WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Saša Božović
Ratne ljubavi; Tebi, moja Dolores

Moj Beograd (Šesti april) Dete koje nosim velika je radost i za Božoviće i za Magazinoviće. Bora sa braćom već pravi planove za veselje koje nas čeka. Majka svake zore peče palačinke da bi mi ih vruće donela za doručak. Iščekuje se prvo dete, prvo unuče, prvo sinovče između osam stričeva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da će nas rat u svemu preteći.
Uoči šestog aprila dežuram sa Borom na klinici. Dobrovoljno uz njega dežuram. Da se ne rastajemo, da budemo što više zajedno. Jutro. Već je šest časova. Bora ostaje i dalje na klinici. Dežurstvo predaje tek u podne. Pozdravljamo se i ja odlazim kući, da pripremim što topliji doček voljenom čoveku. Uz put, u maloj piljarnici preko puta Karađorđevog parka, kupujem rumene jabuke. Biram najbolje. Želim danas da bude svečano, toplo i puno ljubavi. Nedelja je. Bićemo slobodni i ceo dan provešćemo zajedno. Idem preko Autokomande, pa u Ulicu Maksima Gorkog. Tamo nam je stan. Jutro prijatno. Toplo. Sunčano. Idem puna sreće svojoj kući, svom domu, koji mi je tako drag. Pa to je dom Borin i moj. Naš dom. Uskoro biće nas troje.
Neka tutnjava, kao iz daljine, trže me iz razmišljanja. Grmljavina?! Čudna, ujednačena, bez prekida. Postaje sve bliža, sve jača. Još ne shvatam šta je, ali mi ne da mira. U tom se pojavi prva grupa aviona. Evo uzroka tutnjave. Ni na kraj pameti ne pada mi misao da će uskoro biti zasut vatrom i smrću moj dragi Beograd. Gledam bezazleno put neba i istovremeno žurim kući. Tutnjava sve jača. Evo i druge grupe, treće... Kruže, vraćaju se, idu napred i kao da su se uskomešali. Mislim, vežbe. Povremeno bacim pogled gore bez straha, bez sumnje u ma kakvo zlo. Tako misle i ostali koji su se tog jutra našli na ulici. Najviše je žena. Sa torbicama, korpama. Žure na pijac, u trgovinu, da spreme svečaniji ručak. Nedelja je. Jedan čovek srednjih godina zastade i glasno upita: "Ma ljudi, šta ja ovo?" Nepoznati prolaznik kratko odgovori: "Vežba. Šta može biti!" - i nastavlja da korača svojim putem, svojim poslom. Avioni se još više uskomešaše a iz njih poleteše crne lopte. Odjekuju već i eksplozije. "Ćorci", reče neko. Tek što izgovori "ćorci" kad se Beograd zatrese i zatutnja. Poče tle pod nogama da podrhtava. Opet jedan čovek viknu: "Ama, narode, ovo je bombardovanje! Sklanjajte se!" - i potrča niz ulicu. Nasta prava pometnja. Trčanje. Povici. Ja još ne verujem. Neiskusna sam, a i politički neobaveštena. Ne verujem u zlo. Utom, levo od mene, na jedva stotinjak metara, grunu, i čini mi se podiže me od zemlje. Kuća koja je bila tu jednostavno nestade u dimu i prašini koji se visoko podigoše. Oseti se i miris paljevine. Zastadoh. Gledam u onu prazninu gde je do maločas bila kuća. "Pa, ovo ipak nisu vežbe!" - najzad i ja shvatih. Ali da je s tim otpočeo i rat ne shvatam, i ne pomišljam. Pođoh dalje gotovo trčeći. Ne znam ni sama zašto. Da li što svi trče, viču, kukaju na glas. Da mi je samo da stignem do kuće. Tamo ću se zakloniti, možda naći nekakav mir. Prosuše mi se iz ruku rumene jabuke. Kotrljaju se niz kaldrmu.
Avioni i dalje kruže. Sipaju i seju smrt, paljevinu. Ruše, razaraju, grme i bude strah kod do maločas mirnih i srećnih građana. Uznemirena lica na sve strane. Ljudi raščupani, tek poustajali. U pidžamama, spavaćicama ili sa tek nečim prebačenim preko leđa. Svako traži spas kako ume i zna. Tresak. Opet lete komadi rasprsnutih bombi, kamenja, delovi sa kuća i građevina. Stakla se lome i zasipaju ulice. Vriska sve jača, trčanje, dovikivanje. Jedni trče dole, drugi gore uz istu ulicu. Sve se uzmuvalo i uspaničilo. Jedan mladi čovek, sav krvav, trči prema meni. Hoću da mu pomognem i idem mu u susret. Nisam još stigla da mu kažem da sam lekar i da želim da mu pomognem, a on je već bio na dnu ulice. Nije me ni čuo. Jedna žena istrčala iz kuće, prigrlila tri raščupane, još pospane devojčice, u grču od plača.
Evo me pred našom kućom. Staklena vrata na ulazu polomljena. Prozori na stanu takođe polomljeni. Ulaz u stan zakrčen staklom i malterom. Balkonska vrata pala i iskrivila se preko ograde, a na njima nigde jednog stakla. U stanu nema nikoga. Šta ću gore?! Majčina kuća je u blizini. Idem njoj. Na meni nov zeleni plišani mantil. Viču mi neke žene da legnem. Ja ne mogu. Isprljaću se, mislim. I ne mogu. "Lezi! Poginućeš!" - dovikuju. Ja i dalje idem lagano.
