WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Milovan Danojlic: MUKA S RECIMA (Nezavisna izdanja, Beograd 1977) 
BRBLJANJE
Covek ne govori samo onda kad ima, vec i kad nema šta da kaze. Kao i tolike druge sposobnosti, i moc govora se moze izokrenuti, usmeriti u naopake svrhe, sve dok se ne poništi. Tada nastaje prekid govornog saobracaja; pocinje brbljanje, ili oponašanje saopštavanja. Brblja se na sedeljkama i po kafanama, na skupovima i sastancima, po novinama i po knjigama, na svakom koraku. Ljudi su odnekud shvatili da se i prostim natrpavanjem reci moze štošta izraziti; ili su se ponadali da ce kvantitet, sam od sebe, preci u kvalitet. Pritom se ponekad i štogod tacno izbrblja, neopazeno, slucajno. Opšti stav umanjuje odgovornost; jasan cilj se ne vidi; a to je, cini se, najvaznije. 
Brbljanje je, svakako, znak nekog oboljenja, kako kod pojedinca, tako i u široj zajednici. Brblja se da bi se iskrivotvorilo i nadomestilo izricanje, ili da bi se, detinjastim zabušavanjem, zaobišlo kakvo neprijatno pitanje. Iza svake bujice reci najcešce se krije nešto potisnuto ili izbegnuto. Otuda, valjda, onaj neumesni polet, nerazumljiva energija u brbljivaca: postoji skriveno jezgro koje daje posredni podsticaj, pa iako ga se reci ne doticu, ozracene su njime. Posle neprijatnih uzbudenja ili postidujucih okolnosti, iz kojih smo se išcupali, neodoljivo se raspricamo, ali vrlo, vrlo retko o predmetu samom. Govorimo o svemu, osim o onom što nas boli. Naravno, moze se brbljati manje ili više ugladeno. U tom smislu razlikujemo pricljivost prijateljskog knjizevnog panagirika od beskrvnog politickog preklapanja. No u oba slucaja, baš kao i u salonskom ceretanju, suštinska se pitanja izbegavaju. 
Prazno govorenje nekad se negovalo po salonima, ali sad je, eto, osvojilo konferencijske dvorane, redakcije, ulicu. Onemogucene u svojoj osnovnoj ulozi, reci su pocele da se odaju ludovanju. Brbljanjem se po pravilu nešto zataškava; a bogme se i ima šta zataškavati! S druge strane, nešto se govoriti mora. Zato pricamo ono što je nepovezano i bezopasno, koliko da damo glasa od sebe. Ziv mi Todor, da se cini govor. 
Mogla bi se izdvojiti tri oblika bolesne pricljivosti (logoreje), s kojima se najcešce susrecemo. (Mozda postoje i drugi oblici; od mene, kao izucavaoca i klasifikatora, dovoljno je što sam i ova tri uocio): 
a) logoreja kao izraz psihickog poremecenja; 
b) logoreja kao oblik društveno kodirane retorike;
c) logoreja kao odlika izvesnog stila.
Nezaustavljivo pricanje - iz straha od tišine, ili iz koje druge potrebe - uoceno je kao odlika nekih duševnih oboljenja. Cini se da je ono prateca pojava drugih, dubljih poremecaja. To bi bio najprostiji vid pricljivosti. Obrazac se, prilicno verno, ponavlja i u onim višim, društveno priznatim vidovima logoreje - u javnim govorima, i u jednoj vrsti knjizevnih tekstova. I tamo su prave pobude skrivene, sadrzaj odsutan, a cilj - oponašanje kazivanja. Reci ne imenuju i ne predstavljaju, nego se gomilaju po sili svojevrsne inercije, koja izmice našim uobicajenim merilima. 
