WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Upotreba čoveka
GOSPOĐIČIN DNEVNIK JE omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama čija hrapava crvena presvlaka podra3/4ava zmijsku ko3/4u i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara što se poklanjaju devojčicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbli3/4ih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoči drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlačna, jedina intimna vrsta bele3/4nice do koje se za novac mo3/4e doći. U ovo se uverava i Ana Drentvenšek, koju učenici zovu Gospođica, ušavši jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato što je najveća, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, čime njoj, Nemici, uliva poverenje i čini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku opuštenog lista paprati izrezanom kvakom, između dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno raspoređene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezači i po jedna pisaća mašina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka svečano polutamnu prostoriju, koja miriše na drvo i lepak, obiđe jednog de3/4mekastog kupca koji zamišljeno premeće na tezgi krute fascikle što ih pred njega spušta, stojeći na merdevinama u crnom zaštitnom ogrtaču, mršav i dugonog kalfa kao šafran 3/4ute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naočarima u okvirima od srebrne 3/4ice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "(c)ta izvolite?" ka3/4e ovaj, jedva rastvarajući usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuščićem koji zate3/4e isti onakav zaštitni ogrtač od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje šafrana; odnosno "Sie wnschen?", jer već zna da je ona Nemica i osvedočio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, što nije slučaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, već oseća dah rata, obračuna. Tada ona stidljivo, jer joj je 3/4elja potajna, podi3/4e glavu osenčenu šeširom sa širokim obodom, pru3/4a ka3/4iprst u crnoj glase rukavici da poka3/4e ka gornjim policama više prodavčeve glave koje je boja3/4ljivo već preletela sivim očima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je široko kao i oznaka tra3/4enog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajućim izrazom zadobija poverenje gospođa koje ovako neodređeno, ispoma3/4ući se kolebljivim pokretom tra3/4e robu koja im je potrebna, i okrenuvši se, prišavši rafovima i izvivši se gipko, počne spretnim prstima uvis pru3/4ene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu sla3/4e dve, tri, sedam, osam različitih svezaka i sveščica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa pošto se, dobujući prstom srednjakom po dnu police, preslišao da je izlo3/4io ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajući poneku i puštajući kroz prste njene listove, kao što prodavac cipela savijajući im lub i đon pokazuje kako su meke i lake. Gospođica međutim brzo klizne pogledom preko sivih i zaštitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko čijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, 3/4ućkasti listovi od delovodničke hartije zakrckaju padajući jedan preko drugog. "(c)ta staje ova?" I pošto prodavac saopšti cenu, spušta svesku na tezgu. "Uzeću je". Kopa po torbici i plaća, dok on poletno uvija svesku u belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kući. Onde svečano razmota hartiju, okreće svesku, lista njene 3/4ućkaste, čvrste stranice, vraća se prvoj, seda za sto i, umočivši pero u mastilo, ispisuje prisećajući se datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomoću Bo3/4jom", razume se nemački. Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni rečima kojima Gospođica pokušava da uobliči i osmisli sve ono što se s njom značajno zbiva. Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napiše reči "Nova bolest", kao što je već mnogo puta činila, ali kako više nikad neće činiti, jer će ovaj nasrtaj na njeno telo prevazići moći praćenja razumom. Poći će lekarima; legaće na niske otomane prekrivene belom mušemom i, s očima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i stidnim istra3/4ivanjima znalačkih prstiju. U laboratoriji doktora Korkhamera vadiće joj iz vene i prsta krv, uzeti u čašu mokraće; dobiće nalaze i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovića, hirurga u to vreme na vrhuncu umeća, zdepastog, čvrstog pedesetogodišnjaka, koji će je poučiti da ima upalu 3/4uči s kamenom i odmah joj predlo3/4iti dan operacije. "Odgovara?" podići će na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle oči. Ona će se zaprepastiti zbog kratkoće roka, tra3/4iće vremena za odlučivanje. Ali: "Znate šta", reći će joj on uz nakriv sa3/4aljiv osmeh, "ako budete razmišljali, ja vas mo3/4da uopšte neću primiti u moj sanatorijum, jer mi je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena će, kao grom, delovati; Gospođica će poći kući da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaćice, više čistih gaćica, prsluče. Nešto toplo u čemu se mo3/4e le3/4ati s jorganom povučenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao što je nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali šta? D3/4emper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni, pa juri u grad, između časova, na kojima se ujedno oprašta za neodređeno vreme od učenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak ne3/4no parče odeće. Svugde joj nude grubo tkanje, drečave boje. Pada s nogu obigravajući radnje dok konačno ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospođe Ekmed3/4ić, kojoj se poverava do kraja. To je svetloljubičasti vuneni kaputić, tanak, bez kopčanja, sa širokim a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kuće, sami povuku do lakata: ali sad ima, ipak, poslednje što joj je nedostajalo. Uto se već spušta veče, dođe joj hladno u njenoj sobici, pod iglićavom svetlošću sijalice koja nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene be3/4ivotne stvari bačene na krevet, spremljene za spuštanje u torbu, kao u raku. Spavaćica, ru3/4ičasta, pa malo tamnija liseuse, gaćice ru3/4ičaste i bele, belo prsluče na kom je maločas učvrstila dugme koje je već davno bilo labavo. Sve će to stati u putnu tašnu s ručkama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomisliće da je krenula u kupovinu (mo3/4da na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema ormanu, gde ga dr3/4i na samom dnu, u senci obešenih haljina i napuštenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knji3/4ica se zacrveni, ona se maši da je podigne i priključi kao nepredviđenu dragocenost onom što je nu3/4no. Međutim, hoće li 3/4eleti i moći išta upisati u dnevnik, pred očima lekara i časnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom, mo3/4da će je neko otkriti, u času njene nepa3/4nje, ili dok bude na operacionom stolu, pa će iz nje čitati nepozvani. Ona ustrepti, kao zatečena gola. A šta ako ...? Dršćući, zamišlja da je umrla, a dnevnik ostaje izlo3/4en ma kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko će ga tu naći? (c)imokovićka, kojoj namerava da ostavi ključ od sobe, ili sestra, pošto dođe, obaveštena telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi, bilo bi u3/4asno. Ali i neizbe3/4no, pošto dnevnik više ne bi mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako le3/4i mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, le3/4i nepomična i obezbojena, ne znajući ništa, a ovde stoji njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavši. Prvi put istinski shvata da će mo3/4da umreti, i šta to znači: potpunu samoću, potpunu prepuštenost, potpuno neznanje, nemoć da za sebe bilo šta učini. Plače dugo, duboko u veče, sama u svojoj sobi, gde se gvozdena pećkica davno ohladila. Zna da joj to škodi, ali ne mo3/4e drukčije nego da plače i plače, sve dok se, oko ponoći, iznurena, ne zavuče, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je još i u snu potresali iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da zalo3/4i, da se opere, obuče, da raspodeli komšinicama du3/4nosti koje će sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i pođe. O dnevniku odluka još uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no što je bude ugasila sipajući na nju vode, kao što namerava? Od tog čina sujeverno se uste3/4e, čini joj se da bi njime prizvala smrt: evo me, dođi, ničeg više nemam. Onda pomišlja da u svesku nešto upiše, pod današnjim datumom, nešto pribrano, obaveštenje o svom odlasku, da malo otupi ranije razne3/4enosti koje je suviše otkrivaju, bar kako ih pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa više ne bi smogla snage da krene (a mo3/4da bi to i bilo bolje, pomišlja), i tako, jer više ni vremena nema za dvoumljenje, odlazi iz stana nerešene brige, osvrćući se, javljajući se još jednom (c)imokovićki, koja, zatečena za koritom punim nakvašenog rublja, ovlaš briše ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospođici čini da je već zaboravljena. To, međutim, nije tako, jer za siromaški kraj u kome stanuje, čija pa3/4nja ne dose3/4e do opštih zbivanja, njen odlazak predstavlja događaj, o kom se vest širi kao kolut na vodi, pa ubrzo sti3/4e i do učeničke matere Slavice Bo3/4ić. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad Gospođicom izvršena, da ju je obavio sam doktor Boranović, te da se Gospođica u propisano vreme probudila, što znači da je operacija uspela. U njoj se budi častoljubiva misao da se ovim povodom, kad već inače zaostaje za uglednijim učeničkim roditeljima, istakne ako ne polo3/4ajem i bogatstvom a ono pa3/4njom; vadi iz ormana sinovljevo praznično odelo da ga očetka, pegla njegovu belu košulju, bele čarape, i predviđa kupovinu velikog-velikog buketa koji će te krasote upotpuniti, od cveća kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci, narcisa i jesenjih ru3/4a. Milinko, upitan za saglasnost, daje je poslušno, kao uvek. U školi on se poverava Sredoju Lazukiću, a uveče, na sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne prećute stvar kod svojih kuća, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamišljeni buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih ru3/4a), a Gospođici u belo obojenu bolničku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma sti3/4e čitava đačka delegacija. Ona nju prima, jer nema načina (nema snage) da je odbije, mada se upravo od tog dana (četvrtka) oseća slabo. Rana ju je sinoć bolela, a danas kao da se rastače, trunući, po čitavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska te3/4ina, ne jede joj se, samo 3/4edni, ali joj voda ne prija, usne su joj i pošto se napije suve, trpke, nema moći u sebi, ali je raspinje potreba da skoči iz kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okru3/4uju krevet, pa joj se čini da još te3/4e dolazi do vazduha, časna sestra umesto da ih pouči oduševljava se silnim cvećem i trči da pronađe oveći sud; deca grajaju, tra3/4e da im ona ka3/4e kako se oseća, da li je šta boli, kad će ustati, a Gospođica najednom oseća koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da će umreti. Sklopi oči i sliku sobne beline očas zameni blesak crvenila ispod uklonjene zavese obešenih haljina, kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori oči i vidi kako časna sestra - čiji ulazak nije primetila, što znači da je bila van svesti - maše deci osvrćući se uplašeno, da izađu. Vidi kako deca gledaju u nju začuđeno, iz daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u istom trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim ljudskim stvorovima iz svog 3/4ivotnog kruga, da je to poslednja mogućnost da nešto preduzme protiv svoje more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa usana otisne samo šapat. "Vera! dušo! Hodi ovamo!" I devojci koja se vratila s praga, privučena ne tim slabašnim zovom, koji nije razumela, nego njenim napetim, iskolačenim očima, nalo3/4i: "Priđi sasvim blizu", te joj šapne na uho (sad hotimično šapuće): "Ako umrem, otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu knji3/4icu, pa je spali." Govor ju je iscrpeo, jedva miče usne, nema pljuvačke da ih ovla3/4i, i više dahom nego glasom pita: "Hoćcš li?" I pošto Vera klimne glavom, ona sklopi oči, pada u duboku vatru, tako da više i ne čuje uzbuđenu strku bolničarki, ne oseća da je razgolićuju, bodu; umire još te noći. Vera ovo saznaje sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona prisustvuje konvencionalno, zajedno sa materom, dakle i nevoljko, motreći sve vreme ko se majci javlja (da li i muškarci, i kako?), a kako se ona ponaša, da li glumi ganutost i tugu kao ostale gospođe (preko puta njih otmeno bleda i ru3/4na Sredojeva mati), primećuje li se da je drukčija. Napetost je i samu sprečava da bude tu3/4na, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim bićem što ga uz molitvu spuštaju u zemlju pre dva dana razgovarala, doticala mu ruku, primila iz njegovih usta poslednji nalog. Nalog joj je međutim stalno na umu, i čim zemlja prekrije kovčeg i ispupči se u humku, napušta mater, rekavši suvo da ima posla u gradu, pa se upućuje u pravcu ulice Stevana Sremca, više da o njemu porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvrši. Ali kad je već stigla pred kuću sa Gospođičinim stanom, ne preostaje joj drugo nego da ide do kraja. Mora doduše sačekati (c)imokovićku, koja je takođe bila na ukopu, a treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod ruku, i zastajkujući da razmenjaju zapa3/4anja (pop je molitvu smandrljao, sestra nije doputovala), stigne kući. Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produ3/4uje do3/4ivljaj, i rado joj, radoznalo, otvara Gospođičinu sobu. Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego na dvorištu. ("A samo nedelju dana nije lo3/4eno", iščuđuje se (c)imokovićka.) Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera odmah prilazi ormanu pa ga otvori, pretvarajući se da je to već mnogo puta činila i da to što tra3/4i već napamet zna gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu crveno ukoričenu svesku. Uzme je, ovlaš otvori, načini usnama i očima pokret koji treba da ubedi u bliskost i vlasničko pravo na predmet, nasmeši se i već izlazi, pokraj (c)imokovićke, koja isuviše poštuje pisane stvari a da bi išta posumnjala. Nijedna više ne progovori ni reč, rastaju se, ali se Vera oseća kao kradljivica. Taj utisak je prati i kad je svesku već unela u svoju kuću i, uveče u krevetu, krišom pročitala. Za to nije bila ovlašćena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali nepročitanu. Sad je pak poznavanje njenog sadr3/4aja sprečava da je spali. Ima osećanje da je u toj svesci sadr3/4an čitav jedan čovek, i to čovek njoj dotad nepoznat, na sasvim drugi način poznat, i da bi njeno uništenje značilo i uništenje mogućnosti da se on, docnije, kad iznenađenje otupi, mo3/4da jasnije sagleda. Tek sad se na nju obrušava strah, koji je na sahrani izostao: zar tako, lako i ovlaš, iščezava, neupoznat, sadr3/4aj čitavog jednog dugog 3/4ivota? (Njezinom uzrastu on se čini veoma dug: četrdeset i nekoliko godina!) Saopštava svoju neodlučnost Milinku, no on, pobornik ispravnosti, savetuje joj da obećanje verno ispuni. Pa ipak to ne mo3/4e. Pronalazi srednje rešenje: da svesku više ne čita, već da je skloni s očiju do neke kasnije, zrelije odluke. Tra3/4eći za nju sklonište, pogled joj najpre krene ormanu, pa odmah ustukne, gotovo sujeverno, pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, biće čak skrovitije ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad niko ne zaviruje; evo joj i nalazi pravo mesto, između dvaju ud3/4benika, engleskog i matematike iz ni3/4ih razreda, koji tu čame odlo3/4eni, nikom više potrebni. Ali pre nego što svesku ostavi, tako reći pokopa umesto obećanog spaljivanja, pomišlja da svom rešenju, koje oseća kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak dati i neko spoljno, pametljivo obele3/4je. Seda za sto, otvara svesku i u nastavku Gospođičinih, odlučnim kosim crtama unetih ispovednih pribele3/4aka, na prvoj sledećoj praznoj strani ispisuje svojim okruglim rukopisom, sa3/4eto i stvarno, kao nadgrobni natpis: "Ana Drentvenšek, umrla 19. decembra 1940. posle operacije 3/4uči". Upravo ovaj zapis podstaći će Sredoja Lazukića da svesku uzme sebi pošto na nju bude slučajno naišao četiri godine docnije kao vojnik narodno-oslobodilačke vojske. On će prethodno u koloni promaći ulicama grada - nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom oslobodiocima, to jest i njemu, primiće na obraze poljupce nekolikih lepih jedrih devojaka koje će se na vojnike ustremiti s trotoara zasipajući ih cvećem, da bi odmah zatim zaostale i iščezle; utopiće se u mnoštvo na Glavnom trgu da sasluša govor nepoznatog oficira s trorogom kapom španskog borca; uveče će se smestiti u kasarni a zatim učestvovati na igranci, pokušavajući da osvoji bolničarku Valeriju, Slavonku, dok je njena prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde se vesele oficiri na čelu s komandantom brigade, kog će još videti, dok su se vrata odškrinula, kako igra, vitlajući rukama, na stolu zastrtom belim čaršavom. Imaće osećanje da po nečem njegovom gaze nepozvani ljudi, među koje doduše i sam spada, i to osećanje neće ga napustiti ni sutradan dok, čekajući pokret dalje za front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda prljavština i pale3/4, slavljeničko šarenilo i galama. Krenuće svojoj nekadašnjoj kući, uz unutrašnji otpor, kao na groblje; osmotriće je sa ugla, samotnu kao kulu, s kupolom na vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo veoma stalo. Zazvoniće, i po olakšanju što preda nj izlazi nepoznata mlada 3/4ena s detetom u naručju (ponetim, kako mu se čini, radi zaštite) shvatiće koliko se plašio da bi u domu, na legalu, mogao zateći nekog od starih komšija, koji zna kako su mu majku odavde izveli i streljali, pa je mo3/4da čak sukrivac. Ovoj neznanoj 3/4eni lako će odati ko je i prirodno će prihvatiti njen strašljivi poziv da uđe i osvrne se; obići će sobe kao da vrši smotru, okrznuvši pogledom tuđe stvari koje sasvim menjaju i prostor što je nekad bio njegov, proći će i kroz baštu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u ime sinova, pa će se okrenuti i otići. Ali ovo zakoračenje u prošlost povući će ga dalje u njene lepljive gvalje i on će, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obići druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put i na pamet, poslastičarnicu "Labud", park, Sabornu crkvu, gimnaziju; svratiće do Milinka Bo3/4ića i od njegove matere saznati da mu je nekadašnji školski drug takođe odskora vojnik, virnuće u prozore bivšeg Gospođičinog stana, a konačno će dospeti i do kuće Vere Kroner. Kako pre rata u toj kući nije nijednom bio (mada je to i te kako 3/4eleo), zastaće pred kapijom neodlučno, ali prizor nereda u dvorištu i razjapljenih ulaznih vrata uveriće ga da je to napuštena kuća u koju mo3/4e slobodno ući. Razbacan ogoljen nameštaj, izga3/4eni nezastrti podovi, razbijeno posuđe. Proći će kroz taj lom tupo kao što je prolazio ulicama, tra3/4eći po nagonu sobu gde je nekad Vera boravila, i odmah će je poznati, mada nikad viđenu, po belom nameštaju i jednom komadiću bele zavese što se vijori zakačen za kvaku otvorenog prozora, kao zastavica pora3/4enoga. Otvoriće orman, uveriće se da je prazan, opljačkan. Izvući će dve fiokice, takođe prazne. Pogled će mu zapeti za ormančić ugrađen povisoko u zid, s raskriljenim belim vratašcima iza kojih će nazreti, poređane u policama, knjige. Njih naravno niko nije dirao, nasmešiće se podrugljivo. No njega će, kad bude prišao bli3/4e, uzbuditi uzana štampana slova na hrbatima ud3/4benika, istih koje je nekad i sam s mukom pročitavao, uzeće da ih pretura, razgleda, zapaziće među njima jednu neobičnu, crveno ukoričenu knji3/4icu, otvoriće je, iznenadiće se kad u njoj nađe rukom pisane nemačke reči, ali njihove crte neće poznati mada će mu se one učiniti odnekud bliske, sve dok u listanju ne bude stigao do poslednje stranice i ugledao druga, drukčija slova, za koja će odmah znati da su Verina. "Ana Drentvenšek, umrla l9. decembra 1940. posle operacije 3/4ući." Cela prošlost će mu se vratiti, stuštiti se u njega kao ponornica; staviće svesku pod vojničku bluzu i otrčati s njom u kasarnu. Onde će je pročitati, ali će biti razočaran: Gospođica, koju je znao samouverenu do oporosti, otkriva se najednom razne3/4ena, bespomoćna pred 3/4ivotom. Ipak će zadr3/4ati svesku, kao jedinstven predmet izvučen iz po3/4ara, a predaće je po3/4aru pet godina docnije, po nagovoru i u saglasnosti sa jedinim licem kome je ona takođe nešto značila. Neće znati da je 3/4iv još neko nevidljivo obele3/4en krugom dnevnikovog postojanja: Milinko Bo3/4ić, pacijent bolnice za bezimene vojnike u Sauerkammermünde. Bez ruku i nogu, bez očiju, razorenih bubnih opni i glasnih 3/4ica, pokriven do vrata ćebetom ispod koga jedna gumena cev vodi do posude na podu. U razmacima vremena, koje on ne mo3/4e da meri, neko mu prilazi, pušta do njega sve3/4eg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji lice, pri čemu se u taj sve3/4i dah umeša i miris tog nekog, miris znoja i sapuna i ko3/4e u kom Milinko prepoznaje 3/4ensko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda, jedan sunđer natopljen mlakom vodom krene mu preko lica, vrata, prsiju i stegna, pa ga dodirnu šake, nekad meke i tople, nekad tvrde i hladnjikave, stegnu ga i zakotrljaju na trbuh, sunđer mu pređe preko leđa i stra3/4njice, i on se već kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i ćebe preko trupa. Sada mu se u usta zaglavljuje neka druga cev, i uskoro on počinje da prima, sisajući, gutljaj po gutljaj umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne mo3/4e da javi kad mu je hrane dosta, ali ipak ima utisak da neko po nečem to saznaje, jer hrana obično prestane da curi kroz cev pošto u njemu nastupi sitost, i on dobija kroz nju vode. Prestaje sve, do sledeće posete. Tada on opet oseti onaj talas mirisa, koji se lagano razilazi i napušta ga, pa pogađa naknadno kakvoj 3/4eni pripada, krhkoj i crnoj, ili punačkoj, neodređenih boja, kakvu sluti u drugom jednom mirisu. Nekad mu se čini da je 3/4ensko koje mu se pribli3/4ilo riđe, i setivši se Vere, urlikne u sebi, oštro i otegnuto. Dalje od tog nečujnog urlika nema kud, jer ništa ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde se nalazi dospeo, ni šta je to da se on uopšte negde nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane Drentvenšek, kada se seti da je jednom - a šta je to jednom? - negde - a šta je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je kretao noge, jer ih je imao, ako ih je stvarno imao, kraj jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o dnevniku govorila - mada više ne zna sigurno šta je govor - on onda opet u sebi urlikne, i to je upravo izraz njegovog poimanja toga predmeta. 