"Lezi"... I stižem do majčine kuće. Nasta tišina. Avioni se izgubiše. Tišina, ali ona čudna, stravična tišina koja zuji u ušima. A sami ste i sve je oko vas prazno i usamljeno. I kuća je pusta. Osetih miris paljevine. U komšiluku nikog. Izbegli svi prema periferiji. Tek što sam ušla, a evo devera Milana. Bio je prvo u našem stanu, pa kad nije našao nikog, pretpostavio je da sam kod majke. Priletim mu u zagrljaj i zaplačem glasno. Tek tada sam se opustila, prihvatila i primila gorku istinu. Milan, kojeg znam samo veselog i smirenog, sad mi izgleda vrlo nervozan i jako uzrujan. Lice ozbiljno, rekla bih i strogo. Oko usana bore gorčine umesto njegovog vedrog smeha. Pita me odmah: "Gde je Bora?" Odgovaram mu, a u isto vreme i bez predaha pitam ga za braću Miloša, Časlava, Branka. Još ne znamo gde je ko i kako su preživeli ovo iznenadno bombardovanje.
Evo opet potmule tutnjave iz daljine. Samo, sad već imamo iskustva. Opet novi nalet aviona. Već ih vidimo. Zacrnelo se nebo. Mnogo ih je. Daleko više nego prvi put. Milan me gurnu u ostavu, zatim utrča u spavaću sobu i donese veliki perjani jastuk. Stavi mi ga preko glave. Naivna zaštita, ali me bar malter ne zasipa po kosi i licu. Usta su mi već puna peska. On stoji pored mene. Rukama oslonjen na zid zaklanja me grudima. Taj Milan, koji je umeo da pravi šale na račun "Koreje Toksimovića", koja treba da dođe na svet, sad kad sam u opasnosti, sa toliko pažnje i sa toliko strepnje hoće da nas obe sačuva. Natkrilio se nada mnom, spreman da se hvata u koštac sa svim nevoljama sveta samo da me sačuva. Sa svojim krupnim, širom otvorenim očima i oštrim pogledom, ličio mi je na orlušinu koja me brani.
Poče oko nas sve da se ljulja. Iako je tek jedanest sati pre podne, nebo se zamračilo od aviona, dima i prašine. Avioni prekrili nebo i zaklonili sunce. Zahladnelo odjednom kao kad se oblaci navuku, a i vazduh se uskovitlao i podseća na oluju pred kišu. Eksplozije se slile u jednu dugu grmljavinu koja ne prestaje. Ne mogu se više brojati niti avioni, niti eksplozije. Pa ipak jednu izdvojismo. Iznad nas zafijuka nešto dugo, piskavo, slično sireni. Milan me prigrli: "E, ovo je naša!" - reče mirno. Počeh da se krstim i tiho šapućem: "Bože, pomozi! Bože pomozi!" U dvorištu nešto tupo tresnu. Ne dišemo. Čekamo eksploziju. Sekunde duge kao godine. Ja ne prestajem moje "bože pomozi, bože pomozi!" Milan zausti da kaže: "Dosta sa tim tvojim" - ali se uzdrža. Tutnjava se stišava. Izlazimo i prvo hoćemo da vidimo šta je to tresnulo u bašti. Na tri metra od kuće, u velikom krugu, zemlja pobelela kao kreč. Okolo bašte i cveće sprženi. "Zapaljiva" - konstatuje Milan i uzima rukom belu zemlju. Pokušava da je drobi prstima, a ona tvrda kao kamen. Zamalo, po sred kuće, zaključismo oboje.
Jedan deo ograde se polomio i ostala rupa koja neprijatno zjapi. Milan uzeo da je malo popravi, kad se iznenada pojavi krupna žena na susednom balkonu i poče da viče: "Ne ruši, ne diraj! Ne kradi!" Milan poče da objašnjava šta radi, ali žena kao izbezumljena i dalje viče. Ne sluša Milana "Ne kradi!" - kao mitraljez sipa. Ne može je čovek ni razumeti. Nasrtljiva do zla boga. Milana izdade strpljenje i viknu: "Miči se ženo, e vala bombe ti jezik raznele, a tu ludu glavu ostavile!"
Škripnu kapija. Evo i Bore. Više trči nego što ide. Razbarušen. Zadihan. Dugo grljenje bez reči, a zatim uzajamna raspitivanja o članovima obe porodice. Ko je živ, i gde je ko? Pokazujemo mu beli spaljeni krug na zemlji, a Bora nama spaljene dlanove. Kaže, zapaljiva bomba pala na krov klinike, pa je gasio i jedva spasao kliniku od požara.
Već je popodne. Majka se vraća. Nikad je takvu nisam videla. Čisto se smanjila i ostarila. Beograd je u plamenu. Ona je u njemu rođena, u njemu rasla. Svaku uličicu u njemu voli. Svaki kutak poznaje. Njena Skadarlija, Palilula, Vračar... Rasla je sa njima. Pamti i tramvaje koje su konji vukli, a ona ih sa grupom dece dočekivala na Slaviji i zasipala cvećem. I fenjerdžije. A sada? Plamen, miris paljevine, ruševine, i izbezumljeni narod koji žuri nekud, žuri na sve strane - a ne zna kud! Rat je počeo...
HAPŠENJE
U Podgorici, na kraju Džan ulice, je naša kuća. Uvek vesela i puna života. Sada opustela. Svi su uzeli puške i otišli u šumu. Čak i stari Risto. U kući smo ostali samo svekrva, ja i najmlađi dever Aleksandar. Imali smo i mi direktivu i planove da izađemo i priključimo se partizanima. Deveri su otišli spremni na borbu pri izlasku iz grada. Nama su ostavili drugi način, bezbolniji. Mislili su da se prvo prebacimo u susedno mesto, Tuzi. Tu bi nas sačekao Osman Bulić i prebacio dalje. Ali planovi su nam se izjalovili. Put je bio presečen. U samom susedstvu Osmanove kuće formiran je zatvor, iz koga su se čuli povici, zapomaganje, a najčešće "vode, vode!". Morali smo natrag. Bila sam preobučena u bulu pri izlasku iz grada. Nimalo nije bilo lakše vratiti se u Podgoricu, blokiranu stražama. U jednom vinogradu svlačim šalvare, i ostavljam ih. Vraćamo se i prolazimo pored straže kao građanke. Zaustavljaju nas. Kažemo kratko da idemo u bolnicu radi porođaja. Na meni tanka letnja haljina i stražaru nije teško da shvati. "A, bambino, avanti!" i propusti nas. Svekrva ponavlja - bolnica, a Acko nešto dodaje na italijanskom. Kako-tako, tek mi prođosmo.