Sigurno ste vec susreli onog našeg zivopisnog sugradanina - zovu ga Pera Zvezdaš - kako, sa loptom i balonom izvor-vode, kao oluja promice ulicama, i, iskrivljenih usta, govori svoj beskrajni monolog o ratnim i posleratnim prilikama, o uspesima i porazima njegove voljene Crvene zvezde, te o levici njezinog napadaca Bore Kostica. U tom se brbljanju mnogo šta dotice, ali se, iz lako razumljivih razloga, ništa do kraja ne isteruje. Pokojni Zika Strip je, u svojim memoarskim zapisima, pribelezio i od zaborava sacuvao jednu Perinu besedu (a verujem da se neko setio te ovog vrsnog govornika i znacajnu licnost našeg javnog zivota i na magnetofonsku traku snimio). Evo jednog od njegovih ulicnih monologa: 
Furtum, furtum ajdovcina, vitamini, preparati, drvoredi, vodoskoci, pod sneg, pod led...! Kapu dole, pepeo na glavu... Vitamini, hormoni, aqua destillata, topciderska ladna voda...! Peru kasapina napali, napali, ja tu stizem - bijem, bijem, ne mogu da prebijem, glave tvrde, oni gutaju, gutaju, ne mogu da progutaju! Zato više nemojte prodavati Hitleru tregere, jer u Vavilonskoj kuli nema struje... Ja kazem Boro Jabucilo, dok ti ubiraš devize po Italiji, majka ti muze krave po Obrenovcu!... Dimovi, dimovi, prozor, vrata, zidovi - dupliram! Boro, Boro, vrati mi mojih pet hiljada dukata!... Ja kazem: redov Pera, drugopozivac, cetiri puta miropomazan, i dva puta neosudivan u kraljevackom vojnom sudu u Ekslebenu! U Meksiku sveze okrecene kuce. Ja kazem: Pele, Pele, nemoj da igraš bos! Atomska levica Bore Jabucila, prvi jugoslovenski kosmos u satelitu!... Covek Šoškic od gume izbacuje, prebacuje, zabacuje, podbacuje, odbacuje!... Bora Jabucilo, atomska levica, ubacuje, nabacuje. Svi na brdo, semenke u dzep! Grickajte semenke i gledajte u kosmos! Medzedova baklava, sitna kao kocka u Balkanskoj ulici... Medzedova baklava u kosmosu cetiri banke! Soliteri, soliteri, nema mesta u barakama... 
Jedan od upecatljivih elemenata beogradskog folklora, Pera Zvezdaš se, u mojoj svesti, vezuje za citavo jedno razdoblje naše istorije i naše brbljivosti. Medu javnim licnostima, Pera se isticao slobodom i nezavisnošcu u nastupu; vikao je što ga grlo nosi, a šta je, kome i zašto govorio, nije se dalo ustanoviti. Bio je pronašao sadrzaj koji se, bez opasnosti, u svakoj prilici moze saopštavati: govorio je o fudbalu i fudbalerima. Tu je svakom dozvoljeno da misli i govori što ga je volja, da prorokuje i da preteruje. Osnovna nit Perinog pricanja cesto se kidala - provaljivale su predratne i ratne uspomene - da opet isplivaju casovi Zvezde i Partizana. U druga podrucja javnog zivota Pera je zalazio samo ovlaš; iako se govorilo da je lud, on je odlicno znao šta se sme, šta ne sme doticati. Pokazivao je: o cemu se, i kako, bez zazora moze caskati. O fudbalu i o malim nevoljama malih, nepoznatih ljudi (poslasticar Medzed, kasapin Pera). 
Nevino i nezlobivo, brbljanje je Peru ipak kompromitovalo. Veciti diskutanti, referenti i koreferenti, kao i pisci odredenih kritickih tekstova, svojim brbljanjem postizu društveni ugled. No oni imaju i dodirnih crta s Perom. I veliki zvezdaš se, poput njih, obracao covecanstvu, to jest narodu. Ni njemu, kao ni njima, nije bilo vazno razume li ga ko, sluša li ga ili ne sluša. Po tom shvatanju svrhe govorenja, reci, same po sebi, nemaju dostojanstva, znacaja, ni vrednosti. Govornici ih stoga prodaju pošto su ih kupili, budzašto. Nije li to citav jedan estetski i idejni program, onaj isti koji nadahnjuje pisce izvesnih tekstova iz kulturne i politicke problematike? Ne pristaju li uza nj i mnoge druge javne licnosti? Pera je govorio da bi samoga sebe cuo, da bi govorenjem odredio svoju vaznost u zivotu. A šta drugo cine neki cenjeni javni govornici i pisci, cije su nam besede ponekad nerazumljivije i od Perinih poklika, i, uz to, neuporedivo dosadnije? 