OBITALI(c)TA. Kuća Lazukićevih, s kubetom, ukopana betonskim stubovima u nepokorni, rastresiti, vetrovima valjani i nošeni pridunavski pesak. Fasada s tri polukru3/4na ispupčenja, u svakom trokrilni prozor prizemlja i, iznad njega, sprata. Sa ulice pletena gvozdena ograda i u njoj kapija koja se priklapa uz zvonak klopot; na dvorišnoj strani terasa s dva u račve raširena stepeništa, koja, levo i desno, vode u baštu s travnjakom i sa tri u trougao razmeštena bora. U vazduhu miris vode i rđe, iznad krova prelet belog galeba, njegov ljudski krik i smeh. Čistoća, suviše zračna, sobe i leti promajne, zimi zagrejane samo oko kaljevih peći, koje se u zoru ishlade. Nov, uglačan, naretko raspoređen nameštaj. Dozivanje iz sobe u sobu, odjeci koji varaju. Nesporazumi, zamori. Kuća Kronerovih, u starom centru Novog Sada, u kratkoj, maloj, zaptivenoj ulici iza evangelističke crkve, kamo su kanalizacija i vodovod stigli docnije nego u predgrađa. Ozbiljna ravna fasada, nejednako razdeljena širokom, zasvođenom, uvek otvorenom kapijom kroz koju se dopire u asfaltirano kvadratno dvorište s razbacanim buradima, sanducima, parčadima roščića i, zimi, korama pomorand3/4e. Sobe u oba krila velike, zbog uskih prozora pomračne, ispunjene mešavinom davno nabavljenih, već crvotočnih, i novih, skupih stvari, od kojih se ništa ne uklanja, nego sve, jedno uz drugo, gomila. Prostrane, hladne kuhinje, ostave s mnogo praznih boca i tegli, kupatilo u kom peškiri, izvešani gde se prolazi, padaju na pod. Iza dvorišta, izdvojen, s ivičnjakom u visini kolskog trupa kao pregačom oko pojasa, smrknut, prašnjavih, mnogookih prozora magacin, s drvenim odeljkom, kancelarijom. Kuća sa stanom Milinka i Slavice Bo3/4ić, o boku konjičke kasarne, gde je kolovoz već od tucanika, oivičen jarkovima punim mulja i smeća koje leti zaguši trava, kao starčeve uši dlaka. Zgrada niska, kratka, a u dvorište, kao rak kracima, duboko uvučena sve do posebno nazidanih, daščanih, šupa i zahoda, zajedničkih, ispred povrtnjaka. Rojevi muva, pčela, po krovovima golubovi. Ulaz u stan kroz kuhinju, sa štednjakom sjajnim od šmirglanja, šivaćom mašinom, umivaonikom bojenim belo svake godine. Iza kuhinje soba: rastavljeni bračni kreveti, na sredini sto i stolice uspravnih naslona, orman na kom se zbijeno ni3/4u tegle kompota i paprike s vinjetama godišta ispisanih na nalepnicama. Dve ulice dalje, u omanjoj, prizemnoj kući stan Ane Drentvenšek. Soba i kuhinja. Stari krevet, orman, sto zastrt zelenom čohom i eta3/4er sa knjigama, mahom ud3/4benicima i rečnicima raspadnutim od upotrebe, ali i ponekim romanom i jednom antologijom nemačkih izreka "Geflügelte Worte". Na zidu pejza3/4 u ulju, kupljen od slikara, mladića, koji ga je ponudio jedne zime, uramljenog, idući od vrata do vrata. U kuhinji gvozden, napola zarđao štednjak, kredenac, sto i hoklice, električni rešo na kom Gospođica najčešće kuva, na brzinu, bez strpljenja, jer je prostorija hladna. U Beogradu, na drugom spratu gospodstvene četvorospratnice koja izlazi na dve ulice, garsonjera. Nepomično teške stvari, zidni sat sa zvonom, desetak ikona po zidovima, zapušteno, posuknulo od cigaretnog dima. Novosadske i beogradske kafane u prizemljušama čija su, nekad prostrana, dvorišta naknadno načičkana letnjim kuhinjama, šupama, vešernicama, sobama za sastanke, od čijih otpadaka umire trava, korov, poslednja nekresana voćka. Bolnica u Sauerkammermnde na bregu visine 546 metara, s prilaznim asfaltnim putem koji se pred kapijom završava. Visok zid od cigala, iza njega četiri dvospratne kvadratne zgrade, jednake, na jednakim razmacima kao kockarska četvorka; u svakoj po 32 sobe, od kojih jedna lekarska i jedno malo skladište lekova. Pozadi, iza vratanaca u zidu, okru3/4eni stablima do njih iskrčene šume, humke s drvenim krstovima bez natpisa. Logor Osvjencim kod Krakova u Poljskoj. Desetine hektara bodljikavom 3/4icom visoko ograđene ravne zemlje, prekriljene duguljastim, niskim barakama, upravnim zgradama na sprat, čađavim radionicama, belo okrečenom prizemnom javnom kućom, bolnicom, zatvorom s podrumima za mučenje i zidovima za streljanje i vešanje, sve to nadvišeno štrkljastim osmatračnicama i oblim od3/4akom furune za spaljivanje - krematorijumom. 
GOSPOĐIČINO DOSELJENJE u Novi Sad: stupanje brodolomnika na kopno. Na kopno neslavno: gde su najvaljaniji urođenici oni društveno najni3/4i: taljigaši i zidari nadničari, jer rade previše i za suviše mali novac da bi se mogli predati porocima. Svake subote se okupaju u kuhinji u koritu u koje im je 3/4ena nasula vrele vode, presvuku se u čisto, pa idu u krčmu, da se napiju i da po povratku 3/4enu istuku i oplode. Svi ostali nose u sebi otrov nedovoljne prega3/4enosti: nečemu te3/4e. Čitaju nedeljne ilustracije i pri3/4eljkuju da su milioneri, ili inspektori policije, ali zato da bi sebi uredili basnoslovnu javnu kuću ili da bi slično mogli zabraniti drugima. Ovakav pogled na stale3/4e, međutim, nije delila Gospođica, iako je u Novom Sadu 3/4ivela po jevtinim stanovima, baš u susedstvu čednog radničkog sveta. Ona je poticala iz drugog, drukčijeg kraja, iz vinogorja zagorskoga, s poslednjih obronaka sne3/4nobelih Alpa, iz gradića s brdski čistim ulicama i iz kuće sa zeleno obojenim prozorskim kapcima koja se neumoljivo provetrava, i gde se nedeljom razgovara sa 3/4upnikom o neuništivosti vere i o uspehu dece u školi. Kao Nemica, uz to, u podsticajnom okru3/4enju slovenačke i hrvatske većine, kći sajd3/4ije koji je, hrom, bio napušten od svoje 3/4ene kada je Gospođici i sestri joj bilo pet i sedam godina, pazila je i posebno na ponašanje i način izra3/4avanja, pa i na isticanje svojine, jer je valjalo potvrditi se, izdvojenosti i moralnim senkama uprkos. Zbog te prpošnosti, koju je, mo3/4da, protumačio kao izdajnički znak imućnog stanja, na nju je bacio oko pomoćni bele3/4nik, Slovenac, visok, koščat, suncem opaljene tamne ko3/4e i kukasta nosa nad tršavim pepeljastoplavim brkovima, i čim su se uzeli, ubedio je (bio je preduzimljiv u krevetu) kako valja da zatra3/4i svoj deo nasledstva, da bi ovaj bio dodat mirazu, koji se pokazao nedovoljan, radi preseljenja u Zagreb i otpočinjanja samostalnog posla. Taj samostalni posao trebalo je da bude neka vrsta advokatske kancelarije, upravo savetovališta, pošto Janez Drentvenšek pravni fakultet nije imao, no je samo naginjao struci; a ispilio se kao podrumski lokal u jednoj sporednoj ulici zagrebačkog Starog grada s natpisom u drečećim bojama preko ulaza u visini trotoara "Pravna pomoć! Rešenje vaših problema je iza ovih vrata!", što ga je Drentvenšek prepisao iz jedne reporta3/4e o američkom poslovnom 3/4ivotu. Niko, ipak, nije sišao sa svojim brigama niz klimave stepenice te bivše, odavno puste cipelarske radionice sa njenom novom primamljivom firmom, pa se sav novčani promet svodio na plaćanje zakupnine. Druga zakupnina odlazila je na nameštenu sobu koju su mladenci iznajmili nedaleko od "kancelarije" i gde je Ana Drentvenšek, da bi prištedela, na gvozdenoj peći premazanoj srebrnom bojom kuvala geršlu i pr3/4ila griz uz barene viršle, jer je od tetke koja je nju i sestru, mesto odbegle matere, vaspitavala, znala da je to, premda jevtina, "jaka hrana", u kojoj muškarci u3/4ivaju. Ali Drentvenšek nije bio utilitarist, voleo je raskoš, pohovane odreske i pivo, svetle tople sobe u kojima svira muzika, te je izbegavao kuću izgovarajući se poslovima. U stvari, razgledao je izloge u Ilici i večeravao po restoranima. U jednom je upoznao garderoberku tridesetih godina, prsatu, s jakim nausnicama, i sa3/4iveo se s njom, najviše da bi stekao pravo i povod da do zatvaranja sedi, čekajući je, u kafanskom dimu i 3/4agoru, mesto da se dosađuje kod kuće. Onde je Ana čamila uplakana, jer on joj više ni u krevet nije dolazio, iako je bdela do njegovog dolaska čitave noći, kraj griza koji se lagano ugljenisao na neugašenoj peći. Po danu, u koji bi izronila crvenih očiju iz svoje usamljeničke sobe, nalazila je zaborav u društvu stanodavke, udove Tkalec, takođe Nemice, donekle takođe obmanute u svom, davno prošlom braku, jer joj se mu3/4, darovit svirač i pomalo kompozitor, rano bio razboleo na plućima i umro, ne načinivši joj poroda a namučivši je d3/4angrizavošću. Jedinu svetlu grudvu u sećanju na zajednički 3/4ivot starica je izvlačila sa njegovog početka, kada je, tek venčana s Tkalcem, zastavnikom trompetistom, doplovila (zaista brodom, u kabini, iz Beča - to im je ujedno bio svadbeni put) u za nju prvo mesto slu3/4bovanja, Novi Sad, grad daleko prema istoku, ali na Dunavu, kao i Beč, i s nemačkim govorom u širokoj upotrebi, s moćnom vojnom tvrđavom prekoputa, kao kakvim (c)enbrunom. Sve je tu, čini joj se, plivalo u ru3/4ičastim odrazima, kao u mirišljavoj vodici. Dunav ru3/4ičast u suton, vazduh ru3/4ičast rano izjutra, cvast voćaka s proleća, mu3/4evljev glas iz ru3/4ičaste bašte, gde je poučavao sviranju na violini i trubi mališane čiji su se roditelji takmičili da mu ih, uz naknadu, povere. Njene priče u boji plele su se nepresušno kroz usamljeničke dane Ane Drentvenšek, a preobrazile se, neočekivano, u izlaz kada je Janez Drentvenšek sasvim iščezao, odnevši krišom svoje lične stvari u zajedničkom koferu i unovčivši čak i nameštaj iz radnje za koju, ispostavilo se, dva poslednja meseca nije platio kiriju. Mlada 3/4ena stajala je bez sredstava, u gradu u kom je do3/4ivela jedino uvrede, nadomak svog gradića, gde se onemogućila - šta je bilo prirodnije, nu3/4nije nego otići daleko? (c)to dalje. Onamo gde su ljudi još jednostavni, gde vladaju blagostanje i izdašnost ravnice. Plačući se pripremila za put, plačući ju je stanodavka blagoslovila, zavideći joj na mladosti koja će se još rascvetati u onom lepom, blagom kraju. A stigla je u Novi Sad (vozom) po letnjem pljusku, koji je nepopločani prostor pred stanicom nakvasio u blatište, te je na petama odgacala do najbli3/4eg hotela, punog seljaka i nakupaca na proputovanju. Onde, na spratu, do pred zoru je slušala lelekanje pevačice iz kafane u prizemlju i smeh kelnerica koje su goste dovodile u susedne sobe. Sutradan je potra3/4ila podstanarsku sobu i iznajmila je, zbog pristupačnije kirije, u jednoj od onih predgradskih, prizemnih najamnih kuća sa bunarom na pumpu i zahodom od dasaka, koje će do kraja biti okviri njenog 3/4ivota, uzroci njenih nezadovoljstava, glavobolja, gubljenja apetita. (c)ljunkovito tle i rastrčane bistre vode vinogorja zagorskoga zauvek će ovde, u carstvu peska i lepljive crnice, ostati predmet zavičajne če3/4nje, a uzalud će njene oči tra3/4iti i obećanu ru3/4ičastu boju na sivim, leti usijanim a u sva ostala godišnja doba kaljavim pločnicima, po neobuzdanom buju bašta, po rastrganom, mlečnom nebu. Hrana koju će moći da dobavi imaće ukus peska što ga vetar pronosi ulicama i ubacuje pregrštima kroz pukotine ispod vrata i oko prozora, ljudi će biti spori, lukavi, gledaće u nju 3/4mirkajući u neprilici ili pokušavajući da proniknu kao tajnu zašto je došla među njih. Ali ona će se sećati svog zdravog detinjstva, svog valjanog oca koji se nije uzdrmao kada je bio neverno ostavljen s majušnom decom, već je nastavio da vuče hromu nogu još upornije od kuće do pijace, od pijace do kuće, iz sobe u radionicu, iz radionice u sobu i u crkvu i u opštinu, štiteći njih dve, stojeći ispred njih uzdignute glave i isturenih prsiju kao brana čestitosti. Sada je bila sama sebi ta brana, pa se krutila da je ne bi nešto povilo. S ljudima se ophodila učtivo, ali na odstojanju svog drukčijeg vaspitanja. Išla je za poslom, koji je nalazila čitajući oglase u mesnim novinama, najčešće uz decu imućnih, kao čuvarica i negovateljica umesto njihovih razma3/4enih majki, ali je već tada maštala o poučavanju, poput onog iz Tkalčevičinih kazivanja, na trubi i violini u dnu bašte, na mesto čijeg treštavog i cijukavog glasa je stavljala blagozvučje svog maternjeg jezika. Dala je, sad ona, uglas u novine, i čim su se javili prvi učenici, napustila je poslove Kinderfrulein, postavši odsad samo Fraulein - Gospođica. Dr3/4anje časova ju je prisililo da uredi sopstveni stan - doduše jevtin, u istom, siromaškom kraju - da u njega kupi nameštaja, istina polovnog, i na otplatu; u isti mah otpala je od obilne domaće hrane koju je dobijala uz decu. Jela je sad počesto sam hleb, i pila - jer je počela bolovati na stomaku - čaj od kamilice, koju bi krajem leta predostro3/4no ubrala na ledinama van grada i osušila na svom delu tavana. Dešavalo joj se da od gladi povraća, ali bi je uvek, kad je već očajavala, neka komšinica ili mati nekog učenika pozvala na u3/4inu ili joj poslala kolača da ih proba. A u međuvremenu, njena savesnost, napredak njenih đaka u školi i skromna cena njenih časova izlazili su na glas u gradu, među ljudima koji su brinuli o budućnosti svoje dece, pri ćemu je ovom ličnom rastućem ugledu doprinosio i rast ugleda sile koju je, svojim i njenim jezikom, i nehotice, zastupala. Počela je u poslovnom smislu stajati na noge. Tada se na njenom pragu pojavio Janez Drentvenšek, omršaveo, progrušanih i obešenih brkova, u istanjenom odelu i kaputu i u zamašćenom, zelenom, na lovački nalik šeširu, nedavno otpušten iz zatvora, gde je boravio zbog pronevere. Zamolio je Gospođicu za oproštaj, obećao da će se besprekorno vladati, raditi, i ona, ma koliko u njega bila razočarana, nije mu se mogla odupreti. Dva-tri dana učtiv, poslušan, odlazeći na duge šetnje za vreme njenih časova, javljajući se zamašnim skidanjem šešira komšijama, počeo je uskoro da tra3/4i novaca za cigarete i novine, pa i za kafanu, jer se do posla, govorio je, ne mo3/4e doći bez dobrih poznanstava. Takvih je navodno s vremenom sticao, i kroz njih saznavao za mnoge korisne ideje, samo što je u ostvarenje svake trebalo ulo3/4iti nešto gotovine. Obnovile su se stare čarke i strahovanja, s tom razlikom što je Gospođica sada bila oslobođena lakovernosti, a imala obavezu da dr3/4i pribrano nastavu po šest i sedam i osam časova dnevno. Gubila je 3/4ivce, prestala je da jede, povratila je 3/4uč; u isto vreme vlasnici kuće izjavili su da ne 3/4ele slušati svađe po svu noć. Gospođica je nalo3/4ila mu3/4u da ode, a on je tu uslovio novcem za troškove puta i za počinjanje nove egzistencije u nekom drugom mestu. Ponovo je morala da uzme novca u zajam, a onda da otplaćuje. Stalno je nešto otplaćivala, za nešto štedela, i uvek je uspevala da uštedi, da otplati, da odradi, samo ju je štednja - i novca i zadovoljstva - razjedala. Sve češće je pobolevala, i bolesti su je sve više udaljavale od očekivanja koje je nosila u sebi - još uvek - iz ru3/4ičastih opisa gospođe Tkalec, koja su uključivala i onaj muški glas što iz bašte mrmori i što ga je ona prenosila sad na ovog sad na onog čoveka, poznanika, udvarača. Počela je uviđati da će, postigavši samostalnost, ostati isuviše samostalna, sama, a da samoći nije dorasla. Tada, nemajući kome da se poveri u slaninarskom, pakosno uškiljenom Novom Sadu, počela je pisati dnevnik. 