Vraćamo se u Džan ulicu. Već je noć. Acko je dečko, ali u svemu učestvuje kao matorko. Prigrlili smo se i razgovaramo, razmišljamo, krojimo planove kako izaći. Tako do duboko u noć. Sutradan od rane zore tutnjava i grmljavina. Avioni se okomili na Pipere. Tamo su se još juče prebacili drugovi, a sa njima i deveri. Treba dizati ustanak. Puške su već planule.
Sa jedne strane dvorišta zidana ograda. Aco se popeo na vrh ograde i gleda avione kako se obrušavaju iznad Pipera. Tamo, u Stijeni piperskoj je i rodna kuća moga svekra i svih devet sinova. Baš u tom pravcu gađaju i topovi. Rumica se propela na zid pored Ace i gleda put Pipera, put Stijena. Prati avione. Broji ih. Pri svakoj eksploziji se stresa, a bleda kao papir. Tamo su sinovi Boro, Milan, Časlav, Slavko, Božo, Sveta. Tamo je i Risto i brat Rade. A sve je u dimu. Vetar pirka i s vremena na vreme nanosi miris paljevine. Odjednom, Rumica kao izbezumljena poče da šapuće: "Krv, osećaš li da krv miriše!" "Rume, Rumice" - zovem je, a ona ukočena stoji, ne čuje me. Tek kad sam uplašena zavrištala, trgla se, i lagano pošla u kuću.
Dan odmiče, a onda noć duga, bez kraja. Mesečina zabelila pa nam svetiljke i ne trebaju. Za razgovor i dogovor pogotovu. Pravimo planove, analiziramo, poništavamo, donosimo druge, i tako do duboko u noć. Krajnja odluka je da bar Acko izađe. Dečko je, gotovo dete. Neće niko na njega posumnjati. Ujutru, uzima Acko korpu i nešto novaca kao da ide u kupovinu u okolna sela. Čim izađe iz blokiranog grada, neka se povezuje sa ocem i braćom. Ideja ispade naivna. Siromah dečko vraća se snužden. Italijani umalo da ga uhapse. Pomoglo mu je nekoliko italijanskih reči i izraza koje je naučio slušajući danima ovu vojsku koja je pritisla grad. Seo na malu stoličicu i zagnjurio lice u šake. Korpa na zemlji, izvrnuta i prazna, podseća na neuspeo poduhvat. I ona je neprijatna. Ćutimo, uzdišemo. Rumica puši cigaru za cigarom. Ispred nje srebrno čanče puno kotrabana i papir. Čim završi jednu cigaru, prsti već hvataju novu. Papirić zašušti i dim se ponovo izvija. Čini mi se, nije više ni bleda. Neka čudna zelena nijansa prekrila joj lice, a usne se stegle, gotovo se i ne vide.
Vrata na ulazu držimo zatvorena. Uzalud! Evo, neko kuca snažno. Prete, galame. Lupaju i zveckaju puškama. Rumica prođe i otvori vratnice. Italijani ispuniše dvorište. Još ne znam da su došli mene da vode. Znamo da upadaju u kuće i vrše pretrese. Mi smo se tome i nadali. Ali prevarili smo se. Traže po imenu mene - "Dotoresa Sasa Bozovic!" Rumica stade ispred mene, ćuteći gleda pravo u oči došljake. Grudi joj se nadimaju, a disanje postade glasno. Jedan ispruži pušku i odvoji me od svekrve. Kratko "avanti!" - i ja polazim. Ruma pokri lice rukama i zaplaka. Jedva stižem vojničke korake. Potrčkavam. Okrenuh se ne zastajući. Ruma ide za mnom. Čujem joj papuče kako kloparaju. Jeca. Čisto cvili. "Comando di tapa", pročitah na ulazu zgrade. Uzimaju mi podatke i posle kratkog i dosta grubog ispitivanja prebacuju me u zatvor u "Kuću Rogošića". Tu zatičem nekoliko žena. Apotekarku Jelu Žunić, profesora Vasiliju Kostić, učiteljicu Radu DJilas i još nekoliko drugih. Sede na podu. A pod prljav. Soba mračna. Ima samo jedan omanji prozor - sve zatvoreno. Juli mesec. Vrućina kao u kazanu. Neizdržljivo. Pa ipak, sve ove žene izgledaju dostojanstveno i snažno.
Rumica je saznala gde sam. Nije verovala da će trudnu ženu baciti u zatvor. Mislila je da me vode samo radi saslušanja. Teško joj je i ne miri se lako. Čujem galamu napolju. Ruma došla i rve se sa stražom. Traži da nju zatvore, a mene puste. Viče da sam trudna. Ne vredi. Nastaje gužva, rasprava. Plašim se da je ne ubiju. Toliko sinova uzelo puške, a ona ima smelosti da zahteva, da raspravlja. Da mogu nekako da joj doviknem, da se čuva. Priljubljena uz vrata, osluškujem. Ona je tiha žena, otkud joj ova snaga, ovakav glas?! A onda se sve utiša. Sad čujem samo svoje srce kako dobuje. Razmišljam - da li su je uhapsili, kuda li su je odveli?