Diskutantska logoreja, za razliku od individualne, ili one "knjizevne", ne izigrava zivost, ne pada u veštacka uzbudenja. Ona je ledena, trezvena, mrtva. Brbljanje bez poleta, po duznosti, narocito je mucan oblik nasilja nad recima. Ludost bar donekle moze da ublazi glupost, da nas uveseli. No govoriti i besmisleno i dosadno, to sebi mogu dopustiti samo oni koji nikakva dopuštenja ni od koga ne traze. Pera je, barem, govorio sa zanosom; nije davio. Kad bi se oglasio, ljudi bi sa svih strana nagrtali i cetili se. Zvanicni govornici se trude da budu što dosadniji; valjda im se cini da ce tako delovati ozbiljno i upuceno. Bitno je da se uzme rec, i da se, uzeta, što je moguce duze ne predaje. Šta se sve nije pokušavalo da se ova vrsta napasnika unekoliko ogranici, pa ništa. Ne pomazu ni opomene predsedavajuceg, ni unapred utvrdena ogranicenja, ni iskašljivanja. Diskutant je s dobrim razlozima uveren da govoreci potvrduje svoju društvenu korisnost, svoju pozvanost da objašnjava i predvodi. Dokazuje da je ovladao znanjem, da ume baratati predvidenim formulama. Rec je atribut vlasti, njeno orude; ona upravlja pojavama i zivotima. Imati, biti i govoriti postale su ravnopravne egzistencijalne odrednice: poslednja je vazna koliko i dve prethodne. Uzimanjem reci govornik se izjašnjava za odredeni sistem vrednosti i pogodbi. Pojedinac se toj igri moze odupreti jedino cutanjem. U tom smislu, negovorenje je recito; ako je dosledno i uporno, ono se moze smatrati poricanjem obredne brbljivosti. 
Tu je, najzad, knjiška, knjizevnicka brbljivost. Ona ide od kozerskog caskanja o svemu i nicemu, do intelektualistickih nadmudrivanja. Poput Pere Zvezdaša, i knjizevni brbljivac je zbog neceg stalno uzbuden. Moc asociranja u nj je veoma razvijena, i sasvim neusmerena. Tako se rada obespuceni govor: ako je sve u vezi sa svim, tada ništa nije ni sa cim povezano. Bez predaha zanesen, literarni brbljivac najradije piše hvalospeve. Literatura je za nj jedan od nacina da se u zivotu uspe. Hvali, da bi te drugi hvalili! Takav se pisac ni na cemu ne zadrzava duze, niti o cemu razmišlja ozbiljnije. Kukavicki dobronameran, ljubazan i ulagljiv, on godinama govori prijatne nesuvislice. No vazno je da svi prezivimo i pozivimo, da jedni drugima izdelimo nagrade i pocasti, i da, uz to, izbegnemo suocavanje sa sobom i vremenom. 
Treba, doduše, reci da je knjizevno stvaralaštvo teško zamislivo bez teznje ka slobodnom, pa i nekontrolisanom prosipanju reci. Uobrazilja se pokrece i tako što se verbalni okean uzburka. Ali snaga dara se meri po tome koliko se pisac neredu odupro, koliko ga je nadvladao, šta je iz njega izazeo. Medu velikim piscima ima veoma štedrih, i onih do škrtosti obazrivih: na koju ce se stranu ko privoleti, zavisi od temperamenta, obrazovanja, ukusa. Uostalom, mi ovde ne govorimo o velikim piscima - pa ni o piscima uopšte - nego o okoloknjizevnim brbljivcima koji nas zasipaju blagoglagoljivom kritickom, esejistickom i komentatorskom prozom, doprinoseci opštem obezvredivanju reci. Pijano rasipanje reci utoliko više pada u oci što se o nekim drugim stvarima uporno i poslušno cuti, da bi se o ovim, nevaznim, na sav glas brbljalo! 
Metodom kojom su gradeni izvesni automatski tekstovi u dadaistickom i nadrealistickom razdoblju pocela se, u nas, koristiti kriticka proza. Prizor neobican, kad ne bi bio smešan, i svedocio o velikoj zbrci u glavama. Pometnja, izazvana necednom lakorecivošcu, uvukla se, s drugim lazima, u sve pojmove. Dobili smo nešto što je u isti mah necitljivo i nepošteno; s recima su pocele da se izvode cirkuske tacke. 
Pomešati odjeke baroknog, precioznog, impresionistickog i nadrealistickog postupka i stila mogli su samo oni kojima ni do kakvog stila nije. Tako su se namnozili tomovi toboze nadahnute, ili toboze ucene kriticke proze, u kojima se ne govori ni o cemu. U to cete se najbolje uveriti pokušate li da neki od tih ogleda, clanaka ili osvrta sazmete, da sacinite ono što se zove résumé. 










    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us