PRISUSTVO NEMICE nastavnice u Novom Sadu ponudilo je Nemanji Lazukiću ostvarenje davnog nauma o ubacivanju trojanskog konja u tabor neprijatelja. Neprijatelj njegovog naroda, dakle i njegov, bili su Nemci, doseljenici u Vojvodini, koji su, oslanjajući se na ojačalo Treće Carstvo, zgrtali ispred Srba najplodniju zemlju i zidali na njoj prostrane kuće pa ih punili svojim, na izgled slabokrvnim i mlitavim, ali u radu i napredovanju upornim nakotom. Lazukić je u ovom, po stanovništvu mešovitom kraju bio takođe došljak, iz Srbije; on ne samo što nije razumevao nemački, negu nije mogao ni zamisliti da se škripava nemačka reč (koju je slušao kao đak-vojnik iz rova preko nišana puške) dade bez zazora izgovoriti, pa ga je zapravo od trenutka dolaska u Novi Sad, nazvan srpskom Atinom, pora3/4avalo što neko civilan i izgledom običan i čovekolik to ipak čini, i upravo čini njemu na dometu uha. (Smetao mu je i mađarski, ovde još šire odomaćen govor, ali sa te strane nije osećao opasnost: "Mađare ćemo", govorio je, "pojesti za doručak."). Pratio je s usredsređenom mr3/4njom sve što su Nemci javno i intimno činili, kako su se bogatili, kako su se učvršćivali osnivajući rodoljubive organizacije, šireći svoje osvajačke ideje, svoje slike, ambleme, zastave. Činili su sve ono što su Srbi, po njegovom mišljenju, trebalo da čine, na ovoj svojoj periferiji osvojenoj mačem uz njegovo, Lazukićevo, učešće i 3/4rtvu, ali što, avaj, nisu činili niti su činiti umeli. (c)to je bilo najbolnije, on ni sam to, pokazalo se, nije umeo. U Novi Sad je prispeo, po završetku studija koje su se zbog rata odu3/4ile, s unutrašnjom misijom da posrbljuje. Međutim, primio je i zadugo nije odbacio pripravničko mesto kod advokata Matkovića, Bunjevca katolika, koji je otvoreno 3/4alio za civilizovanom Austro-Ugarskom i zastupao u parnicama, uglavnom, jer su bili najimućniji, Nemce i Jevreje. Lazukić je kod doktora Matkovića imao, uz platu, i stan, sobu s mekim divanom i debelim zastorima od zelenog somota koji ujutru nisu propuštali svetlost ni uličnu buku; u polumraku tog stana, i senovitog dvorišta, na koje se otvarao, principalova kći Klara, već zašla u tridesete godine, bleda i krhka, učinila mu se priviđenjem čiste nevinosti, pa je dozvolio da bude uvučen u bračnu mre3/4u koju su Matkovići, očajni zbog neudate jedinice, oko njega ispleli. Računao je da će njena, po starini hercegovačka krv, na vatri njegovog sve3/4eg, mlađeg soja, da uskipi i razlije brojno potomstvo: tri sina je namerio da s njom ima, a kćeri koliko bude potrebno dok se 3/4elja za naslednicima imena ne ispuni. No, posle drugog sina, 3/4ena se razbolela, i to baš na materici; operacija, izvedena u Zagrebu, zapečatila je njegove dalje nade. Tada se i javno okrenuo protiv Nemaca, kao vitez kome su izbili iz ruke štit pa mu preostaje jedino da napada. Napustio je tasta i obratio se drugoj klijenteli, Srbima preduzimačima i političarima; sproveo je s uspehom nekoliko krupnih parnica i sazidao na dug vilu izvan grada blizu Dunava, kamo se selio novi vladajući sloj. Ipak, više od sopstvenog blagostanja njega je brinula sudbina nacije, pa se oduševljeno vezao za malu, ali od vlade pomaganu nacionalističku stranku, objavljujući u njenim novinama zapenušene napade protiv nemačkog podlaštva i manjevrednosti. Ovi napisi su, međutim, ostajali bez pravog odjeka, jer mesto da su bili potkrepljeni podacima, koje su malobrojni čitaoci u njima očekivali, vrveli su od samih mucavih vapaja i šupljeg busanja. Pitajući se zašto je to tako, Lazukić je sebi morao priznati da neprijatelja, kog tako silno mrzi, na 3/4alost premalo poznaje; uviđajući da je za njega samog, pa i za starijeg mu sina Rastka - koji se uostalom izmetnuo na majku, slab telom i bezvoljno povučen - kasno da nadoknadi bolni nedostatak, odlučio je da za boj prsa u prsa osposobi barem Sredoja, kog je i inače, glavatog, tamnoko3/4og, prekog, smatrao istinskim svojim izdankom, te ga je za početak poslao Gospođici da uči nemački jezik. A sa Robertom Kronerom bilo je obratno: on je Gospođici poslao kćer Veru - kad već sina nije mogao privoleti - zato što je nemački, upravo lokalni švapski, bio njegovoj deci maternji jezik, kao uostalom njemu jidiš, takođe ogranak nemačkog. Ogranci iskvareni, i jedan i drugi, sa nedozvoljivim sa3/4imanjima i iskretanjima; odstupanja od pravila, od pravilnosti, kao i, činilo mu se, ceo njegov 3/4ivot. Evo mu se znamenja vrzmaju po kući, kao crni glodari. Njegova mati, povezane obrijane glave, ćutljiva, u mračnom kutu svoga dela kuće predana molitvama, postovima, ritualnom paljenju sveća u petak uveče, kao da bi preteranom revnošću htela da iskupi grehe svog sina i unučadi, obeščašćenih blizinom i dodirom i krvlju snahe nejevrejke, slu3/4avke i drolje. I ona, snaha, njegova 3/4ena, neuka, nečiste prošlosti, s bledim telom iznojenim stotinama noćnih znojenja, proparenim stotinama noćnih parenja, nadimljenim stotinama noćnih pušenja, bezvrednim za bilo šta sem snošaja, a za snošaj njemu neupotrebljivim. Kroner, koji je sedeo nasred kuće kao islednik i krivac, čas u kancelariji-pregradi veletrgovine, čas u njoj susednom stanu, osećao je ova, od uobičajenog odstupajuća vladanja, kako kotrljanje nekih ludih točkova pod temeljima, koje ga odvlači kojekuda raštrkano i nekontrolisano, u neku sramnu propast. Sklanjao je oči. Ali i ne videći, čuo je nepravilne govore, kreštave i drećave, raznorodne, svoje dece i 3/4ene i majke, i činilo mu se da nakaznost tih govora i oličava i podstiče nered u temelju njihovog ponašanja. On sam proveo je kao mladić, poslat po završetku trgovačke škole od strane svog dalekovidog i velikodušnog oca, četiri godine u Beču, kao volonter i docnije kontist, kod poznaničke firme Adelstdter und Sohn, pa je odlazeći subotom u Burgtheater, a radnim danima uveče na predavanja Trgovačke omladine, imao prilike da nauči pravilan, knji3/4evni oblik i izgovor reči nemačkog jezika. Trudio se da se slu3/4i tim rečnikom i izgovorom kada bi, u nedeljna popodneva, išao u posetu svom poslodavcu u kuću da čavrlja s njegovim dvema odraslim kćerima i manjim sinom, za stočićem u salonu, iza kog je širok orman sadr3/4avao dela pisaca čija su imena bila odštampana zlatnim slovima na hrbatu: Körner, Goethe, Herder, Schiller. On je te knjige dobijao i u zajam preko nedelje, i mada nije stizao da iz njih mnogo pročita, sam disciplinovani sled štampanih zakučastih gotskih slova koja je u krevetu pred usnivanje poluglasno iščitavao - baš kao molitvu, u vreme nekadašnjih, od majke naučenih molitava - dovodio ga je u stanje ponositog mira. Tada se u njemu rađala odluka da ostane zauvek u gospodskom, urednom Beču, ma i čitavog 3/4ivota činovnik, a ne gazda u podvodnom, lenom Novom Sadu, koji mu je izgledao dalek, potonuo svojim niskim kućama u maglu i šiblje, kao zagušljiv san. Ali otac se razboleo, umro, mati ga je posle sahrane zadr3/4ala da se na njegovom ramenu isplače, a u jecaje plača bila su udenuta i uputstva za vođenje trgovine, preuzete od oca u amanet. Nije se mogao odupreti, ali je očajavao zbog zabitosti u koju je zapao, zbog lošeg braka u koji ga je zavelo mo3/4da očajanje, zbog zbrkanih govora, u koje ga je zagnjurio taj brak. (c)aljući ćerku došljakinji, on ispru3/4a ruku, naknadno, za smislenim 3/4ivotom koji je promašio. 
VEČERNJA IZDVAJANJA. Jedino Milinko Bo3/4ić i mati mu Slavica ne znaju za to bolno nadimanje ličnosti. Oni su i uveče zajedno, tek uveče zapravo. Iako, otkako je postao velik dečak, sin spava u sobi, a mati na otomanu u kuhinji, oni, pošto legnu, razvezu, podignutim glasom da bi se čuli na razdaljini, pa ipak prigušeno da ih ne oseti komšiluk, razgovor za koji obdan nisu imali vremena. "Imaš li sutra gimnastiku?" "Moram li ujutro po hleb?" "Danas si manje učio nego juče." Ne samo reči, već, pošto one prestanu, misli, spajaju ih jedno s drugim kao putevi što se prepliću, kao nokti što se blago zarivaju jedno drugom u dlan. (r)eljno, nezasito. Kod Lazukićev1h podvojenost. Stariji su zaneti jedno drugim, kao prikazama. Lazukićka, s ravnim listovima nogu koje u kasnijim godinama na člancima otiču, s bledim udubljalim kapcima nad izbuljenim očima, upalih obraza, obešenih grudi, još je ushićena svojim izvođenjem iz poznog, beznade3/4nog devojaštva i svojim spasiocem, ozbiljnim i junačnim Nemanjom; on, iako je izneverila njegova nadanja u obilan porod, vidi nad njom, u oblaku, blagoslov bogatstva i raskoši. Le3/4e u istom krevetu svake noći i miluju se. Sporo, strpljivo, vrlo ne3/4no, kao da je ono drugo lomljivo. S rečima izvinjavanja prošaputanim na uho drugome. Sa skoro suznim rastankom pred usnivanje. Ali ta obazrivost je mnogo čujnija nego što oni misle: pod njihovom ne3/4nošću krevet uzdiše i cvili po sat, parket potmulo odzvanja dok koračaju, najpre jedno pa drugo, pipajući, jer ne pale svetlo, u kupatilo, odakle dugo pljuska i šušti voda u zahodskoj šolji i kadi. Sinovi, navikli na te šumove kao na prve i najdublje u sećanju detinjstva, već su prošli davno i kroz tumačenje njihovog značenja. Prosto im smetaju. Rastko, koji čita sad ovaj sad onaj roman, ili istoriju neke egzotične zemlje ili reporta3/4u o pozadini ratova i prevrata, mršti se jer mu odvlače pa3/4nju. Sredoje, koji odmah gasi lampu da bi se predao sanjarijama, odupire im se sna3/4eći uobrazilju do opipljivosti, a onda, pobeđen ipak, prasne u smeh. Gospođica je i stvarno, fizički, sama; ona osluškuje u mrak, čini joj se da čuje miša kako gricka u ćošku sobe, da čuje vrzmanje mačke (mo3/4da lopova) pod prozorom u dvorištu. Ona misli na oca, misli na ljude koje je preko dana srela (na ponekog muškarca), misli na sutrašnji dan, koji joj se, sledom časova, sledom reči koje na njima mora izgovoriti, čini neprekoračivim, nepregledljivim kao brdo, meko, rastresito, koje će se na nju srušiti i zatrpati je. Kod Kronerovih je sama jedino baka, u svom delu stana razdvojenom od sinovljevog kapijskim prolazom. Ona se još uvek oseća kao da je tamo, u "gospodarskom stanu", a ne u ovom slu3/4inskom, u koji se, doduše, svojom voljom povukla, čim ju je sin obavestio da će se, i kim, o3/4eniti. Misli onamo, ne ovamo, zamišlja jače nego što čulima prima: unuka i unuku, snaju, kako se razvalila, razbacivši noge preko rubova kreveta, s riđom obraslinom u sredini, odišući smradom svog parfema, čiji otrov njenog sina (kog ne vidi, sem kao crtu, bola) guši, tanji, topi. Gerhard, koji se ceo dan vitlao sa uličarima, spava otkako je izubijanu glavu spustio na jastuk; Vera, u svojoj beloj devojačkoj sobi, upoređuje, kao dva lista knjige: prizore ulice, lica suseda, grdnje profesora, urlike dece, s ukućanima, njihovim licima i ponašanjem, pa uznemireno shvata da ih deli ambis. (c)ta treba učiniti da se on premosti, zatrpa? Ne mo3/4e da dokuči, samu oseća da nešto potmulo oko nje ne dozvoljava da dođe do izravnanja, do smirenja. Njena mati međutim spava. Namirila je sina, toplo je u sobi, krevet je mek, niko je neće buditi, ujutru mo3/4e ustati i posle mu3/4a. A on, u svojoj radnoj sobi u koju je dao preneti kauč tobo3/4 zbog knjiga koje su mu onde pri ruci i kad ih se kasno za3/4eli, prevrće se u jedu što zna da ona tako zadovoljno miruje, što ga ne čeka, ne 3/4eli. (r)eli li ikog, u svom snatrenju, ili makar u snu? On veruje da ne 3/4eli, jer je takvu poznaje: da je sama sebi dovoljna dok je ovako uz sina, okru3/4ena sigurnošću. Ali sigurnost se ruši, sin se udaljuje (on to vidi pre nje), i čim se ti potpornji budu izmakli, zna da će se i ona izmigoljiti, klisko kao riba, i neodoljivo, kao što se izmigoljila iz svog ranijeg 3/4ivota, uvukavši se u njegov, samo da bi ga obmanula, a onda jednom i ostavila. 