Sutradan izvode Vasiliju Kostić i mene u dvorište. Sunce peče nepodnošljivo. Kao žeravica. Italijani polegali potrbuške u hladu vinove loze i uperili puškomitraljeze u nas. Smeju se. Gledaju nas. A onda polako prelaze cevima sa leva na desno, pa natrag i tako dugo, beskrajno dugo. S leđa bije sunce u teme. Mozak vri. Noge otežale od stajanja u mestu, a ispred nas cevi šaraju. "Hoće li? Kad će?" - misli samo naviru. U jednom trenutku svetlost pade tako da se unutrašnjost cevi zasvetle do dna. Učini mi se sjajna kao ogledalo i veća, mnogo veća nego što sam mislila. Stresoh se. Cev opet lagano krenu levo, pa se vrati desno. Nervi me izdaju. Podrhtavam od uzbuđenja i straha, od umora i sunca. Počinjem sva da se tresem. Iza leđa, vezanim rukama, Vasilija dohvati moju ruku, takođe vezanu. Steže je čvrsto. "Ne plaši se! Drži se! Budi hrabra!" - tiho mi govori, a istovremeno drži prkosno svoju lepu glavu i gleda pravo u cevi, u Italijane. Taj topli ljudski šapat, to divno lice sa izrazom koji miluje, odjednom me smiruju i daju snagu. Kako sam je zavolela, tu ispred mitraljeza! Nisam uspela da joj kažem šta mi znači, koliko mi hrabrosti daje, koliko je volim! Uskoro je streljana. Sećanje na Vasiliju i dalje me je hrabrilo u svim teškim časovima.
Posle ovog višečasovnog mučenja vratili su me u samicu, ako se tako može nazvati jedna omanja soba. Okrećem se i hodam tamo-amo. Najzad, premorena, sedam na prljavi pod. Mastan i crn. Za tren mi se po nogama zacrneše sitne pegice. Poče da me peče nešto. Mahnem rukom. Stotine krupnih crnih buva polete na sve strane. Nisam ruku još čestito digla, a one se ponovo načičkaše. Sad su i po rukama. Imam kratke rukave. Zavlače se i ispod rukava. Borim se. Ustajem. Šetam. Treskam nogama, ali napast ne popušta. Premorena i iznemogla, čučnem u jedan ćošak. Koliko sam tu ostala, i da li sam dremala - ne znam. Tek duboko u noć, vrata se otvoriše i dva Italijana grubo gurnuše unutra jednu tananu plavušu, elegantno obučenu. Ona pade ničice, zagnjuri lice u šake, pa zajeca. Meni srce stade. Tuge mi je previše. Kad samo ne bi plakala! Sagnem se i prigrlim je. Ona jeca, ne prestaje. Lice joj ne vidim, ni suze. Stalno se šakama sakriva. U jednom trenutku baci mi ceduljče. "Unzere Liebe ist ewig!" - pročitah. A ona jecajući priča: "Ovog momenta streljali su im muža. Na moje oči. Ovo pisamce bacio mi je sa strelišta." Ja počeh da plačem, a i da je tešim. "Ne plačite! Partizani će nas osvetiti i osloboditi." "Nema partizana" - projeca sirota žena. Zagrlih je: "Ima, ima! Moj muž i sva njegova braća su već u planini. Ima ih, ima. Borbe su već počele." U isto vreme vadim fotografiju iz nedara na kojoj je moj svekar sa devet sinova i jedinom snahom. Tu sam sliku stalno nosila u nedrima od kako su Bora, Risto i deveri uzeli puške i otišli u borbu. Devojka podiže glavu, pogleda sliku, pogleda mene, diže se i mirno, laganim korakom, bez suza na licu, izađe bez reči. Ostadoh zbunjena. Nisam dotle znala da postoje provokatori, špijuni. Jedino sam čula, od kako se zaratilo, za Petu kolonu. A ovo sad ne shvatam, ne razumem. Sve mi je mutno, čudno. Zašto je izašla bez reči? Kako joj se vrata gotovo sama otvoriše?
Već sutradan sam prebačena u logor u Albaniju. Tek tamo sam saznala za plavušu, provokatora. Govore: "Treba je se čuvati." Stvari mi se neke razbistravaju. A ja sam već logoraš sa brojem "254". Stičem novo saznanje, praćeno bolom, razočaranjem, nevericom. Zurim kroz rešetke malog kaveza, pogled mi zastaje na licima izmučenih logorašica. Stičem novo saznanje... ali prekasno. Ja sam već okružena bodljikavom žicom.
LOGOR
U "Kući Rogošića" tišina. Zatvor je zamoran psihički, a i fizički, mada se čami u neradu. Pospanost nas pritisla zbog nesnosne vrućine, zbog ustajalog i zagađenog vazduha. Taj dremež uskomeša povremeno smena stražara ispred zgrade i ispred prozora.
Pored nas žena, u zatvoru ima i muškaraca. Ne vidimo se. Oni su odvojeni. Pa ipak, gotovo za sve nove saznajemo ko su i odakle su. Tako saznajemo da je jedan sav u krvi. Zaleteo se i udario glavom o zid da bi se ubio. I oni o nama znaju. Patimo uzajamno.
Jutros se glavna vrata otvoriše sa izuzetnom bukom. Naoružani do zuba pojaviše se Italijani. Puno ih je. Kratkom naredbom "avanti" isteraše nas napolje. Otvorena široka ulazna vrata olakšaše dotle skučenom pogledu, koji polete napolje i usmeri se daleko, što dalje. Nekoliko velikih kamiona ispred samog ulaza. Počeše da nas ubacuju. Otvor ispod cerade, kao usta aždaje, poče da guta svoje žrtve. Okolo se sakupile žene i galame, psuju. Nekoliko vojnika sa puškama i bajonetima napravi branik i ne daju nikome da nam priđe. Dozivaju žene po imenu svoje. Mene ne zove niko. Ipak, jedna nepoznata žena probi se, dolete do mene. Ćušnu mi nekoliko papirnih novčanica u ruke. Dok gledam zbunjeno i ne osećam potrebu za novcem, vojnik zgrabi ženu i prosto je odbaci natrag. Žena posrnu, diže se, u tren skide tamno plavi kostim, pa ga baci put mene preko pušaka. Bajonet ga dočeka i začas se nađe pod njihovim nogama izgažen i zaprljan. Mene su već ugurali u kamion, ali čujem piskavi glas žene: "Junaci, robite trudne žene. Tucite se sa ljudima, ako vam basta!" Motor zagrme i ponese nas put Skadra. Kamion prepun, klati se i trese. Muka mi je. Vrti mi se u glavi. Jedan Italijan - oficir gleda me čitavo vreme, rekla bih sažaljivo, iako je neprijatelj. Izvuče odnekud oveći limun i pruži mi ga. U prvom momentu me osveži i pomože da dođem k sebi. A onda, poče da štipa po usnama. Kiselina raskvasila okrastale usnice pa boli i peče. Pritisnuh rukom, a one se zakrvaviše. Pokapaše mi grudi. Na svetloplavoj haljini, već dosta zaprljanoj, sad se pojaviše i crvene mrlje. Usnice peku i bole Krv. i dalje kaplje.
U Skadru primopredaja. U prihvatnom logoru ostaviše nas jedni, da nas ubrzo preuzmu drugi. Mimo nas prolaze kamioni puni ljudi. Njih ne iskrcavaju. Vode ih pravo u logor. Jedan Italijan, da bi napravio šalu, zgrabi iz kamiona jednog mladog popa u mantiji i ugura među nas u ženski logor. Gleda u mene i kroz grohotan smeh kaže: "Per batesimo". Bosa, mlada skojevka, ustremi se na njega kao lavica: "Nije za krštenje, nego tebi za pokop!" Italijan ne razume i odlazi i dalje se glasno smejući što je napravio dobru šalu.
Sutradan ponovo kamioni, ponovo putovanje, treskanje, ponovo stare muke. Albanski fašisti, sa crnim kapama i kićankama grde nas, psuju na albanskom jeziku. Lakše nam je što ih ne razumemo. Ali kad počeše da nam prinose bajonete pod grlo razumesmo ih i shvatismo. Čini mi se da su sve žene hrabrije od mene. Neke se čak i smeju. A ja kad osetim hladnoću bajoneta na vratu, sva premrem. Upadam u nekakvo grozničavo stanje pa se dugo tresem i kad oni odu.
Ulazimo u predeo koji liči na pustinju. Peskovita gola površina raširila se na sve strane. Kavaja! Logorski centar. Već vidimo i žicu. U više pojaseva ograđuje ogroman prostor. Zaustavljamo se. Tu je ulaz, kao nekakav tunel od žice. Okolo stražari, Italijani. Opet komanda "avanti" i mi prosto ispadamo iz kamiona. Ispred žičanog ulaza stoji i nekoliko oficira. Prebrojavaju nas i ubacuju. Ovde nemam svoje ime. Postajem broj "254". Ne shvatam. Sve mi je kao san, kao bunilo. Niko nas ništa ne pita. Ko sam? Šta sam? Da li sam uopšte čovek, ljudsko biće? Sećam se, kako je veliki bio naš sluga, čika Marko. Kako smo ga svi u kući poštovali. Jednom se nisam htela pozdraviti sa njim, jer su mu ruke bile prljave. Uz to sam napravila gadljivu grimasu. Dobila sam od oca koprivicom po turu, popraćeno rečima: "Radne ruke se poštuju". Imala sam samo četiri godine. Ko će moju bedu zaštititi? Ko će koprivicom istući one koji u meni gaze čoveka?!
Prolazim kroz redove bodljikavih žica. Strašne su te žice. Nikad mi bodlje na njima nisu bile tako velike, grube, oštre. Viđala sam takve žice i ranije. Nisu štrčale i zlokobno vrebale koga će ubosti što dublje, što bolnije. Noge me ne slušaju. Vuku se tromo, otežano. Oči se izbečile, bulje okolo i hoće da iskoče. Bole me. Htela bih da ih sklopim, ali ne mogu. One same neće mir. Hoće da vide, da upiju svu bedu, svu nesreću.
Ne, nisam znala za ljudske patnje. Bio mi je život lep, isuviše lep. Majka, otac, braća, sestre, sloga, sreća, udobnost. I ono najveće i najviše što čovek može da ima. Ljubav ljudi oko mene. Ljubav porodice, ljubav prijatelja, ljubav komšija, ljubav mog pekara, čika Sofronija, kad mi nasmejan daje vruć hleb u ruke, ljubav čika Koste piljara, koji mi uz kupljene stvari daruje kruškicu oskorušu, ljubav, ljubav... A ovde. Mržnja, i osim mržnje i zla, ništa se drugo ne susreće. A žice bodu. Bodu lice, bodu mišice i u slepoočnice se uvukle duboko i dobuju po krvnim sudovima, kao po bubnjevima. Zuji mi u glavi i počinjem da se zanosim. Prihvati me jedan nepoznati broj i uze pod ruku. Žene koje zatekosmo sjatile se oko nas novih. Zapitkuju, teše.
Ispred nas nekoliko hladnih betonskih zgrada, dugačkih. Na njima ogromni otvori zjape, a iz utrobe tih nemani izbija smrad i hladnoća. Gledaju nas, nove logorašice. Traže poznate. Mnoge se i prepoznaju. Mene niko ne zna, niko me ne prepoznaje. Pogledaju me samo u trbuh i glasno zaključuju: "Ova je sirota trudna!"