RADI ZADOVOLJENJA, Robert Kroner odlazi u kuću s devojkama Olge Hercfeld. Ona se nalazi nedaleko od njegove kuće, u prvoj prometnoj ulici na koju izlazi uličica pozadi evangelističke crkve. Kuća se vidi čim se na tu ulicu (Karađorđevu) kroči, temeljna, ovisoka, isturena na ugao ravnim zasekom na mestu vrata, sada zazidanih, nekadašnje zlatarske radnje pokojnog Filipa Hercfelda, mu3/4a Olge Hercfeld. Onamo ka uglu, iza čijeg se zasečenog zida odr3/4avaju ljubavni sastanci, palacne Kronerov pogled u svako doba dana, i kad ne misli da svrati. Svraća po dogovoru, u sporazumno određeni, obično večernji, sumrakom zaštićeni čas, napustivši kuću tobo3/4 radi šetnje pred večeru, i kad stigne, onde ga već čeka devojka, neka od tri-četiri Hercfeldkine stanarke koje kod nje borave po nekoliko nedelja ili meseci da bi zatim mesto ustupile drugima, ili devojka ili 3/4ena iz grada koja je pristala na Hercfeldkin nagovor da se za novac dade obljubiti. Ove namernice, 3/4ene koje on ranije nije video, već će mu biti pokazane i predstavljene tek u času kad treba s njim da legnu, njemu su najdra3/4e, donose mu uzbuđenje nepoznatosti, iznenađenja, ispunjavajući ili razočaravajući jedno očekivanje koje je uvek istureno do krajnje crte mogućnog. Do crte ljubavi, jer Kroner je spreman, svaki put, da spozna ljubav i reši se na stalnost i vernost ukoliko u slučajnoj 3/4eni nađe odziv na svoje te3/4nje. Na svoju glad za jednim neprisutnim, nedostajućim osećanjem koje za trenutak sevne u dodiru sa 3/4enom i onda redovno iščili. Ono ga je obmanulo utiskom trajnosti kada je na sličan način, u sličnoj bludnoj kući, u krčmi pred vrbaskom 3/4elezničkom stanicom, pronašao svoju 3/4enu. Ugledao ju je, ušavši u zadimljenu, od buke nabubrelu kafansku dvoranu, s koferčićem, da sačeka voz, raskrupnjalu, belu, nabreklih rumenih usana među koje je gurala rub čaše, čaše pune vina, koja je zvonko kuckala o njene krupne bele zube, pre no što će niz nagib njenog grla saliti oporu, kiselu, vatronosnu tečnost. Danuo je: "Rezi!" gotovo ne verujući da je to ona, slu3/4avka-dete s kojom se gađao jastucima i valjao po ćilimu dok su mu tata i mama pozadi u radnji brojali i knji3/4ili dnevni pazar, i sa kojom je spavao, obučenom, riđih pletenica pru3/4enih po belom jastuku na kome je njemu počivala glava, da ne bi bio sam i plašio se mraka dok mu se mati i otac ne dovezu kolima iz Sombora ili Sente posle pijačnog dana. Tada je Rezi, slu3/4avka, Nemica, spretna i jaka, 3/4ilava, delovala kao mala muškobanja, u poređenju s njim, đakom, 3/4goljom, skinutim za spavanje u dugu belu spavaćicu, i tek ako bi se potukli i on se rasrdio, iznenađivao se kako je, omlitavljenu smehom, lako baca na oba mršava ramena. Tada još skoro nije ni imala dojki, već samo dva pljosnata bre3/4uljka na prsima, po kojima je on pobednički polegao, pritiskujući joj rukama ruke na pod, nogama tanke bele mišićave noge na ćilim, da se ne bacakne i ne svali ga sa sebe. Ali tu, u kafani, ona je već bila obla, grudi su joj mlečno raspinjale 3/4utu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vla3/4nih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je mlečno raspinjale 3/4utu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vla3/4nih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je legla s njim u krevet, u sobi iza kuhinje kamo ga je odvela pošto se s njom pogodio i podmitio krčmaricu, rastvorila mu se u raskoši odrasle devojke. Kroner nije prestao da k njoj odlazi, izgovarajući se majci za česta putovanja u Vrbas naplatom računa, u onu predstaničnu kafanu, u njen razvrat i bestid, sve dok se nije njome o3/4enio, posle naizmeničnih kolebanja, zaricanja da će s njom raskrstiti, zgađenosti, ponovnih oduševljavanja njenom detinjastom ne3/4nošću sličnom onoj u noćima kada su bivali ostavljeni sami u trgovačkoj jevrejskoj kući, gde je (c)vapče, hrišćanče, goj, uvek samo sluga, stvor ni3/4eg reda, mada zagonetno opasan i zato dr3/4an na odstojanju. Turobnom, mršavom Robertu Kroneru ona je bila jedini podstrekač igre, zaborava - nekad u detinjstvu i sad u odrasloj dobi, kada se igri i zaboravu te3/4i kroz zametanje novih 3/4ivota -, on nije mogao zamisliti nikoju drugu da sa njom zameće porod, iaku je pokajnički znao da kao Jevrejin to treba da čini s istovernicom, no, sve istovernice sa kojima su ga sastavljale slučajnost i provodad3/4ijske smicalice njegove zabrinute matere ledile su u njemu svaku pomisao na igru, na krevet, na potomstvo, kao da su starije rođake sa kojima bi bio nateran na rodoskrnavljenje, i on je ispred njihovih preteći iske3/4enih osmeha putovao u Vrbas, u predstaničnu krčmu, i s Rezom, umereno pijanom od vina, išao u krevet, prljav i osramoćen, no u kom mu je ona rastvarala toplo crvenilo svoje kose, jezika i trbuha. Ali pošto se njome o3/4enio - nanevši sramotu i sebi i majci, nju navevši da se preseli u slu3/4inski stan da ne bi bila pod istim krovom, čime ipak nije izbegla susedništvo i blizinu sa bivšom slu3/4avkom, koju je nekad otpustila zbog beznačajne greške i tako reći ona gurnula u nered, na krivi put, da bi je za kaznu dobila nazad kao snaju -, Kroner više nije u njoj nalazio nekadašnju drugaricu u igri. Ušavši u njegovu porodicu, kao da je izgubila svu neobaveznost i lakomislenost koje igra zahteva, kao da je i nju zasuo nanos odgovornosti koja pritiskuje narod čija je glavna briga da pre3/4ivi. Trudnoću je shvatila ozbiljno, kao neki zadatak; le3/4ući s Kronerom, počela je dr3/4ati oči napeto uperene u mrak iznad postelje, izbegavala je nagle pokrete i ostajala pod njegovim stiskom ravnodušna, kao da nekom drugom pola3/4e računa o ponašanju. Zbilja je tako bilo; taj neko je bio njen sin, prvorođenče, Gerhard Kroner, tiranin od časa rođenja, koji ju je oštrim plačem pozivao sebi u sate kada je Robert 3/4eleo da bude s njom. Gurala ga je sa sebe i trčala sinu, bez dvoumljenja, a on je ostajao kraj kreveta uspravan, zamišljen, slušajući iz susedne sobe ljubavno gukanje njeno sa sinom, grgotav smeh u koji bi se utopio i njegov krik i njen zabrinuti odziv čim bi se sreli i ona ga privila na grudi. Stajao je, dugo je stajao čekajući da ona sina uljuljka, uspava, čekao uzalud, jer bi ona i sama često zaspala klečeći kraj njegovog krevetića s glavom na rubu njegovog jorgančića, ruku zavučenih poda nj i pod jastuk, riđe kose rasute po njegovom obrazu koji se bla3/4eno trzao pod golicanjem. Robert ju je molio da se vrati u topli kevet, ili bi je pokrio ćebetom od ramena do bosih nogu, da bi mogla ostati tako, u fakirskom polo3/4aju, za nju divno udobnom, od koga joj se zarilo lice, kao i dečakovo. Gubio ju je, i u tom gubljenju nalazio čas razlog očaja čas povod ganuća, jer ga je ono, mislio je sujeverno, mo3/4da razrešavalo krivice zbog stupanja u brak sa 3/4enom koja mu nije dolikovala. Ponekad bi se razgnevio na nju i, da bi je vratio svesti o bračnoj obavezi, primoravao je da ostane s njim dok bi dete u susednoj sobi plakalo - kao da je osećalo kad valja zaplakati, kad mu ona postaje neverna - ali nekoliko takvih prinuda sasvim ju je otuđilo od zagrljaja, oni su joj postali mrski, izbegavala ih je i kad dete nije za to davalo povoda. Više nema 3/4ene, uviđao je Kroner; 3/4ena do koje je došao po cenu poni3/4enja, pada, napušta ga. Sada je morao, da bi iskupio počinjeno, dalje kliziti po padini na kojoj je na nju naišao, i činio je to postajući posetilac kuće za randevue Olge Hercfeld. Olga Hercfeld je bila Jevrejka, ali Jevrejka emancipovana, od svog mu3/4a, slobodoumnjaka i esperantiste, mnogo starijeg, ostavljena bez dece i naučena na samostalan 3/4ivot. Umesto materinstva, razvila je sklonost da ugovara i omogućuje ljubavne sastanke, za koje se osećala zaslu3/4na kao da svoje posredovanje ne naplaćuje. Stoga su je razočaravala sva odstupanja od očekivanog ponašanja onih koji su njeno dobročinstvo koristili. Svaka devojka koju bi uzela k sebi na stan, u jednu od velikih i mračnih, hladnih soba svoje dvokrake kuće, trebalo je da ispuni nekakvu najsmeliju predstavu o podstanarki-ljubavnici, koja ukusno kuva, temeljito sprema, a kad god se to od nje zaište, oduševljava 3/4enstvom i vatrenošću; isto tako nadala se da će njene povremene gošće izvesti čudesna osvojenja gospode sa kojom ih ona upoznaje, pa će ovi nju obasuti darovima i pa3/4njom. Umesto toga stanarke su bile lene i neuredne, a pošto bi neku otpustila, obično bi se uverila da ju je ona već dugo potkradala; 3/4ene koje su joj dolazile spolja u kuću obećavale su sve dok im je trebalo hitno novaca za pobačaj ili krečenje stana, no, čim bi uvidele da se kod nje ne mo3/4e brzo zaraditi mnogo, ili zasitile prvu potrebu, ostavljale su je na cedilu, baš kao i njihovi povaljivači, velikodušni samo dok su zadovoljenje očekivali. Ovo je bila sadr3/4ina 3/4albi što ih je prostirala pred Kronera, sunarodnika i čoveka od reči i reda, u časovima čekanja, u polutami, kada bi neka od obrečenih nepoznatih gospa iz grada kasnila, ili pri dogovoru o nekom sledećem sastanku, nakon maločas obavljenog koji ih je ostavio jedno kraj drugog zadovoljno i dokono. Ne bi ni primetili kako senke oko njih tamne i produbljuju se, jer je još dublji od njih postajao njihov razgovor. Tonuli su do krajnjih iskrenosti: Kroner je slobodno nabrajao 3/4ene koje mu se dopadaju, označavajući podrobno telesne osobine koje mu ih čine privlačnim, a ona mu je pričala o svom braku, ranoj udaji za već vremešnog Hercfelda, koji, predan svojim čovekoljubivim zamislima, nju nije zadovoljio ni kao 3/4enu ni kao siromašku ćerku 3/4eljnu uspona. Razumevali su jedno drugo lako, i napola kazanim rečenicama, jer je nekazano dopunjavao izraz lica, pokret, ili neka reč na jidišu, dovoljno sočna da dočara ceo jedan prizor, situaciju, i čak, jer je uz reči progovarala neka neodredljiva zajednička prošlost, koja koliko ih je odvajala od ostalog sveta, toliko ih je uzajamno pribli3/4avala na tim samotnim sedeljkama iza zabravljenih vrata. Nekoliko puta je, sledom razgovora, dolazilo među njima i do telesnog dodira; Hercfeldka, kratka i mesnata, končaste slamno3/4ute kose i oštra kratka nosa, nagnula bi se napred u fotelji i svojom nabijenom toplom šakom uhvatila Kronerovu koja mu je mirovala u krilu, pa bi zatim krenula za njome cela, pod njega, svlačeći ga na sebe, na pod, među svoje krupne dojke na kojima bi se kućna haljina kao čudom rastvorila. Ali, pošto bi se dašćući uzeli, za tili čas, oni su ustajali, odlazili najpre jedno pa drugo u kupatilo da se operu, a zatim se vraćali i, paleći cigarete, nastavljali razgovor kao da ga nisu ni prekinuli. Ono kratkotrajno mešanje tela nije smetalo njihovom prijateljstvu, već, štaviše, kao da ga je produbljivalo: Kroner se i dalje nije ustručavao da raspravlja o osobinama drugih 3/4ena, a Hercfeldka je nastavljala da mu preporučuje jedne, a odgovara ga od drugih, kao da se tek u najprisnijem dodiru osvedočila do tančina u njeguvim sklonostima. 
I SREDOJE LAZUKIĆ dospeo je jednom, pred sam rat, u Hercfeldkinu kću, obele3/4ivši time najvišu tačku do koje se ispeo, u Novom Sadu, po vrludavim putanjama ljubavi za novac. U toj oblasti, uostalom, ta kuća je sigurno zauzimala najviše mesto u gradu, a mo3/4da je, ako u3/4ivanja u ljubavi priznamo za najmoćnija, predstavljala neku vrstu opšteg novosadskog vrhunca. Zbilja, šta ju je moglo nadmašivati? Balovi, igranke, pa i oni s najprobranijim učesnicima, kao što su lekarski i novinarski? Ili bogoslu3/4enja, u svih petnaest ili dvadeset crkava u gradu, pravoslavnih, katoličkih, protestantskih i usamljeno posvećenih manje brojnim pastvama kakva je jevrejska, jermenska, i sektama kakve su adventistička, subotarska i ko zna sve koja - dovodeći sama sebe pod sumnju svojom raznolikošću? Ili nauka, koja se negovala u dvema gimnazijama, muškoj i 3/4enskoj, i u dvema-trima stručnim, trgovačkim i tehničkim školama, pod rukovodstvom i nadzorom nastavnika za koje je slu3/4ba značila uhleblje posle studentskog gladovanja? (Ili na dobrovoljnim kru3/4ocima, kursevima, od kojih se jedan pominje i u Gospođičinom dnevniku - ishodištima sumnjivih, brzupleto preuzetih i pristrasnošću iskrivljenih učenja?) Oko svih ovih, naoko plemenitih, delatnosti takođe su se motala iskušenja tela, ploti, ku3/4eći ih pohlepom za novcem i prevlašću, koja su se, međutim, u skučenim prilikama malog mesta na prelazu Panonije i Balkana, brzo iscrpljivala u razočaranje i samoporugu. Skleptati druge ili biti skleptan, izigrati ili biti izigran - ako je to predstavljalo sav raspon mogućnosti razgorelih htenja, onda je zbilja bilo jednostavnije i svrsishodnije pretvoriti ih odmah u neposrednu, čulnu nasladu, u kartanje uz pivo pod senovitim drvećem leti, a u zagrejanoj, osvetljenoj kafani zimi; u masno meso s vrućim krompirićima i u hlađene lubenice; u mirisavo vino, vuneno rublje i postavljene cipele. Dosada, koja miluje kao slepa, gojazna, bogata tetka. Ulice, na kojima se ništa ne zbiva, dok ne protrči mačka, iskočivši kroz prozor podruma, u kom ju je iznenadila slu3/4avka s upaljenom svećom i korpom ponetom za sitna drva. Slu3/4avka s korpom, nevidljiva sa ulice, predstava o njoj, to je ono što mo3/4e rascepiti dosadu. Njeno pognuto telo, treperava svetlost koja joj pada, razjedajući, na obraz, njena puna mišica. (r)ena. Dok 3/4ene pri3/4eljkuju muškarce i lukavo ih, skoro neprimetno, mirisom i kretnjama, mame u pravcu svojih jajovoda, muškarac, nestrpljiviji, kupuje ih. Hercfeldovoj su dolazili načelnici banske uprave koji su činovnike pozivali pritiskom na dugme na pisaćem stolu; dolazio joj je vlasnik najvećeg mlina nedeljno jednom, u jedanaest uveče, između svršene partije karata u uvek istom, muškom, društvu i odlaska kući; dolazio joj je lepi, negovani veleposednik iz okoline, toliko gord da nije hteo preći Dunav ni za ljubav beogradskih pozorišta i barova, nikad, jer onde već prestaje Srednja Evropa. Svi su oni svoje sujete i grabe3/4i završavali ovde, gde ih je blizina mladosti, glatka zarumenjena ko3/4a pod prstima, mogla opiti da na čas zaborave kako će jednog dana biti svejedno mrtvi, truli pod zemljom, bilo šta sad nad njom činili i postizali. Ta samozaboravna, ili smrtozaboravna, crta bila je prisutna, po samoj njihovoj prirodi, i u ljubavnim zaletanjima Sredoja Lazukića, ali nje on zbog svoje mladosti nije bio svestan. Imao je nepunih šesnaest godina kada je prvi put, sa školskim drugom nešto starijim od sebe, Čapom Dragoševićem, "otišao kod devojaka". Pre toga, devojke, a to znači sva 3/4enska bića, mučile su ga svojom nedosti3/4nošću. One su imale noge, ruke, usta, trbuh, zube, i sve su to bili delovi tela potrebni, kao i njegovi, da objedinjavaju određene sastojke i obavljaju određene radnje, ali su sem toga neodoljivo mamili da ih se dotakne, da ih se sebi privije i u njih prodre, nanoseći bol. Devojke i 3/4ene, međutim, pretvarale su se da i ne slute to drugo svojstvo svoga tela. One su ga upotrebljavale kao da je to obično telo, prekrštale su noge sedeći na stolici da bi zauzele udobniji polo3/4aj, i jedino što bi ih kratak uzgredan pokret povlačenja suknje preko ogolelog kolena odao da znaju da sem zauzimanja udobnijeg polo3/4aja uzrokuju i određen utisak. Smejale su se otkrivajući zube i crveni jezik kao da je posredi jedino neodoljiva potreba da se šala proprati rastvaranjem vilica i podrhtavanjem tela, ali njihovi zubi i jezik delovali su sasvim drukčije nego zubi i jezik nekog druga ili poznanika, nekog muškarca. To ipak niko nije priznavao. Da je Sredoje pokušao da na ona usta stavi svoja, svak oko njega bi se zgranuo, iako su usta bila namazana crveno da bi upozorila na svoju sočnost koja se samo dodirom mo3/4e proveriti. Konačno ga je to licemerstvo gurnulo u mr3/4nju. Više nije mogao zamisliti svoj odnos prema 3/4eni drukčije nego kao slamanje, nasilno, njenog licemerstva. Ali kako je znao iz iskustva da je ono opšte rasprostranjeno i 3/4ilavo, morao je u svom zamišljanju posezati za situacijama koje krše svaku naviku, svaki otpor i ponos, svaku volju za i najmanjim pretvaranjem ili samouzdizanjem. Postepeno, razvio je mučiteljsku maštu. Devojke koje bi mu za dana pale u oči prizivao je u predstavu uveče, u krevetu, pošto bi mrak zbrisao oko njega sve crte stvarnosti, ne više kao devojke i 3/4ene, kćeri i sestre njegovih sugrađana što su one uistinu bile, nego kao poslušne predmete njegove volje. A da bi ih tako potčinjene mogao zamisliti uverljivo, morao je i sebe, u zamišljanju, preobraziti, iz 3/4eljnog gimnazijalca u odraslog čoveka izuzetne moći. Bivao je, u tim maštom istkanim prizorima, bogataš, hipnotizer, kradljivac skupocenog nakita, sve dok se nije, birajući što podesniju ulogu, namerio na zanimanje koje je upravo oličavalo nasilničku moć: gusarskog kapetana. Sad je tek pred njim pukla nepregledna raznolikost surovih ljubavnih zgoda i obrta. Video je sebe u vatri i dimu pomorske bitke kako, s isukanim mačem, na čelu čete podivljalih gusara, preskače ogradu nekog otmenog jedrenjaka, i dok njegovi ljudi seku protivničku posadu, on, koji se bori uporedo s njima i bodri ih i zapoveda im, već skreće zakrvavljeni pogled i krči put preko leševa u donju palubu, gde su se, dršćući i kršeći ruke u osluškivanju neizvesne bitke, zbile putnice broda, mekopute negovane 3/4ene i devojke; ili kako pucnjevima topova sa svog brodovlja prisiljava lučki grad na isticanje belih zastava, pa dok njegovi odredi razoru3/4avaju skršene branitelje, s grupicom najpoverljivijih ljudi prodire u domove tragajući za lepim 3/4enskim robljem, da ga odvuče na svoj komandni brod kao plen. Uvek bi ono prvo, bitka, bilo sredstvo za osvojenje drugoga, roblja, jer je znao da će 3/4ene kojih se bude domogao kroz krv i pogibiju njihovih zaštitnika, smo3/4dene u3/4asom viđenog i strahujući za sopstveni 3/4ivot, zderati sa sebe košulju licemerstva i uzdr3/4avanja i baciti mu se pred noge moleći da ih poštedi, bez obzira na cenu. Sa tim 3/4enama mogao je, najzad, činiti sve, i on je bičevao maštu da u svakoj slici, svakoj sceni iznalazi nove i nove mogućnosti muške nadmoći, koje će ga usrećiti. No, te scene, ma kako dovitljivo zamišljene i izgrađivane, jedino su njegovoj misli, ne i telu, donosile zadovoljenje; telo su, budući nestvarne, dovlačile samo do praga naslade i ostavljale ga onde da se grči. Posle tih scena nije se moglo činiti drugo nego ponoviti ih, dalje razvijati, do novih, još bolnijih grčeva. I kada je Čapa, dugovrat, bubuljičav, tankih ispucalih usana, smejuljeći se objasnio Sredoju kako samo novaca treba da bi se došlo do prave telesne vlasti nad devojkom, ovaj je bez dvoumljenja još istog dana popodne uzeo trideset dinara iz majčine fioke u trpezariji i trkom ih odneo svom novom putovođi. Odvezli su se tramvajem do pijace, ušli u jednu malu i neupadljivu krčmu prekoputa ispra3/4njenih, opustelih tezgi, smestili se za stolom kraj zida utvrdivši s olakšanjem da su gotovo sami, poručili kruškovca kod smeđe, punašne 3/4ene koja se iza šanka dogegala do njih i koju je Čapa, mnogo boja3/4ljivije no što su predskazivala njegova hvalisanja, upitao za neku (r)ivku, pa su čekali tu (r)ivku, osvrćući se plašljivo i pokajnički na svaku glasnu reč za drugim, udaljenim stolom, gde su pila tri 3/4elezničara, sve dok nije ušla (r)ivka, mlada i mršava, buljooka, u suknji do iznad kolena, sela među njih, stavila noge na prečku stola da joj se suknja zadigla do ruba čarapa na sabljastoj butini, kud joj je Čapa, namigujući, gurnuo musavu šaku. Poručili su i za nju piće, pili su, došaptavali se, pogađali, posle čega su Čapa i (r)ivka ustali i izašli na vrata iza tezge. Desetak minuta kasnije Čapa se vratio i rekao Sredoju neka sad izađe on jer ga devojka u dvorištu čeka; poslušavši ga, stvarno se skoro sudario sa (r)ivkom tik pred vratima u polutami rane večeri; ona mu je uhvatila ruku i povela ga kroz dvorište, preko klimavih cigli i raskvašene zemlje u posebnu nisku zgradu, u sobu zagušljivu od isparenja sapunice i od memle, raskopčala ga spreda i povukla na krevet, raširila se pod njim i uvukla ga u sebe. Do3/4iveo je trenutak olakšanja, rušenja nagomilane napetosti i postao rob krčmi i kuća za sastanke. Rob tog sverazla3/4ućeg utapanja, posle grča, u tuđi grč. Ono je, razume se, nosilo u svome dnu i razočaranje. Hladne prste, hladno krilo, hladne krevete, grube reči, 3/4urbu. Ili nemarnost, gnev. Ali uvek i očekivanje od sledećeg spajanja, od sledeće 3/4ene, koja će ga, nekim čudom, mo3/4da, primiti pokorno i ushićeno, miomirisno čisto pripremljena baš za njegov dolazak. 