Unutra, u stravičnoj zgradurini bez prozora i vrata, natrpani kavezi od letava na tri sprata. Iskorišćen je prostor do maksimuma. Jedva prolazimo između kaveza. Moj je u sredini. U njemu je već Radulovićka, Crnogorka iz Podgorice. Sa njom su dvoje male dece. Dečak i devojčica. Plavušani, bledoliki i mršavi. Radulovićka je iščupala sama svoje zlatne zube da im kupi i prošvercuje malo hleba. Ispod mene stara Crnogorka, osamdesetih godina. Rodovićka. Nekad gorda i ponosna, sad leži u prljavim traljama i topi komad suvog, tvrdog crnog hleba. Topi u vodi i rukama vadi iz konzerve i trpa u izgladnela usta. To je sledovanje, a ona nema nijednog zuba! Gore, iznad mene, Marija i Zadja. Naš kavez ima krov od gornjeg kaveza koji se nastavlja na naš. Ali gornji kavezi su bez krova i blizu tavanice. U jednom tako otvorenom kavezu vidim na letvama obešen goblen. Uramljene crvene Vilerove bulke. Zadja, učiteljica iz Crne Gore, prekrstila ruke, sela u suprotan ugao i gleda. Na licu zanos, oduševljenje, doživljavanje nečeg lepog, nečeg samo njenog, što je iglicom i tankim koncem tu izvezla. Možda je tu i lik mladog oficira koji je u prvom naletu zarobljen i odveden u Nemačku. Možda vidi u crvenim bulkama glavice njenih mališana, prvaka. Kasnije sam saznala da je stara Tomovićka, Zadjina majka, uspevala povremeno da stupi u vezu sa kćerkom. Jednom je u dobačenoj ceduljici stajalo: "Šta želiš da ti pošaljem?" Odgovorila je: "Pošalji mi moje bulke!" Divna majka razumela je svoje dete i poslala u logor goblen. A kad se Zadja nagledala goblena, prišla mi je prisno, jednostavno i pitala: "Ti si Borova Saša? Doktorka?" Klimnuh glavom ćuteći. Zadja kida rukom polovinu jajeta i ćuška mi u ruke. Zatim kupi žute mrvice koje su pale po letvama. Jedva se vide, ali ona ih vešto iščeprkava i brižljivo stavlja u usta. Odavno nisam ništa okusila. Progutah u tren onu polovinu jajeta. Brzo sam zavolela ovu nesebičnu, vedru i pričljivu učiteljicu.
Kavez mali. Ako sednem, udara glava gore pa se zgrčim ako legnem, kratak, pa se opet moram zgrčiti. To užasno zamaza. Ne mogu da zaspim. Čas sednem, čas legnem. Noć smenjuje dan, a dan noć. Vreme prolazi ni u čemu. Zurim u prazno. Često je i glava prazna, bez misli, pokreta. Letve na kojima ležim počinju da se usecaju u telo. Ukucane su u razmaku a ivice oštre. Premećem se. Okrećem. Otvaraju se ranice. Boli. Ne mogu mesto da nađem. Da mi je ona buvljiva samica u "Kući Rogošića". Bar bih šetala, stajala. Gledam Radulovićku. Spava. I deca spavaju. Razmišljam. Mršavi su, pa valjda i ne naležu dobro na neravne letve. A ja? Osmi mesec trudnoće! Brojim letve. Brojim čvorove na letvama. Prvo namerno razmišljam o tome, samo da ne zurim u prazno, a onda počeše da mi se nameću. Čas letve, čas čvorovi. Uleću u misli, motaju se, kruže. Čas nestaju, pa evo ih opet. Naročito me muči jedan poveći čvor. Već mu znam svaki urez, svaku nijansu od prljavo žute boje, pa do tamno braon, gotovo crne u sredini. Pa pukotine zvezdaste. Brojim zrake u pukotinama. O bože, šta je sa mnom? Da nije ludilo? Tek tada počinje luda igra ovog prokletog čvora. Proganja me. Okrećem mu leđa, bežim, mrzim ga. Ne vredi! Ne napušta me. Uvek je tu. Najzad, sva u znoju i malaksala, predajem se. Zaspim. Tada dolaze snovi. Balovi. Moji dvorski balovi. Moja prva balska haljina od ružičastog muslina. Lepršava, sa velikim volanom u bogatim naborima i crna somotska traka oko struka. Na glavi srebrnasta dijadema. Služe me đakonijama. Ovalni tanjiri puni voća. Žute kruške, velike mirisne jabuke i grozdovi koji padaju delimično preko tanjira. Klanja se lakej, a ja pružam ruku i taman da dohvatim, a on nemarno mahne tanjirom i izmakne mi se. Opet ruku pružam. Ponavlja se neuspeh za neuspehom, a tanjiri se množe, umnožavaju. Lebde gore-dole, njišu se kao u ljuljaškama, a prepuni svega. Ruke se izdužile, utanjile. Budim se. Bole me ramena. Želudac se grči od gladi. Još uvek sam ošamućena i ne razaznajem san i javu. Letve se usekle pa otvorile ranice po telu. Boli. Ali moj bol je normalan. Teži mi je čvor, teži mi je san.