MILINKU BO(r)IĆU, iako je s njim drugovao, Sredoje Lazukić nikad nije govorio o svojim poniranjima u polusvet. Milinko je bio suviše odsudno ispravan a da bi se u nekog javila volja da ga uvuče u klizave teme; sem toga, u doba Sredojevih lutanja on je vodio ljubav sa Verom Kroner i bio njom toliko obuzet da se moralo pretpostaviti kako pred svojom devojkom neće prećutati ništa, pa ni ispovesti prijatelja. Uplovio je u tu ljubav kao brod u luku (ali ne kao gusarski brod, kakav se priviđao Sredoju, nego kao bela lađa linijske plovidbe, što se šepuri pred građanima okupljenim na obali); prsio se, na šetalištu, s Verom, isturajući kruto ramena i šarajući kestenjastim očima tamo-amo u potrazi za priznanjem. Pri tom, on se nije čudio što ga je Vera prihvatila (čudio se Sredoje), jer je smatrao da se vrednoćom i čestitošću mo3/4e zaslu3/4iti sve, pa i naklonost izuzetno privlačne devojke. Za tu naklonost on je radio, uporno, od časa kada je Veru zapazio, kao što je radio za dobre ocene učeći, kao što je radio za svoj prijatni izgled negujući kosu i zube i gimnastišući u slobodnim časovima. Imao je meku, ali upornu prirodu svoje matere, sa kojom je, kao saveznikom, već bio okončao pobedonosno jedan rat u porodici: samoubistvom svoga oca. Otac je bio sasvim drukčiji od njih dvoje: neprilagodljiv prek, opterećen zaslugama koje je stekao u danima stvaranja Jugoslavije potkazujući mađarone, a dobivši, u naknadu, samo agentsko mesto u policiji, jedva dovoljno unosno da se o3/4eni i skući. Voleo je autoritativni detektivski posao koji mu je bio poveren, ali, ćoškareći i birtijajući da bi dočuo što više, propio se, te su ga unapređenja mimoilazila. To ga je razjedalo; obo3/4avao je sina i sanjao da mu osigura viši društveni polo3/4aj, a slaba plata, čiji je popriličan deo trošio na alkohol, vukla ga je naprotiv dnu. (r)ena je bila spremna da mu pritekne u pomoć - imala je domaćičku školu i znala šiti -, ali joj je on zabranjivao da svoju veštinu unovčuje, smatrajući da bi to krnjilo njegov, agentski, ugled. Na to je ona uzela da komšinicama krišom prepravlja stare haljine, za malu, gotovo neprimetnu naknadu, no on je ove tajne svojim detektivskim njuhom otkrivao i ocenjivao kao neku vrstu ne samo neposlušnosti, već i neverstva; dolazeći kući pijan izvlačio je prestupnicu iz kreveta za kosu i iznuđivao joj priznanja o broju prepravljenih haljina i visini zarada kao da se radilo o plaćenim preljubama. Milinko, razbuđen vikom i plačem, gledao je sedeći u krevetu raširenim očima te obračune, a kad bi se otac umorio, iskakao je iz kreveta i pritrčavao, bos, u košulji, materi, da joj pomogne ustati i nakvasiti modrice. Za oca, koji bi dotle stiskao glavu otečenim šakama, nije imao ni pogleda razumevanja; agent to nije izdr3/4ao: posle jedne prepirke istrčao je iz stana (bio je sneg, decembar), odjurio do šupe, obio je jednim zamahom pesnice, ušao u nju, izvukao pištolj i ubio se pucajući sebi u slepoočnicu. Na Milinku ova spektakularna pogibija nije ostavila štetnog traga - kao što bi na mnogom drugom, pa i grubljem detetu - već ga je naprotiv tek ona istinski uverila da zlo obavezno gubi u sukobu s vrlinom. Uostalom, posle očeve smrti 3/4ivot njegov i majčin krenuo je tako očigledno nabolje da se takav zaključak i prirodno nametao. Agentska plata je doduše presušila (zamenila ju je neznatna penzija), ali su prestali i svi oblici rasipanja, koji su gomilali dugove i svađe. Mati i sin napustili su raniji, dvosobni ulični stan u hladnoj građanskoj kući, gde se od njih, zbog glasnih svađa i njihovog krvavog završetka, zaziralo, i iznajmili drugi, znatno jevtiniji, u dnu velikog dvorišta s mnoštvom skromnog radničkog sveta koji ih je uva3/4avao i ujedno postao pravi okvir za rad skromne ali savesne krojačice u koju se Milinkova mati sada slobodno i skoro ushićeno pretvorila. U njenoj kuhinji, kraj prozora, šivaća mašina koju je dobila još u miraz zujala je po ceo dan do kasne večeri, a u susednoj, jedinoj sobi, stolovao je za to vreme Milinko, učeći. I za njega je ova radna izdvojenost, posle očevih prgavih ispada, značila bla3/4eno smirenje. Sedeći za visokim ovalnim stolom od orahovine, na koji je radi zaštite bila stavljena i odozdo pod rubovima pribadačama pričvršćena plava hartija za pakovanje, s knjigama i sveskama i olovkama raspoređenim ispred sebe i levo i desno od sebe, okru3/4en njima kao grudobranom junak u opsadi grada, on je osećao kako mu se znanje, koje osvaja, upija u glavu, čineći je te3/4om i značajnijom. Pri tom je vrlo rano - još na početku gimnazije, pravog učenja - shvatio va3/4nost i značenje vremena za uspeh posla: koliko je ono neophodno, ali i koliko ono neminovno, tako reći nezavisno od volje, deluje na postizanje cilja, samo ako se na početku dobro namesti protočna cev od izvora do ušća znanja, kao što se na majčinoj mašini igla namesti povrh šava. Osećao se gospodarem vremena i preko njega gospodarem znanja, a kako je verovao da znanje otvara vrata svakoj te3/4nji za boljitkom, osećao se i gospodarem svoje sudbine. To osećanje razvilo je u njemu sigurnost koja je plenila; nikad nije 3/4urio, uvek je u svakog gledao smireno, nasmešenim kestenjastim očima, u školi odgovarao pribrano ali nenametljivo, znajući da ima načina i vremena na pretek da poka3/4e svoje sposobnosti, pa su ga nastavnici cenili, a drugovi ga ipak nisu mrzeli. Tako je mogao da se zbli3/4i i sa Sredojem, koji je bio više loš nego osrednji đak, ali je, zahvaljujući kućnim prilikama, naročito navici svoje matere da se okru3/4uje lepim predmetima i znamenitim knjigama, imao i neka vanškolska znanja, Milinku nedostupna. Ovaj se za njih odmah zainteresovao. Otkud znaš? začudio se kada ga je Sredoje upozorio da se jedan sportski (teniski) izraz izgovara drukčije nego što nala3/4u zakoni srpskog jezika. I zar se o tome mo3/4e dobiti merodavan sud i mimo školske nastave, koja slične oblasti zaobilaz!? I gde? Tako je saznao za leksikone, ta skladišta znanja, od kojih je neke Sredoje viđao i razgledao još kad nije znao ni čitati, uzimajući ih, za ljubav šarenih slika u njima, iz ormana za knjige u dnevnoj sobi. Mogućnost da bi i on jednom smeo videti otvoriti takvu knjigu presudno je uticala da se pribli3/4i Sredoju i podnese ispade njegovog nehata i podrugljivosti, smešeći im se kao uzgrednim nestašlucima. Strpljenje mu je bilo nagrađeno kada ga je Sredoje zbilja jednom odveo u svoju vilu, kako se tada već zvala kuća s kubetom, u kojoj je on imao na spratu posebnu sobu s pogledom na negovani travnjak sa tri mlada jedra bora. Milinko se nije dao potkupiti ovom raskoši, nego je kao zapet čekao svršetak popodneva, ve3/4bajući sa Sredojem, koji ga je nevoljko i rasejano slušao, lekciju iz aritmetike, da bi s njim mogao, kako mu je bilo obećano, posle počinka bolešljive gospođe Lazukić, sići u najzad ispra3/4njenu dnevnu sobu, stati pred visoki stakleni orman i primiti od Sredoja na ruke ogromnu i debelu knjigu u kojoj su, kad se rastvorila, blesnule sitnim slovima odštampane povorke obaveštenja. Časom ju je razgledao, uverio se, pročitavši dva-tri odeljka na različitim stranicama, da je to zbilja ono što je Sredoje tvrdio i što je sam na osnovu tvrdnji zamišljao, pa je okrenuo prvu stranu i (što Sredoje nikad nije učinio) pa3/4ljivo pročitao nekoliko puta naslov i podatke o izdanju. Sutradan je već to izgovarao u knji3/4ari prekoputa gimnazije, i pošto je njen vlasnik pobedonosno doneo iz magacina primerak iste knjige i vrlo spremno saopštio njenu cenu, sledećih meseci Milinko je štedeo da bi kupio taj "Veliki Minervin leksikon opšteg znanja". Vremenom je postao lovac na leksikone, njihov skupljač, jer se ispostavilo da baš ova vrsta priručnika do u dlaku odgovara zamisli koju je bio u 3/4eljama stvorio, ne verujući da ona postoji ostvarena: knjiga u kojoj nema ničeg suvišnog, kao često u ud3/4benicima, jer ugađaju đačkoj tromosti, već samo suština, činjenica do činjenice, i gde je ta suština svrstana da se mo3/4e naći bez sleđenja reda po vremenu (kao u istorijama) ili po vrsti i veličini (kao ud3/4benicima iz prirodnih nauka), nego slobodno prema potrebi. Ipak, to otkriće, koliko je potvrdilo njegovu maštu, toliko je i poljuljalo raniju neznalačku sigurnost: suočilo ga sa opasnošću da bi mogao i neke druge va3/4ne izvore znanja mimoići samo zato što je o njima neobavešten. Više nije imao smelosti da se liši Sredoja. Tra3/4io je njegovo društvo na odmorima između časova, udesio da bude premešten s njim u istu klupu, laskao mu je i postigao da njegova poseta vili Lazukićevih bude uzvraćena. Tako se Sredoje obreo u dvorištu velikom kao jezero oko kog su se nizali jednosobni stanovi, među kojima je Milinkov bio jednak i izgubljen kao kamičak među kamičcima. U svakom stanu se nešto zbivalo, svima naočigled, iz svakog je neko isturao glavu, pred svakim je poneko stajao, sedeo; ovde je još sve bilo prvobitno i prirodno, toplo i ušuškano, prostorije su bile mesta za spavanje i za kuvanje, voda se crpla kofom iz bunara kroz čiju se tamu moglo proniknuti do ljeskavog dna, Sredoje je bio ponuđen vrućom bundevarom iz tepsije, izvađene pravo iz štednjaka u koji je mogao gledati sedeći pred ulaznim vratima, gde mu je bilo postavljeno na tronošcu. Njegovoj naravi, okrenutoj ne znanju, kao Milinkova, već zadovoljstvu, ova jednostavna sredina odgovarala je bolje od samotne vile na Limanu, i on je postao stalan gost. Milinko, koji bi opet radije boravio u susedstvu onih ozbiljnih knjiga, mirio se s ulogom domaćina, jer je, imajući Sredoja kraj sebe, mogao biti siguran da mu neće promaći ništa bitno iz sveta obaveštenosti; isto zahvalno osećanje gajila je prema Sredoju i Milinkova mati dok je hitrim pogledom ispitivala kroj njegovih pantalona, način na koji je očešljan, koliko je i kako utopljen. Postao je uzor. I kad je jednog dana, mršteći se nemarno, rekao: "Ćale me goni da uzimam časove iz nemačkog", majka i sin (ona zaustavivši mašinu, on podigavši glavu sa lekcije koju je čitao) zglednuli su se značajno. "Nemački?" upitao je Milinko pošto se pribrao od uzbuđenja od kog su mu se osušila usta. "Pa nemački će se tek dogodine učiti", budući da su tad bili u drugom gimnazije, s francuskim kao dotle jedinim obaveznim stranim jezikom. Sredoje je smešljivo nabrao nos. "Ma nije zbog škole. Tata tvrdi da je zadnji čas, ako hoćemo da smo na visini događaja." Krojačica i njen sin posmatrali su ga napregnuto, očekujući da objasni ovu napola-pretnju napola-obećanje, no kako se to nije desilo, ona je spustila iglu na šivo i nastavila da okreće točak mašine, dok se on ponovo latio pročitavanja lekcije. Ali uveče su seli pod lampu u kuhinji da se dogovore. Milinko je ponosno rastvorio svoj leksikon i pročitao stavku "Nemačka" dugu tri i po stranice s dvema ilustracijama: panoramom grada Berlina i portretom kancelara Bizmarka sa ušiljenim šlemom na glavi, pa su već sutradan upitali Sredoja kod koga će to uzimati časove. On nije umeo tačno reći, ali je obećao da će saznati; nastalo je podu3/4e otezanje i učestalo podsećanje, dok nije jednog dana doneo, na parčetu hartije, ispisano pravilnim učeničkim rukopisom svoje matere: "Gospođica Ana Drentvenšek, Stevana Sremca ulica 7, u dvorištu levo". Milinko i njegova mati kliknuli su u jedan glas: da je to u komšiluku, a prećutali da ih je toliko ushitila naznaka "u dvorištu". Krojačica, čim je smogla vremena, obukavši se svečano (ali ne i napadno, jer je valjalo tvrditi cenu) i s ceduljom u ruci, krenula je u prvu poprečnu ulicu. Vratila se s najboljim utiscima ("Znaš, ona nije ni najmanje uobra3/4ena"), a i cena koja joj je bila zatra3/4ena za časove nije prelazila očekivanu svotu. Milinko je, istina, pre no što će doneti odluku, podsetio mater na nameru, koju je ranije imala, da obnove posteljno rublje, no ona ga je ućutkala rekavši da će jednim temeljnim krpljenjem moći da odgodi taj trošak. Tako je Milinko, u isti mah kad i advokatski sin, postao polaznik privatnih časova iz nemačkog, pa je mogao da se ravnopravno dogovara sa svojim drugom: "Kad imaš čas kod Frulein? Ja sutra", u čudnu tuđinsku reč rado je izgovarala i krojačica, opominjući sina nepotrebno i mimo običaja: "Ne zaboravi da imaš čas kod Frulein." Osećala je, iako to ne bi umela tako iskazati, da je zahvaljujući ovom novom koraku, koji za nju znači ne malu 3/4rtvu, u njen dvorišni stan prodro duh stranog sveta, svečovečanske širine, izjednačivši ga sa onim kućama koje najviše dr3/4e do napretka. Bilo je tu napola proročanstvo, jer je njen sin Milinko, odlazeći na časove kod Frulein, kao uostalom i Sredoje Lazukić, počeo da ukršta svoj put s Verom Kroner, koja je pripadala baš jednoj od takvih kuća. Sudbina ju je dakle nudila obojici, no njenu ponudu je u to vreme prihvatio samo M1ilinko. Na Sredoja je Vera delovala odbojno, kao izazov njegovom strpljenju i razumu. Zašto je koračajući tkala malim, skladnim nogama, stavljajući ih jednu pred drugu meko kao da među njima nešto ste3/4e? Zašto je nad svoje koso usečene oči spuštala crvenkaste duge trepavice, a onda ih, kad bi Sredoje skoro minuo, naglo podizala i bacala na njega brz, radoznao pogled? Zašto je riđu kosu plela u kurjuk koji je tanko i 3/4ilavo pocupkivao na leđima njenog crnog, do nad kolena kratkog kaputa? Imao je 3/4elju da je kazni za sve te znakove smišljenosti, da ih iz nje istera grubo kao što se prašina isteruje iz ule3/4ane haljine. Jedne zime, druge ili treće njihovog poznanstva, vraćajući se s časa kod Gospođice, ugledao ju je, u sporednoj ulici, gde se pribija uza zid ispred najezde desetine dečaka koji je zasipaju grudvama snega. Jednu ruku u beloj vunenoj rukavici bez prstiju bila je digla pred lice i vrat da ih zaštiti od vla3/4nih, hladnih pogodaka, a isto tako podigla je dopola i jednu nogu u beloj končanoj dugoj čarapi i crnoj dubokoj cipeli za sneg, nepotrebno, savivši je u kolenu, kao da štiti sredinu tela. Grudve su padale po njoj i po 3/4utom zidu kuće kraj koje je stajala, oglašavajući se potmulo i ostavljajući okrugle, nejednako guste bele pečate; dečaci su se 3/4ustro saginjali i grabili sneg da bi ga na brzinu umesili i bacili na nju i pri tom su iz grla puštali zadovoljne krike, kao hajkači. Sredoje je stao i bez daha se zagledao u Veru. Kolebao se bi li joj pritekao u pomoć (jer ipak je spadala, učeći kod iste nastavnice gde i on, u njegovo društvo) ili je naprotiv takođe napao grudvama kojima je pru3/4ala tako primamljivu metu. Tada se desilo da je jedan od dečaka, mo3/4da kolovođa napada, prestavši da na nju baca grudve, pritrčao Veri, obujmio je silovito oko vrata i pritisnuo na njen zajapureni obraz 3/4estok, zvučan poljubac. Na to su svi pohrlili da slede njegov primer i devojka