Tek osvanu dan, a već pripeklo. Teško je u zgradi od zapare, a vruće napolju kao u paklu. Da je bar vode da se napijemo. Donose Italijani poneku kacu vode i to je sve. Ko ugrabi, malo se i napije. Više se prospe. Kad dođe kaca sa vodom, žene pohrle i, gotovo bunovne od žeđi, navale sa praznim konzervama. Slavina curi, a mi se guramo, muvamo. U tom metežu voda se prosipa i nestaje u prosušenoj i žednoj zemlji. Vode je tako sve manje u kaci, a mi sve žustrije i nervoznije. Kaca se krivi na stranu i ljulja. Hoće žene da je prevrnu u naletu i bezumlju od žeđi. I ja se muvam, ali sa trbuhom ne mogu u gužvu. Ostajem najčešće sa praznom konzervom. Vojnik ošinu konja, a kaca zatandrlja prazna. Užasan žagor. Žene se vraćaju u svoje kaveze. Na zemlji ogromna crna mrlja, koju je ostavila prosuta voda. Vojnik se cereka i gubi sa kacom iza žice. I ja ulazim u zgradu. Od zapare ne mogu da dišem. Izlazim i priljubljujem se uza zid betonske zgrade da se malo rashadim. Podne je, pa nigde senke, i zidovi usijani.
Popodne pada kiša. Obilna kao iz kabla. Potrčasmo napolje. Žene podmeću konzerve. I ja držim jednu, a glavu zabacujem i ližem kapljice koje se slivaju niz lice. Lakše dišem.
Ali i kiše ne donose uvek radost i olakšanje. Danima već ne prestaju. Uz to vetar zuji, a promaja svira kroz ogromne otvore još ogromnijih nedovršenih zgrada. Vetar u mlazevima nanosi kišu u unutrašnjost zgrade. Kavezi bliži vratima i prozorima potpuno su mokri. Grčimo se. Hladno. Ćebad tanka, stara i isprana. Italijanska intendantura ih je odbacila kao neupotrebljivi materijal. Naročito su teške noći. Tada je još hladnije. A noć tamna i bez zračka svetlosti dopunjava hladnoću. Deca plaču. Čuju se jecaji: "Majko, hladno mi je! Majko pokri! Majko..." - i tako celu noć. Mislim na moje koje tek treba da dođe. Hvata me strah. Nešto više od straha. Užas! Ako užas postoji. Evo ga. Tu je. Ne spava mi se. A kako bih želela dubok san, da ne čujem ovo što čujem, što moram da slušam. Zatvaram uši rukama. Pritiskam ih do bola. Ne vredi. Pisak ozeble i gladne dece je tako bolan, da prodire kroz sve pore i uranja u srce. Ne plačem. I suze prestale. A lakše bi mi bilo da zajecam, da se ispraznim malo.
Pred zoru novi vrisak. Ali sad vrisak žena. "Umrlo Miličino dete" - kaže mi Markovićka, dovedena u logor iz Peći. Meka i topla žena, pa izgovara tiho i sa dubokim bolom reči koje me ohladiše. Žene se uskomešaše. Trče tamo-amo. Žagor, nov žagor koji bojom podseća na tragediju. Nije to obična galama, dovikivanje, prepirke. To je žagor pun solidarnosti sa bolom jedne žene. Pored drvenog kaveza stoji Milica Janković. Uspravna, mršava, visoka. Jedino ona ne plače, ne vrišti. Stisnula usne i ukočeno gleda. Uprla pogled u zamotuljak koji je pred njom. Rodila je devojčicu u logoru. Kumovala je moja Zadja. Dala je detetu ime Slobodanka. Kumče joj nije dočekalo slobodu. Ili je možda steklo najveću slobodu koju čovek ovde može imati. Italijani uleteše da vide što su se žene uskomešale. Njihova reakcija je kratka i jednostavna. Ubaciše nam nekakve stare daske i eksere. Otpoče priprema. Počeše udarci po ekserima i tupo lupkanje dasaka. Sad su se i ostale žene ućutale. Zanemele. Stoje ukočene i gledaju pune bola, srdžbe i nemoći. Tišina. Teška nekako. Pada kao olovo na sve nas. Prijatnija je galama i svađe. Tišinu razbija jedino ritmičko "tik-tak, tik-tak" koje nabija eksere u polu-trulo drvo. "Tik-tak..." Dokle? Neka bar to prestane. Žene, mile moje, svađajte se! Čupajte se! Kako mi je teško palo kad sam videla Crnogorku, koja je u svađi zadigla suknju i lupala se po stražnjici. Mislila sam u tom trenutku da ću crći od bola. Zar moja ponosna i gorda Crnogorka? Opravdavala sam je danima. Opravdavala je ne drugima, nego sebi. Logorska psihoza - bio je moj zaključak. Logor, logor je kriv. Moja Crnogorka nije takva. Ona je ponosita. Jadne moje! Svađajte se, pljeskajte stražnjice, čupajte se - samo ne ovo. Samo ne ovu tišinu i zakivanje eksera. Kiša poče snažno da pljušti. Probi krov. Poče da nas kvasi. I mali zamotuljak, mala Slobodanka, nije pošteđena. Zadja nađe nekakav kišobran. Muški, veliki, koji se nekim čudom našao u logoru. Neka žena je u logor ponela kišobran. Na hleb nije mislila. Natkrilila kuma ogromni crni kišobran nad mrtvom devojčicom, da je zaštiti. Od čega? Od patnji majke, od patnji sviju nas, od patnji koje ne prestaju.
Italijan komanduje. Kovčežić se iznosi iz logora. Pratimo ga do žice. Dalje ne smemo. Samo je Milici dozvoljeno. Korača sama. Korača smireno, uspravno, bez suza je i bez jecaja. Pod grudima osetih svoje dete. Prigrlih trbuk rukom i zajecah.
Milica Janković je ostala živa. I njen muž Dušan je ostao živ. Posle rata preneli su iz Kavaje u Crnu Goru tri kovčežića. Za nepuna četiri meseca umrle su im Slobodanka kao beba, Zlatana od tri godine i Stanka koja je imala pet godina.