je najednom bila okru3/4ena dečacima koji su se između sebe gurali da je dohvate, obgrle i poljube, kao da je ona neko jelo u koje treba brzo zagristi i sa zalogajem pobeći. Sredoje, koji je još uvek stajao po strani, osetio je u njihovim naglim pokretima, u njihovim kratkim grlenim uzvicima toplotu i mekotu onog devojačkog tela koje se pod naletima lomi i ule3/4e, on je i sam poleteo k njoj, odgurnuo dva velika dečaka i pripio usne na njen vreli, od suza i snega i od tuđe pljuvačke mokri obraz. Pukao je, pod poljupcem, kao slatka, zrela šljiva. Uto su ga s leđa zgrabile neke ruke, bio je jednim zamalom svučen sa devojke, pa je još samo video kako se njene kose oči radoznalo i uplašeno iskreću prema njemu koji se tako volšebno odmiče. Morao je da se brani od dečaka koji su ga napali, da se pesniči, dobio je udarac iza uha i udario nekog laktom u trbuh, obuzeo ga je bes, udarao je oko sebe bez računa, a kad više nije imao koga, jer su se dečaci bili razbe3/4ali, video je da je i Verino mesto kraj zida prazno jer je i ona iskoristila gu3/4vu da bi pobegla. Ispričao je događaj Milinku, a ovaj, po svojoj trezvenoj prirodi protivnik nasilja, osetio je prema njoj sa3/4aljenje i počeo joj se javljati. Kako je međutim to najčešće činio koračajući uz Sredoja, ona mu du3/4e vremena nije uzvraćala pozdrav. Sredoja je to zabavljalo, i kad bi Milinko pokraj njega krotko pognuo glavu, a riđa devojka svoju trgla odbijajući da ga pogleda, savijao se od smeha. Ona, primetivši to, naglo se predomislila i stala ljubaznome dečaku slati isto toliko ljubazan otpozdrav, a jednim brzim produ3/4etkom pogleda proveravati kako ta nagrada deluje na njegovog druga kome je ona uskraćena. Sredoje se i dalje pretvarao da ga njeno zlopamćenje zabavlja; zatim, postepeno, zaista ih je sve troje počelo zabavljati to susretanje puno značenja u svakom pokretu i nepokretu. Najzad su 3/4eljno iščekivali da se sretnu, kako bi podrobno uočili ponašanje svako svakoga i uporedili ga s prošlim. Sredoje i Milinko nisu propuštali ni dana da ne progovore o devojci, a i ona je, nemajući drugarica, sama sebi polagala svako veče računa o njima. I kada su kao sedmoškolci sazreli za časove igranja, odr3/4avane jedne nedelje u muškoj a druge u 3/4enskoj gimnaziji, to je već bilo debelo poznanstvu; pozvan od trbušatog učitelja u fraku da izabere devojku sa kojom će uve3/4bavati tek naučeni korak, Milinko nije uklevao da se nakloni pred Verom. Potom je dr3/4anje ruke oko njenog struka proširio u praćenje s časova kući, a uskoro se s njom dogovarao da zajedno i kreću na časove. Postali su dećko i devojka. To je značilo da ona pripada njemu a on njoj, pa je oko njih nastao skoro neki pojas ustručavanja, koji ih je gurnuo još bli3/4e jedno drugom. Sredoje, najbli3/4i očevidac tog zbli3/4avanja, odnosio se prema njemu s veselim prezirom. U to vreme on je već obilazio krčme predgrađa, da uve3/4bava figure ne plesa nego snošaja, pored kojih su one prve mogle da nešto znače samo kao priprema. Ali, znao je, i uveravao se opet, da one ni na šta ne pripremaju, da sve te lepe devojčice, iz zagrljaja svojih partnera, posle valovitih okretaja uz zvuke valcera što ih proizvodi učiteljeva sitna, crna, kruto ondulirana 3/4ena, idu, same ili u čednoj pratnji dečka, kući majkama, da večeraju i da legnu u uski devojački krevet. Pa čemu onda to dodirivanje, to ukrštanje pogleda, te ljubazne i dvosmislene reči, ta praćenja kući? Naravno, i pored sveg sumnjičavog podsmehivanja, nije mogao ostati ravnodušan prema gipkim, zategnutim bedrima nad koja je, uz svirku klavira, spuštao šaku, ni prema treperavim toplim prstima koji su u taj isti mah perolako padali na njegovo rame; ti dodiri su ga izazivali tim više što je već iskusio do koje mere dodir mo3/4e biti prisan i dubok, doduše sa devojkama mnogo manje lepim i umiljatim od ovih. Onima tamo, sa njegovih bludnih izleta, naziv devojke pristajao je često samo kao sprdnja, toliko su bile oronule i sparušene, razdra3/4ljive od mamurluka, gotovo odreda proste i grube, jer su ih baš prostota i neznanje, nesnala3/4enje u odnosima i gurnuli na najni3/4u lestvicu. Gde su one bile od robinja što ih je Sredoje, kao njihove preteče, zamišljao, onako mirišljive i lepe, i onako predane 3/4elji da ga zadovolje! Ali isto tako, gde su od prikaza mašte bile devojke sa igranki, sa svojim od učitelja igranja preuzetim, strogo propisanim pokretima, sa tim naučenim znakovima predavanja umesto predavanja samog, igrom licemerja! I jedne i druge bile su iste, obmana njegovih zamisli, pa im je prilazio podjednako sumnjičavo, sluteći unapred razočaranje, odbijanje, nesklad. Međutim, kada je sa Verom Kroner prvi put zaplesao - sasvim slučajno, našavši se naspram nje u trenutku učiteljevog znaka da posle pokazane figure mo3/4e početi uve3/4bavanje - desilo se da su im se korak i pokreti odmah uskladili s takvom potpunošću da ih više nijedno nije osećalo odvojeno kao svoje. Iznenađeni, malo su se razdvojili i pogledali u lice, ali ni ovaj prekid pa3/4nje nije im poremetio jedinstvo pokreta; čim su se ponovo pribli3/4ili nastavili su da klize zajedno kao da su omotani konopcima. Više nisu mogli da ne budu svesni tog sklada. Iako su se pretvarali da i dalje jedno drugo ne izdvajaju, oni su se već tra3/4ili, udešavajući da dospeju blizu jedno drugoga kada se sastavljaju parovi, iz radoznalosti hoće li se ponoviti ranija usaglašenost, a potom, pošto više nisu mogli sumnjati, radi zadovoljstva u usaglašenosti samog. Ono ih je mamilo više i više što god su sigurnije ovladavali plesnom veštinom, oslobađajući se propisa u koračanju, namesto kojih su se prepuštali nagonu za ritmom, koji ih je nosio sobom, sjedinjene, kao plaha voda. U3/4ivali su u samoj igri, sad prvi put. Ali kad su pokušali da u3/4ivanje ponove i sa drugima, uverili su se na svoje iznenađenje da im to samo nepotpuno ili nikako ne uspeva. Tada su se opet okrenuli jedno drugome, ispitujući u čemu je neponovljivost zadovoljstva. No, nisu ništa saznali, samo su postali još potrebniji jedno drugome. Stigao je kraj godine, teorijska nastava igre bila je završena i časovi su se sada sastojali od samog uve3/4bavanja, od dvosatnog zagrljenog ljuljanja parova po diktatu čas sporih čas brzih muzičkih komada koje je učiteljeva majušna 3/4ena izvodila sa sve više poleta, njišući se i poskakujući na stoličici pred dirkama. Milinko, koji je ranije zauzimao lavlji deo Verinog plesačkog vremena, sam se povukao, gurajući devojku u zagrljaj Sredoju, jer je smatrao da je o plesu nakupio dovoljno znanja, dok se zadovoljstva u primeni tog znanja radije odricao. U stvari, on nikad nije osetio onaj ubod koji na zvuke muzike takne tela i gurne ih jedno prema drugome, ono olakšanje od predavanja ritmu, taktu, onu omamu od nesvesnog dodirivanja i ljuljanja u dozvoljenom, svima naočigled izvedenom zagrljaju. Po njegovom osećanju ples je bio samo društvena igra - kao šah ili koja druga -, zanimljivost i korist dok se uči, ali gubljenje vremena ako se potom, bez mogućnosti daljeg udubljivanja i usavršavanja, jednostavno ponavlja. A dotle su se Sredoje i Vera, ne razuveravajući ga, njihali dr3/4eći jedno drugo oko struka, oko ramena, dišući jedno drugome u obraz, lepeći jedno na drugo 3/4eravice svoje blizine. 
VERU JE TEČAJ igranja oslobodio ograda koje je dotle podizala između sebe i drugih. Ni sa kim se ona nije osećala jednakom, pogotovo jednom, čak ni sa svojim bratom, koji je - jedini od svih ljudi što ih je poznavala - predstavljao istu, po njenom osećanju čudnu i neskladnu mešavinu svetova njenog oca i matere. Brat je tu mešavinu osećao upravo obrnuto: kao posebnu podobnost, privilegiju, a zahvaljujući tom nadmoćnom saznanju i kao radoznalu potrebu da se izjednačuje i s najrazličitijim vrstama ljudi. Umeo je i voleo da sa starim sporokrvnim trgovcima Nemcima, koji bi čekajući da im se u kola utovari kupljena roba posedali na sanduke ispred Kronerovog magacina, zapodene razgovor gust od unakrsnog zadirkivanja, uvlačeći ih sve dublje u ćudljivosti njihovog dijalekta, koji je on verno oponašao, ali je isto tako tečno, i sa istom podsmešljivom slašću, dovikivao očevom krezubavom nosaču (r)arku, Srbinu, čim bi se ovaj, upregnut u kolica natovarena d3/4akovima, pojavio na kapiji, "post ti tvoj", jer je to njemu bila uzrečica. Prema sporazumu koji je Robert Kroner sklopio sa 3/4enom uoči venčanja, u nekoj vrsti pokušaja da budući porod zaštiti od posledica svog skretanja, i Gerhard i Vera bili su vaspitani i zvanično uknji3/4eni kao Jevreji mojsijevske vere, no Gerhard je ovo prisilno opredeljenje razvio, uz pomoć nastave veronauke, daleko iznad 3/4elja svoga prosvećenoga oca, naučivši da moli jevrejske molitve i da peva obredne pesme mnogo bolje i vernije nego on, s istočnjačkim muklim preglasima, na zadovoljstvo bake Kroner od koje je za to dobijao novaca i u ovim naplatama izgleda nalazio isto obešenjačko zadovoljstvo kao u uve3/4bavanju drevnog, pre3/4ivelog rituala. Osobenosti su ga privlačile: kada bi koju otkrio, u ponašanju ili izra3/4avanju nekog čoveka, doslovno bi zinuo, zaroktao od udivljenja, a čim bi pronikao u čemu se ona sastoji, radosno bi je usvojio i nadimao se od ponosa ako bi se uverio da mu uspeva da je verno oponaša. Sa Verom se dešavalo suprotno: nju su izrazitosti plašile. Tuđila se svih onih izreka, basmi, sujevernih uzrečica kojima se njena mati, naučena od matere seljanke, slu3/4ila dok ju je, kao devojčicu, polagala u krevet, negovala u bolesti ili ka3/4njavala u neposlušnosti, a isto tako, skoro s telesnim gađenjem, odbijala je mistične kletve što su puzale iz polumraka staračkog stana babe Kroner. Nije je zanimalo, jer zapravo nije htela znati, kakve sve naslage običaja i gomile značenja stoje iza pojedine starinske ili provincijalne reči, pa je svaku ovakvu teško i pamtila i, ako bi joj ona bila poturena kao nešto po sebi razumljivo, propuštala ju je pored uha kao omašku. Kada je stasala za crkvu, odbila je odlučno da je baka povede u sinagogu, jer "onamo njene drugarice ne idu", i ostala uporna, vrišteći i udarajući se šakama po slepoočnicama sve dok joj nije bilo dopušteno da i taj subotnji dan provede u školi kao svako drugi. U običajima, kalupima navika, nošnjama, konvencijama osećala je nešto glupo, zaostalo, ali ujedno i opasno, zbog istrajnosti sa kojom oni ljude, hteli to oni ili ne, obele3/4avaju i razvrstavaju. Bio je to razlog zašto nikad nije imala drugarica - dok se Gerhard, koga je ulica od milja zvala Gerdi, prosto raspadao između strasnih prijateljstava i neprijateljstava, koja je podjednako verno gajio i s dernjavom oplakivao, jer je patio koliko zbog redovno izvučenih batina toliko, ili još više, zbog rastanka sa društvom koje mu ih je odvalilo. Vera, ako bi se i zaigrala sa kakvom devojčicom ili dečakom - najčešće gošćom ili gostom koje su doveli stariji -, čim bi na došljaku uočila nešto osobeno, u odevanju, u češljanju kose, ili čula u govoru nešto što odstupa - ako je bilo Srpče ili Mađarče onda neku reč, ako je bio mali Nemac onda neki pojam koji u njenoj mešanskoj porodici nije va3/4io -, nepoverljivo bi načuljila uši ili zaustavila oči na primećenoj pojedinosti. I to ne da bi je usvojila ili joj podra3/4avala kao Gerhard, ili je makar shvatila, već da bi je narogušeno odbila od sebe. U svakoj od tih dobačenih neustaljenih ili ne sasvim jasnih reči ona je osećala nametanje, ne namerno doduše - bila je dovoljno bistra da oceni kako to nije -, ali tim uvredljivije, jer čak ne predviđa da bi moglo i ne biti prihvaćeno. Svak je slepo verovao u svoj običaj, u njegovo sveva3/4enje, niko nije pitao Veru: a kakav je tvoj? No, ako bi ona sebi mesto njih postavila to pitanje, tek tada ju je obuzimala strava, jer je sagledala da su u nje, u njenoj kući mešanih vera i narodnosti i jezika, običaji u neredu, u smešnom neskladu, da se nadvikuju švapsko rskanje i jidiš srktanje, da se brkaju praznici, jer za svaki - za Novu godinu, za Uskrs, za Bo3/4ić - postoje dva, tri različita datuma i naziva i rituala, pa se ništa od toga istinski i ne praznuje, niti istinski u bilo koji veruje. Obuzimao ju je bes zbog te mešane, nesređene, lude kuće u kojoj 3/4ivi, u kojoj je odrasla, kojoj pripada neodvojivo i po kojoj je - ona je to sa sve većim u3/4asom shvatala - procenjuju, određuju joj mesto, vrednost, pa je nastojala da što je moguće potpunije prikrije njenu osobenost - svoju osobenost - među drugima. Sredstvo u tu svrhu bilo je i dalje: ne upuštati se ni u tuđe osobenosti, koje bi inače podsetile da se bli3/4e zagledaju njene, - a budući da se upravo od osobenosti sastoji ličnost, izašlo je na to da se s ljudima zbli3/4avala samo do praga svoje i njihove ličnosti. Do praga i granice poveravanja. Do granice ispovedanja. Do granice otkrivanja porodičnih prilika, prepričavanja scena kod kuće, upoznavanja s roditeljima i bratom, dovođenja sebi u posetu. Tečaj igranja, na koji je pošla bez lične odluke i naklonosti, po volji gimnazijske uprave, pokazao se kao svet baš takvih, ograničenih dodira. Klavir je svirao muziku za određenu opšte prihvaćenu igru, valcer, tango ili fokstrot, i učitelj u fraku pokazao im je kako se uz nju plešu, pa su one to ponavljale, najpre svaka za sebe a zatim sa dečacima; međutim, u te dodire, iako su bili do telesnosti prisni, ili baš zato, nije se unosilo ničeg ličnog. Bili su tipski, kao i svaki ples sam, jedan propis ustanovljen za ceo svet, sa figurama koje su se izvodile svugde na tačno isti način, a vrednost pojedinca se sastojala u tome da se taj način što savršenije usvoji, dakle da se iz tipskog pokreta što dalje potisne lično, običajno, izrazito. Sa nepogrešivim nagonom begunca, Vera se strasno bacala u taj opšti tok, u kome je niko nije više mogao prepoznati kao baš tu i takvu jedinku, kćer svoga oca i matere, stanovnika one kuće pozadi evangelističke crkve, već je morao u njoj otkrivati ono opšte koje je razvijala primenom plesa. Igrati tačno ili pogrešno, sa lakoćom ili tromo, poletno ili zapinjući - to su ovde bila merila, pa se Vera najzad mogla potruditi da se istakne a da ipak pri tom ne obelodani ništa od svoje, poreklom i iskustvom određene, suštine. Isticalo se samo njeno telo, a ispostavilo se da je to telo jedna skoro samostalna mašina, koja u sebi nosi sposobnosti prilagođavanja obrascu u neslućenoj meri, uz iskazivanje sve lepote koju poseduje - oblih kukova i dugih nogu i isturenih, gipkih grudi - stvarajući zadovoljstvo sebi i drugima. Ono je bilo, na tim časovima igranja dok ga je njihala u naručju mladića, i predmet i izvršilac, pri čemu je sve što inače znači ličnost ostajalo daleko od ozvučene gimnastičke dvorane, potisnuto i zaboravljeno. 
TELA. Sedefasta belina Verine puti. Prorezi, malo kosi, očiju, koje su tamno, skoro ljubičasto plave. Crveni otvor usta, s ru3/4ičastim, tankim i dugim, jezikom, ru3/4ičasti otvori nosnica, ušnih duplja. Dugi udovi, neodlučna ispupčenja. Male, lene i beličaste bradavice na grudima. Pljosnat trbuh, među butine nisko uvučen Venerin breg. Riđe, svilaste obrasline. Spor protok krvi, sa sklonošću glavoboljama, zapaljenju krajnika. Česte groznice na usni, sporo zarastanje rana, obilno znojenje pri uzbuđenjima. Nešto umekšan, ubla3/4en odraz Tereze Kroner, rođene Lenart. S njenim tanjim, mišićavijim, rukama i nogama, koje su tek posle drugog porođaja nakupile mesa, kao i uski kukovi. Grudi, međutim, već od kasnog devojaštva visoke, oštre, gumaste, mlečne. Usne tanke i vla3/4ne, podsmešljive plave oči, prav nos. Kolerična sklonost krajnostima, svađi, ljubavi, zavisti, gvozdeno zdravlje. Robert Kroner tanak, krt, od struka naviše malo napred prelomljen, dugih brzih nogu, mrko3/4ute ko3/4e, sjajne, glatke, masne crne kose i dlake, kadifastih crnih očiju. Nemiran krvotok, razdra3/4ljivost, sklonost tuzi, beznađu. Nemanja Lazukić ovisok i vratat, koščatih uglastih ramena, ali uskih grudi, uskih karlica, upalih kolena. Bela, bledo pepeljasta ko3/4a. Velika, gusta i suva, tamna neposlušna kosa, isprano plave oči, pravilna velika usta sa zdravim zubima, povelik širok nos, pod rebrima priraslice od zapaljenja pluća (prebolovanog u ratu), u plućima i bronhijima mnogo sluzi, neumeren pušač, lakom i na vino, rakiju, na lako zadovoljiv zanos, uporan oble3/4ivač veran svojoj 3/4eni, dok ga strane uglavnom odbijaju, jer zapa3/4a na njima neurednost, mrlje. Gadljiv i na hranu. Lazukićka u nogama stupasta, spora, u gornjem delu tela tanja i pokretljivija, malih mlohavih grudi, spalih ramena, ugnute brade, mesnata nosa, buljastih zelenkastih blagih očiju, retke, tanke, sivkaste kose. Pati od proširenih vena, često umorna. Postavši mati u trideset trećoj godini, nikad se nije sasvim prilagodila materinstvu, uostalom ni braku, ali se i jednom i drugom predaje iz uzvišenog zanosa prema du3/4nosti. Ana Drentvenšek tamnoputa i visoka, koščata, isturenih jagodica, jasnih sivih očiju, oštro oivičenih širokih usana, krupnih, belih, pravilnih zuba, tanke i zdrave ko3/4e. Osetljivost 3/4ivaca usled nerazumnih napora i nepa3/4nje, oslabljen otpor prema prehladama. Slavica Bo3/4ić plava, okrugle male glave, radoznalih plavih očiju, bele ko3/4e, isturenih grudi i bedara. Izdr3/4ljivost, spor i ujednačen ritam starenja. Njen mu3/4 smeđ, povijena nosa, niska čela, upitno podignute, du3/4e, gornje usne, dugog trupa a kratkih, nakrivih nogu, neumoran u svakom telesnom naporu ali vredovnih 3/4ivaca. Milinko od oca nešto viši, tamniji, valovite kose, srazmernog stasa, izdr3/4ljiv i uravnote3/4en. Mikloš Armanji ovisok, protegljast, tamne, crvenkaste, gipke ko3/4e s mnogo bora na širokom ravnom čelu, prava, duga nosa, glatkih jedrih obraza, krupnih usana, pribranih, svetloplavih očiju. U detinjstvu laka padavica, koja se docnije ne javlja; kao sećanje na nju, sklonost umerenom 3/4ivotu i disciplini. Gerhard Kroner beo, prćast, izbočena čela i jagodica, čvrstih uvučenih usana, malih ušiju, visokih isturenih prsiju i jakih nogu. U detinjstvu česta krvarenja nosa, laka sklonost astmi, ali sna3/4an motorni trakt koji stvara utisak savršenog zdravlja. 
NEMAČKI PRODOR na istok, koji je dosegao Novi Sad i Bačku aprila 1941, imao je iste godine u zimu već i svoga tumača u kući Kronerovih: Sepa Lenarta. On je ovamo dospeo kao rođeni brat Reze Kroner, pošto se, posle bitaka po Rusiji, našao na odsustvu, a brzo je izgubio volju da odmor koristi kod matere, u selu, šetajući nove crne čizme kaljavim pustim ulicama. (c)to mu je u selu ipak najviše nedostajalo to su bili dostojni slušaoci, jer je i u jeku borbi zamišljao kako će to što do3/4ivljava saopštiti, ali ne svojoj šezdesetogodišnjoj majci, koja će njegove reči pratiti uzdasima i, 3/4aleći ga umesto da mu se divi, ispuštati sitne suze na sme3/4urano lice, niti u3/4irenim seljanima koji će u njega čkiljiti nepoverljivo ili se raspitivati kakve su tamo u Rusiji, odakle je došao, kuće i staje, stoka i ambari. Sep sam nikad nije bio pravi seljak; ostavši bez oca, uz popustljivu majku i ujaka koji ga je potajno istiskivao sa imanja, rano je, kao i Reza, stupio u slu3/4bu, on kod mesnog trgovca Jevrejina. Mo3/4da bi taj Jevrejin, plavobradi Solomon Hajim, i bio jedino pravo lice pred kojim bi on, preplašenim, rasprostro svoje osvajačke do3/4ivljaje, pokazao šta je postao, sveteći se za šamare i teški rad kojima je kao šegrt i mlad kalfa bio kod njega podvrgnut. Ali, stigavši kući, saznao je da su Hajima, zajedno sa njegovim dvadesetdvogodišnjim sinom, Sepovim vršnjakom i naopakim, zavišću iskrivljenim uzorom, ubili mađarski 3/4andarmi u operaciji čišćenja koju su prethodnih nedelja bili započeli, a da je Hajimovica, pošto ih je sahranila, otišla u grad sestri ostavivši kuću i radnju pod lokotom. Oko te kuće je danima šetkao Sep Lenart, u raspolo3/4enju sastavljenom od radoznalosti i 3/4aljenja, raspitujući se kod nekadašnjih mušterija koje su tuda prolazile ka najbli3/4oj radnji kako je njegov gazda tačno ubijen, na kom mestu, da li je odmah umro od metaka koji su ga pogodili i da li je vikao i šta je činio njegov sin - upoređujući ćutke sve što je saznavao sa iskustvima slo3/4enim u sopstvenoj glavi. Kad više nije imao šta novo da čuje, spakovao je koferčić i otputovao u Novi Sad Kronerovima. Bio je dovoljno predostro3/4an da se u selu ne odjavi i da nikom ne rekne kuda će, ali u naju3/4em krugu upućenih izazvao je ne malu zabunu: esesovski vojnik u jevrejskoj kući! Kroneru je tada radnja već bila oduzeta, u njegovoj kancelariji sedeo je vladin komesar, vitez Mikloš Armanji, kome je Kroner bio dodeljen kao neplaćeni saradnik; 3/4ivelo se u neizvesnosti, u osluškivanju vesti o ubijanju Jevreja i Srba po okolnim selima, zagledano u ništavilo dvorišta lišenog nekadašnje vreve kupaca, kao za vreme pošasti. Ali na to dvorište je sada izlazio izjutra, uprkos mrazu, Sep Lenart, visok, tanak, 3/4ilav, plave kose kratko podšišane oko lobanje s priljubljenim malim ušima, u vojničkim pantalonama i čizmama i košulji, i izvodio gimnastičke ve3/4be. Najpre bi optrčao dvorište tri puta, potom bi stao u stavu mirno u njegov kraj i, s predasima, činio čučnjeve, izbacivao ruke, noge, savijao se u pojasu, okretao glavu na vratu kao da je ovaj od konopca. Sestri, od koje bi u kuhinji zatra3/4io doručak, pohvalio bi se hukćući kako mu je kretanje prijalo, i potanko bi joj objašnjavao koja je ve3/4ba za koji deo tela i koji organ korisna, onako kako su ga u vojsci učili, prekorevajući je uz put što svoju decu, njegovog sestrića i sestričinu, ne privikava na slične napore, već im dozvoljava da se izle3/4avaju i da započnu dan kao mekušci, što će im u 3/4ivotu samo škoditi. Pri tom on kao da je zaboravljao na njihovo poreklo, koje ih je, silom zakona za zaštitu rase, ionako osuđivalo na manjevredan, ropski 3/4ivot i guralo, zapravo, u prevremenu, nasilnu smrt. Kao da su bili ne polujevreji već mali Nemci arijevci, koji će sutra kao on poneti pušku a prekosutra, kad zacari mir, pregnuti na izgradnju nove Evrope. I zaista je on, jednom polovinom svog podeljenog bića, onom koja ga je opreznosti uprkos naterala da iz sela dođe sestri, tako osećao. Dospevši u elitne nemačke trupe iz tupe tame svog zaturenog sela, prihvatio je oduševljeno učenje koje ga je, kao nekad dodir mača vitezove, proizvelo u gospodara sveta po predodređenju, no baš zato što je to učenje smatrao savršenim, nije dozvolio da do njega prodre misao da bi ono moglo škoditi nekome njemu bliskom. Sestričina Vera i sestrić Gerhard bili su mu bliski, tim pre što je sam, još neo3/4enjen, bio bez dece i što je zapravo iz svog siromaškog detinjstva poneo ponos što mu se sestra udala za bogatog trgovca, uprkos tome što je on bio Jevrejin. Jevrejin, to je za njega značilo nešto njemu slično tuđinsko u Jugoslaviji, ali i pokretljivije i snala3/4ljivije od sopstvene svojte zbog nevezanosti ni za koju zemlju. Slu3/4ba kod Hajima, njegove pouke i batine, samo su potvrdile predstavu o zastrašujućoj nadmoći, a esesovačko učenje u kasarni jedino je dodalo na sliku mračnih, strogih boja, ne izmenivši je u suštini. Bilo je to sad dvojstvo, poštovanja i straha, zavisti i mr3/4nje. Pri pogledu na sopstvene, tako mlade, krvne rođake, decu sestrinu, preovladavala je u njemu mekša strana, i on je izjutra jedva čekao da ih vidi budne i obučene, doduše da bi ih mogao zasuti prekorima zbog kasnog ustajanja i propuštanja telesnih ve3/4bi na čistom vazduhu, jedinim poukama koje je umeo sa samopouzdanjem smisliti i dati. Naročito ga je privlačio Gerhard, koji je na njega uostalom upadljivo ličio, i sam tanak, mišićav, plavokos, uskolik, s pravim kratkim nosem i upalim obrazima. On i svojom prirodom kao da se bacio najviše na ovog vojnika po ubeđenju, jer je, slično njemu, imao malo smisla za slo3/4en, strpljiv rad, zbog čega nikad nije ni privirio u očevu kancelariju, ali mu je zato podvig, ispoljavanje nadmoći i snage, ulivao neizmerno poštovanje. U to vreme, kao svršeni srednjoškolac lišen, zbog svog jevrejstva, mogućnosti da produ3/4i studije, za koje uostalom nije ni mario, on se već dogovarao sa nekoliko mladića slične sudbine da pobegnu, pre nego što ih zahvati obaveza prisilnog rada, preko Dunava u pirtizane; dolazak Sepa Lenarta učinio mu se kao neočekivan ali mo3/4da dobro došao podsticaj da se taj pothvat ubrza. Kada je svoje drugove, Franju (c)lezingera i braću Karaulić, obavestio o ujakovom pojavljenju, on je u isti mah predlo3/4io da rođaka ubiju, kako bi se dokopali njegovog oru3/4ja a ujedno svoje bekstvo ispod okrilja okupatora započeli podvigom. Tako privlačnoj ideji, koju je Gerhard, uz to, umeo da izlo3/4i sa svom strastvenošću svog, neposrednom cilju predanog, bića, isprva niko iz tog mladićkog kruga nije mogao odoleti, pa su za njih prvi dani esesovčevog boravka u Novom Sadu protekli u dogovaranju o načinu na koji će ga dokrajčiti. Karaulići i (c)lezinger učinili su posebnu posetu Gerhardu u vreme kad se znalo da će ujak biti kod kuće, da bi ih sestrić s njim upoznao, da bi ga oni osmotrili, tako reći uzeli mu meru, jer su ga upravo tako razgledali kada bi im, hodajući iz sobe u sobu, okrenuo leđa. Pištolj mu je, u futroli, visio u predsoblju na vešalici ispod njegove šapke i kraj tamnosurog ogrtača i šešira Roberta Kronera, i njihove oči su često poletale onamo, da bi potom razmenjale značajne poglede. Da ga ubiju metkom iz njegovog oru3/4ja? Ili da ga otruju mišomorom koji bi mu neopazice usuli u jelo, ili da ga zauvek smire ubodom no3/4a u leđa, dok ovako šetka među njima? Pošto su se odlučili za ovo poslednje rešenje, kao najmanje glasno i upadljivo, postavilo se pitanje uklanjanja leša. Predloga je i tu bilo više, da bi najzad preovladao Gerhardov, po kom bi vojnika raskomadali i zakopali u podrumu. Ali, dokle bi on ostao neotkriven? Uopšte, kad se vojnik ne vrati sa odsustva u jedinicu, koliko vlastima treba vremena, čak i ako je bio neprijavljen, da ustanove gde je sve boravio i da povuku na odgovornost njegove nepriznate domaćine? Raspre o ovom dovele su do zaključka da bi, i u slučaju da njih četvorica uspeju da dobiju na vreme vezu sa partizanima i pobegnu, porodicu Kroner, a po svoj prilici i porodice ostalih, stigla odmazda, i na toj pojedinosti pao je ceo predlog. Ujak je dakle ostao 3/4iv, da i dalje krstari po jevrejskoj trgovačkoj kući, i ne znajući u kakvoj se opasnosti nalazio. Gerhard, pošto je to znao, posmatrao ga je sa novom pa3/4njom, zadr3/4avajući se s njim rado u praznim prepodnevnim časovima (dok je mati sa slu3/4avkom kuvala, otac sedeo u kancelariji, a Vera se mazala pomadama), naslonjen obrazom na ruke koje bi leno skrstio na stolu. I sam je zapa3/4ao svoju sličnost sa ujakom, sličnost koja je bila više nego to: predskazanje sopstvenog odraslog izgleda. A valjda i zanimanja, jer je Sep Lenart bio upravo ono što je Gerhard Kroner 3/4eleo postati: naoru3/4ani ubojica. Ispitivao je sa 3/4arom svog ujaka o vojničkom 3/4ivotu, o marševima, bitkama, o osećanju prilikom ranjavanja, pa onda dok se ubija. Sep mu je odgovarao, ali ne tako rado kao što bi nekom stranom, pogotovo omrznutom, jer je znao da mu iz odgovora veju strava i iskušenje, suviše jaka osećanja za nekog tako mladog kao što je sestrić. Nastojao je da pred njim izbegne teške prizore rata, zadr3/4avajući se radije na šaljivim zgodama, kao što su bili nesporazumi sa stanovnicima ukrajinskih sela zbog neznanja jezika, ili do3/4ivljaji sa devojkama, koje su, zbog gladi, dolazile krišom u posebno za to čuvane kolibe da bi se podale za neku konzervu ili čokoladu. Gerhard, koji je ova hvalisanja smatrao gnusnim, nije zbog njih prekorevao ujaka; više mu je odgovaralo da ga zavara tobo3/4njim povlađivanjem kako bi iz njega izvukao još po koji podatak i o Rusiji od koje je zavisio ishod rata i o nemačkoj vojsci koju je valjalo nadmudriti i pobediti. Uostalom, i njegov odnos prema ujaku bio je dvojan, jer je pored tuđenja prema njegovoj bahatosti osećao i bliskost s njim, pa i s njegovim shvatanjima. I njemu je okupacija, pored ograda i poni3/4enja, donela prvo ljubavno iskustvo, sa 3/4enom Mađara pozvanog u rezervu, iz susedne kuće, koja je za napada iz vazduha dolazila da se sklanja u podrum Kronerovih, na izgled temeljnije nazidan od njenog. Bila je to meka, poplašena 3/4ena okruglih crnih očiju i s krajeva obešenih usta koja se pri prvom tutnju dalekih bombi u mraku podruma drhteći pripila uz najbli3/4eg do sebe - a to je bio Gerhard - i dozvolila mu da joj gurne ruku u nedra; od tada je trebalo samo da zalupa na tarabi koja je delila dvorišta dveju kuća, u bilo koje doba dana, i ona bi se uskoro pojavila na kapiji, spremna da s njim siđe u podrum. Sa ovom vezom, koju je od ukućana krio, Gerhard je ujaka upoznao, u jednom od onih dugih lenih razgovora u utihnulom stanu, ne mogući se odupreti potrebi da mu na niskost odgovori niskošću, i tako je sad među njima bilo rečeno sve sem Sepovog iskustva kao ubice i Gerhardove namere da ubija. Ali, dok Gerharda tajna nije raspinjala, jer ju je delio sa (c)lezingerom i Karaulićima, Sep Lenart je grozničavo tragao za nekim kome bi je, kad već ne mo3/4e sestriću, izručio. On je prepodne obično provodio u kući, vrzmajući se po dvorištu i sobama, gledajući kroz prozore, ili uvlačeći nekog od ukućana u razgovor, ali bi se posle ručka, koji mu je sestra izdavala posebno, u kuhinji, kao kakvom sluzi, obukao, izbrijao lice kome no3/4 nije bio ni izbliza svakodnevno potreban, namestio pred ogledalom kapu, da mu se njen šiljak spusti nad niskim čelom tačno na boru među obrvama, opasao bi pištolj i izašao u šetnju. (c)etao bi nemarno satima, i ne primećujući da što dalje sve te3/4e savija levu nogu, u koju je na frontu dobio metak. Obično bi uz put već vrlo rano kupio kartu za bioskop, pa bi pogledao jednu predstavu, prvu ili drugu popodnevnu. Potom bi seo u kakvu gostionicu i naručio jela, pet ćevapčića ili kakvu drugu sitnicu, jer iako je već bio gladan, urođena teška škrtost sprečavala ga je da od svoje vojničke plate odvoji veći iznos za nešto što će nekoliko časova docnije moći dobiti besplatno kod sestre. Ali od pića nije uspevao da se tako strogo uzdr3/4i. Gledao je kako u gostionicu ulaze mladi ijudi, po dvoje, po troje, ponekad i vojnici, ali njemu svi podjednako nepoznati. Ponašali su se slobodno, bučno, svi ti njegovi vršnjaci, Sepu se činilo sigurnije i slobodnije nego on, mo3/4da zato što su bili iz grada, ovog ili nekog sličnog, navikli da suvišne delove odeće skidaju i okačinju na vešalicu pri zidu, da vade cigaretu iz tabakere i da se tiho sporazumevaju sa kelnericama koje bi se nisko nagnule nad sto pru3/4ajući im jelovnik. On je 3/4eleo da se zbli3/4i sa tim ljudima, ili makar sa kelnericama, ali ako bi nekog oslovio, ispadalo bi da je rekao beznačajnost, koju bi ono drugo dočekalo rasejanim poluosmehom. Ipak se stalno nadao da će neko hteti i s njim da se zbli3/4i, pa je ostajao i polako ispijao svoje pivo, koje je s vremena na vreme morao iznova poručivati. Ono ga je postepeno omamljivalo, pred njega su počinjali da izlaze prizori rata u kojima je bio moćan, i on je, osvrćući se oko sebe novim očima, s gorčinom pomišljao kako mo3/4da svi ti spretni gradski ljudi, koji na njega i ne obraćaju pa3/4nju, nisu slične uzbudljive scene do3/4iveli niti su im dorasli. Opijao se. Svi bi već napuštali gostionicu, sa svojim devojkama, za ugovorenim zabavama ili poslovima, samo bi on još sedeo s laktovima na stolu, ukrućenih leđa, bri3/4ljivo izbrijan, ne trepćući, obamro. Kelneri bi mu dodali račun i on se ljutio što je tako velik, sabirao je cifre mršteći se i zaplićući jezikom, plaćao ne dodajući ništa za napojnicu, jer je bio uveren da su ga prevarili, pa bi se opasao, stavio kapu mereći sečicom dlana da li je sela na pravo mesto, i zvonkim koracima, pazeći da se ne primeti kako se ljulja, odlazio. Išao je kući. Išao je mraznim opustelim ulicama, mimoilazeći se s gdekojim čovekom koji 3/4uri na počinak, s ljubavnicima ili bračnim parom. Grad se razilazio, slagao se i slegao u svoje kuće. Tamo iza zidova, iza zamračenih prozora on je spokojno spavao. I Lenart je imao utisak da niko ne mo3/4e poremetiti taj mir, to mrtvilo, tu nemarnost prema njemu koji korača - sad već osetno teško, vukući nogu kao štapinu - sa ove, spoljne strane zidova, nikakva volja za promenom, nikakav rat, nikakvo ubijanje. Imao je nelagodno predosećanje da će gradovi pre3/4iveti ubijanje, da će, ma koliko se njihovih stanovnika stavilo pred mitraljez, ili smirilo metkom u potiljak, sutra, kad vojska završi krvavi i zamorni posao, ostati još uvek dovoljno 3/4ivih da se u tim kućama ponovo razbaškare, da spavaju, da lo3/4e, da kuvaju i peru i spremaju, da čine sve one neratničke stvari koje odvlače 3/4ivotne snage od pohoda ka pobedi. Osećao je nestrpljivu potrebu da ubija, ruke kojima je mahao pored sebe koračajući trzale su se 3/4eljne da se stisnu oko nečijeg vrata, ka3/4iprst mu je podrhtavao tra3/4eći otpor obarača koji bi povukao. Ali tu on nije smeo pucati. Pucati se sme samo po komandi, retko, jer i na frontu je bitka retka, najčešće se samo hoda, vozi, logoruje, a i kad se puca puca se mnogo uprazno, ne videći u koga, tek pošto topovi i mitraljezi razore bedem neprijateljskih tela, a sasvim retko u 3/4ivo ljudsko meso pred sobom, kao u Dubnom, kao u Vorjansku. Sada su mu opet izlazile pred oči one slike ubijanja, ali neodlučno, uz otpor, kao da ih rastresaju njegove usputne sumnje, i Sep je stizao na spavanje pokoleban u svom iskustvu ubice. Otključavao je kapiju i ulazna vrata stana, pa bi krenuo kroz sobe cepteći od nade da će naći sagovornika. Svi su već spavali, i sestra i deca, samo je Robert Kroner bdeo u svojoj sobi. Obično bi, pošto ostali pole3/4u, poslušao na radiju London, ali vesti su bile loše: nemačka vojska je napredovala u Rusiji, u Africi, Engleska je trpela bombardovanja, Amerika nije ulazila u rat. Ugasivši radio, nije imao snage da se svuče i legne pod jorgan, jer je znao da mu mučne misli ionako neće dozvoliti sna, a da će ga le3/4anje podsetiti na grob, koji izbliza vreba njega i njegove. Pri takvom raspolo3/4enju pojava Sepa Lenarta delovala je kao utvara. Kao da je na vrata ulazio sam izvršilac najmračnijih predviđanja, otelotvorenje u3/4asa, neljudskosti, krvo3/4eđa. Njegovo izbrijano lice se sijalo na električnoj svetlosti, svaka vlas njegove kose stršila je uredno potkresana oko uske lobanje s poleglim ušima, kapa je stajala duboko navučena među obrve, srebrile su se epolete, crnele čizme, čvrsto prianjala bluza. A ispod te tipske opreme, istovremeno, izbijale su dobro znane crte šurakove, toliko slične crtama 3/4eninim, gotovo istovetne sa crtama sinovljevim, i to je celoj prikazi dodavalo nečeg čudovišnog. A i Kroner je na Sepa delovao kao o3/4ivotvoreno priviđenje. Sedeo je onde, pod lampom, sa svojim jevrejskim licem dugačka, povijena nosa, tamne, suve puti, tih ali pribran, bez pokreta, s tugom u crnim očima, spreman da legne pod no3/4, da se okrene metku. Kao da je već mrtav. A oko njega je mirovala soba, mrtva i ona, u potpunom skladu i saglasju sa čovekom komu pripada, tamnomrka kao on, posuknula od izupotrebljavanosti, s kaučem u uglu, na kome je, raspremljenom, jorgan bio gornjim uglom presavijen, tako da su ispod njega bleštali beli jastuk i beli čaršav, kao iske3/4eni zubi, pored kauča radio sa okruglim pečatom tamnila na tkanini glasnogovornika koji je nacrtalo mnogogodišnje strujanje zvuka, a u pozadini preko celog zida police s knjigama, koje su ozbiljno gledale pozlatama svojih naslova u latinici i gotici, velikim imenima pisaca što ih je Sep maglovito pamtio iz škole, tuđ nepristupačan svet u koji treba godinama i godinama prodirati da bi se shvatio, koji treba slagati strpljivo kroz ceo 3/4ivot da bi se stvorio. Svaki predmet tu skladno nale3/4e na drugi, ništa se ne bi moglo promeniti neprimećeno, sve je smešteno zauvek, čak ni smrt tu ne mo3/4e ništa poremetiti. Trzao je ramenima u znak snebivanja i u pola glasa molio zeta za dopuštenje da sedne. Dobivši ga, počeo bi se tu3/4iti kako se i danas u gradu slabo proveo, odsustvo mu prolazi bez dra3/4i i zadovoljstava, i okrivljavao za to, uopšteno i nejasno, gradski svet. "Oni me svi guraju od sebe", govorio je na mah, teško izra3/4avajući misao, "svi be3/4e od mene, njima je mrsko sedeti s krvavim momkom Sepom za istim stolom". Jabučica na njegovom mršavom vratu odskakala je gore-dole. "Krvave rruke ovde nisu po3/4eljne. Ovde treba imati bele ruke, fine gospodske ruke, lepo ponašanje, uglađenost. Ali niko ne pita mo3/4e li se Sep ponašati lepo, da li je njemu 3/4ivot pru3/4io priliku da se nauči epom ponašanju. Vi znate", obraćao se on neposredno Kroneru, kome nikad nije govorio ti, "vi bar znate i mo3/4ete posvedočiti", krivio je glavu molećivo, "ko je Sep i kroz kakva je iskušenja prošao. Jevrejska hidra", siktao je, u saznanju da ne sme biti glasan zbog usnulih uokolo, a i od uzbuđenja zbog saznanja, otupljenog pijanstvom, da se obraća, ipak, Jevrejinu, "jevrejska hidra u liku trgovca Solomona Hajima bila se omotala oko momka Sepa, da ga smo3/4di i povuče u kal robovanja bogu Mamonu, prljavom bogu novca, Vol-strita, Jerusalima, rabinovom bogu. Ali s neba je sišao genij germanstva, plavi anđeo hrišćanske čistote da spase momka Sepa. On mu je dao pušku u ruku i rekao: Ubij! Kao što Sveto pismo ka3/4e: Oko za oko, zub za zub. Za svakog gladnog Nemca, za svaku Nemicu koju je oskrnavio rutavi Jevrejin, stotinu jevrejskih i boljševičkih glava, stotinu njihovih gospođica u naše vojničke krevete! Hajde, momče Sep, probudi se, uzbuna je. Obuci svoju uniformu, uzmi svoju pušku, izađi u stroj, ukrcaj se u kamion i hajde van grada, tamo gde je iskopana raka, raka kao cela ova kuća velika, kopalo ju je sto i trideset mladih Jevreja ceo dan do ponoći, a sad ti mladići kleče na rubu jame, reflektori sa svih strana blešte u njih i preko crne jame u dubini, mi izlazimo iz kamiona i spuštamo se prema jami, u redu, za leđa onima što kleče, pada komanda i mi punimo puške, pada komanda i mi ih prislanjamo na potiljke mladića, mi pucamo i oni se bez glasa strovaljuju u jamu. Mi repetiramo puške a dotle na svetlost reflektora izlaze nove stotine Jevreja, Jevrejki, malih Jevrejčića, i polako idu ispred nas, kao lanac kad se provlači kroz prste, oni idu a mi repetiramo, čekamo ko će kome dopasti, to je lutrija, mo3/4e ti dopasti starac koji mrmlja molitvu, mo3/4e kakav mlad čovek napete snage kao ris, mo3/4e divna 3/4ena, divna devojka, meko mrko meso kao pečenica, mo3/4e detešce koje još ništa ne zna i viče ti: čiko, čiko! dragi čiko, nemoj! No ti pucaš svejedno, bilo ko da je, ti osećaš trzaj tog 3/4ivota, te smrti, ti osećaš da svakim metkom skidaš po jednog gada, prljavštinu, sa lica zemlje, da čistiš zemlju od te gamadi, tih masnih čepova pokvarenosti, tih gmizavaca, prevejanaca, koji su hteli da Nemce uvuku u svoju mračnu igru skrnavljenja rase i slu3/4be golom materijalizmu. Ali njih je beskrajno mnogo, šogore, njih je beskrajno mnogo, Shvatate li kako je to kad je nečeg beskrajno mnogo, suviše, suviše? Makar i nečeg dobrog, što usvajate svim srcem? Shvatate li kako je to kad dobrog, zdravog jela ima previše i ono vam legne na stomak, ne, na srce vam legne, na disanje, na oči ispod kapaka. Tako vam je to kad ubijate celu noć. Knak-knak. Metak u potiljak. Prvo stojeći. Onda morate čučnuti zbog umora u nogama pa tra3/4ite da i oni čučnu. Onda počnu ruke da vam se tresu. Osećate da neće nikada biti kraja tom mesu koje pristi3/4e do jame, prolazi ispred vas kao lanac, zveckajući kostima, đonovima, uzdisajima, dok ne stane pred cev puške onaj koji vam je namenjen. Pucate, i drugi pucaju, pa pri vatri iz pušaka vidite kako se dole u jami miču ona tela. Ne znate da li vam se tako čini ili je to istina, nisu dotučena, nisu dobro ubijena, i sad će izmileti, proviriće iz jame, pod sjaj reflektora, najpre njihovi prsti, šake, pa će se pomoliti krvava lica, potisak ruku izbaciće na površinu njihove trupove, kolenom će upreti o rub jame i četvoronoške kao gušteri ispuzati iz nje. (c)ta ćete onda? Od straha, pucate u jamu, pa ne čekajući da se lanac, red, uspostavi, pucate u prvog pred sobom na rubu jame, onda pucate ne birajući u sve što vidite da je od njihovog, gadovskog, soja, što je dovedeno da bude ubijeno. Ali tome nema kraja, shvatate, tome nema kraja, i kad vas u osvit zore kamion poveze nazad u grad, vi vidite one kuće i strepite da su one i dalje pune gamadi i da ih jednostavno nikad nećete moći istrebiti." Gledao je u Kronera molećivo, nadajući se od njega utehi. Nadajući se da će ovaj reći: "Nu, ne, ti se varaš" (jer on je Sepu, kog je upoznao kao dečkića, govorio ti), "oni će jednog dana bit istrebljeni." Međutim, Kroner ga je gledao nemo, s krupnim graškama znoja nanizanim ispod ruba tamne glatke crne kose širom ispupčenog čela, kao trnovim vencem. Kroner je dahtao, skoro stenjao. Priča koja se pred njim odmotavala bila je za njega košmar, priviđenje ludaka.l 
Ludak je bio Sep Lenart, njegov šurak, jer ako on to ne bi bio, ako bi ma šta iz njegove priče bilo istinito, onda bi lud bio svet, u šta Kroner nije mogao verovati, jer se još osećao delom sveta. Umesto da pobija, kao što je Sep molećivo očekivao, on je, čim bi se pribrao, kao da ima pred sobom bolesnika, prividno prihvatao stravičnu priču, tra3/4eći da o njoj čuje nove pojedinosti, kako bi je kroz njih, ako se poka3/4u neverodostojne, razorio. Pitao je Sepa još ovo i ono, gde se tačno jama nalazila, na kojoj udaljenosti od grada i u kom pravcu, pitao je kakvom su se municijom vojnici slu3/4ili i kako im je ona bila doturana, da li im je donošeno hrane, čime su gasili 3/4eđ, ko je zakopavao leševe. Ali Sep je, i ne morajući da razmisli, uzgred i mrzovoljno, kao da se ljuti što ga odvlače od suštine, koja ga zabrinjava, odgovarao na sva pitanja, i ludačka priča ne samo da se nije opovrgavala, nego su zaokrugljivala i sticala celovitost istine. Kronera je hvatao nov u3/4as, u3/4as od stvarnosti koja je poprimila crte košmara. Kuda pobeći? On je po toku rata, koji je pratio, bio čvrsto ubeđen da će Nemci na kraju biti pora3/4eni, ali je sad shvatao da pred valjkom njihovog ludila njega to neće spasti. Ludilo već hara, Sep je njegov vesnik, sutra će nahrupiti i na ovaj grad, na ovu kuću. Razmišljao je grozničavo čime bi se to dalo sprečiti. Kada bi izbio ustanak? - pitao se, tra3/4eći izlaz, i zamišljao kako se ceo Novi Sad, svi koji su u njemu ugro3/4eni, di3/4e na noge, hvata oru3/4je, ili oruđe ako ništa drugo nema, i udara na kasarne ubica. Ako bi svak tako učinio, ako bi tako učinio samo svako drugi, treći, recimo svaki čovek između dvadesete i pedesete, osetivši se za to obaveznim po svojim odraslim godinama kao što je onaj na protivničkoj strani primoran, onda bi ustanak sigurno uspeo. Onda bi i on sam, Kroner, morao uzeti oru3/4je, prvo koje mu padne šaka, dakle upravo pištolj što visi o pojasu Sepa Lenarta, i pucati u prvog neprijatelja, to jest upravo u Sepa Lenarta. Gledao je u njega i zamišljao taj čin. Ispru3/4ao je šaku ispod stola, grčio prste, ve3/4bajući ih za grabljivi pokret kojim će izvući vezicu futrole i trgnuti iz nje pištolj. A onda pucati! U prsa Sepova. Međutim, pri toj pomisli čelo bi mu se orosilo novim kapima znoja, od još većeg u3/4asa. On nije mogao pucati ni u čije 3/4ivo telo, on na to nije bio pripremljen, nije se tome čak ni učio, bio je neborac, otac je pomoću mita sredio da ga proglase neborcem kada je trebalo da krene u Beč, i on mu je tad bio zahvalan. Ali sad je osećao nedostajanje čitavog dela ljudske ličnosti u sebi. Osećao je svoju nesposobnost za prolivanje krvi kao neku vrstu telesne mane (u ovom slučaju prave) koja mu ne da da se izjednači sa ostalim ljudima. Bila je to mana čitavih pokolenja njegovog naroda, koji vojnikovanje smatra dangubom, kakvu hrišćanin, u saznanju da poseduje zemlju, mo3/4e sebi da dopusti, ali ne i večni potukač Jevrejin. Sad se u njemu budio prezir prema tom narodu koji, poput njega pojedinca, cepti pred iskušenjem pištolja kad ga treba istrgnuti iz futrole i isprazniti u neprijateljeva prsa, koji neće to iskušenje umeti da prihvati, neće biti sposoban da istrgne oru3/4je i da ubije, kao što on sad to nije u stanju. Smrdljiva, strašljiva gamad! siktao je u sebi na račun naroda kome pripada, rečima Sepa Lenarta, smrdljiva strašljiva gamad koja ne zaslu3/4uje drugo nego ubijanje, jer ne ume da ubija. 
SASVIM DRUKČIJI razgovori, mada o istim, ili sličnim, sudbinskim temama, vođeni su u sobi Roberta Kronera nekoliko meseci kasnije, kada je sunce toliko osvojilo ulice da su zastori na prozorima morali stajati po ceo dan spušteni, propuštajući svetlost samo u tankim bičevima kroz svoje pukotine. Na polusvetlosti, koja se ka dubini sobe rasprskavala i topila u glomaznu titravu maglinu, sabesednici, Robert Kroner i Milinko Bo3/4ić, videli su jedan drugome samo 3/4utomrke odsjaje glatkih površina obraza, čela i nadlanica, kao brazde na snimku u negativu. Njima to kljasto viđenje ne samo što nije smetalo, no im je i pogodovalo, jer su mogli da se unesu u kazivanje bez bojazni da će na crtama ili dr3/4anju drugoga ugledati znak da su preterali, bilo u dubljenju teme bilo u izra3/4avanju. Obojici se činilo da nikad ni pred kim nisu bili ovako iskreni, i to saznanje ih je oduševljavalo tim više što su bili svesni koliko je neuobičajeno s obzirom na njihov međusobni odnos: Verinog oca i njenog udvarača. Svojim rečima oni taj odnos, koji bi mogao sve staviti pod znak pitanja, i nisu doticali, a ako bi pomenuli njegov uzrok, Veru, onda su to činili, gotovo, s izmenjenim ulogama: Milinko je bio tu da se za nju zabrinjava i da og