TIRANA. I PUT U SLOBODU
Posle noćne tišine u kojoj se povremeno čulo "majko, gladan sam, majko zima mi je..." - poče u logoru žagor, lupkanje, šuškanje. Prvo poneka reč i psovka, a zatim sve jača i jača galama. Oko mene mrak. Oči su mi otvorene, zbunjuje me galama jutarnja, a mrak. Čujem i zveckanje konzervi i pripremu za doručak, a mrak. Polako prevlačim rukom preko očiju. Napipavajući letve silazim iz kaveza nespretno. Nikome ne govorim o bojazni koja se uvlači u zloslutne misli. Zadja primetila da nešto nije u redu. Zovnu me imenom i priđe: "Saša, šta ti je?" "Ne znam Zadja, čini mi se da ne vidim". Neprijatno mi je. Teško mi pada da budem u centru događaja. Želja mi je od prvih logorskih dana, da me niko ne vidi, ne čuje. Molim Zadju da ćuti. Izlazimo napolje čvrsto se držeći za ruke. Zadja ide napred, a ja za njom. Neujednačenim hodom i čisto nabadajući nogama izađoh napolje na sunce. Osećam ga, a ne vidim. Dižem glavu prema njemu. Umesto sunca bakarnocrvenkasti prostor, koji titra. Ne razaznajem ništa. Od straha pred nečim neizvesnim, strašnim, gubim tle pod nogama. Malaksavam. Ne mogu da stojim i naslanjam se na zid zlokobne zgrade. Zadja, devojka, neiskusna i naivna pita: "Da nije porođaj?" Marija Radovanović, iskusna i okretna Crnogorka, primetila je moje i Zadjino muvanje. Evo je uz nas. Zadja joj tiho kaže da mi je muka i da se ne osećam dobro. O obnevidelosti ne govori. Marija otrča i donese čašu vode i kockicu šećera. Iz stare je trgovačke porodice i znala je šta treba poneti u logor. Ponela je šećer, a ona ga i ne okuša, ali je zato uz svakog bolesnog, umirućeg sa svojom kockom šećera. Prija mi. Dolazim k sebi. Likove još uvek ne razaznajem. Lagano, lagano i vid se razbistri, ali je još uvek sve oko mene prevučeno moglom. Zadja me vrati u kavez. Donese moje i njeno sledovanje i jedno kuvano jaje iz nečijeg paketa. Ja pakete ne dobijam. Moji su svi u partizanima, a sirota Rumica nemoćna. Dolazim potpuno k sebi, ali sam i dalje malaksala i ne mogu da stojim. Poluležeći u kavezu razmišljam. Za desetak dana treba da se porodim. Hoću li ga živo izneti? A i ako ostanemo ja i dete živi, šta onda? Kuda? Hoću li kao Milica Janković? Slika sprovoda, Slobodankinog kovčežića, slike nemile, crne, ređaju se jedna za drugom.
Zadja se izgubi. Ona je "kapo" našeg logora. Govori italijanski i zastupa koliko može naše interese. Dugo je nema. Želim njeno prisustvo. Oslonila sam se nekako na nju. Evo je. Saopštila nam je da je izmolila Italijane da me prebace u Tiranu, u bolnicu. Tamo je opet zatvor, ali ipak bolnica je bolnica. Bar se veruje u nešto bolje.
Oko podne dolazi naoružani stražar. Nareduje meni i Zadji da pođemo. Ispred žice kamion. Sa mukom se penjem. Žene nas prate. Žele mi sreću, žele mi lak porođaj i žensko dete. Opšta je želja ovih nesrećnih žena da se rodi devojčica i da joj se da ime Dolores, po španskoj revolucionarki La Pasionariji. "Ako te pitaju zašto je Dolores, reci, rođena u bolu - ,dolor'", savetuju me kako ne bismo odale pravi razlog, koji bi za neprijatelja bio dovoljan za nova proganjanja. Ja ćutim zbunjena i preplašena od svega. Umesto mene Zadja odgovara. Obećava. Zabrekta kamion. Neravan put, pa kamion klima i prosto nas prevrće, gruva. Zadja me svaki čas zapitkuje: "Kako ti je?" Uvek odgovaram: "Dobro", a nije mi dobro. Sakupljam snagu i štitim trbuh od poprečno postavljene klupe, koja nije pričvršćena i svaki čas se zaleti prema nama, pa klizne natrag. Užasna je. Glomazna, crna i prljava. Zadja je drži rukom, ali i njenu snagu često nadvlada pa zapreti. Grčim se, skupljam, bežim puzeći po podu u drugi ugao. Najzad i te muke prođoše. Kamion stade. Iako je mrak, vidim nekoliko belih kućica u vidu baraka. Kažu, to je bolnica. Odmah me odvojiše od Zadje. Nju odvedoše negde udesno, a mene nekim drugim, dugim hodnikom, pa levo. Otvoriše vrata jedne mračne sobice od najviše dva metra. Podrumska hladnoća i memla me zapljusnu. Dole beton i po negde zaostale žućkasto-braon prljave pločice. U uglu prljavim papirima zatisnut otvor kanalizacije. Po širokom otvoru zaključujem da je tu bila ranije klozetska šolja. Verovatno je ovde nekad bilo kupatilo, koje je dotrajalo i razmontirano, pa pretvoreno u zatvorsku ćeliju. Prozor mali, bez stakla, sa rešetkom na spoljnoj strani. Prizemlje je. Vidim stražara sa puškom koji se nadviruje. U vratima škljocnu ključ. U uglu na zemlji prljavo ćebe sivozeleno, smrdi na kemikalije. To mi je ležaj. Zagnjurih glavu u šake i počeh da jecam. Znam da sam slabić. Znam da se ne držim hrabro. Htela bih da budem jaka. Mislim na hrabrost Vasilije Kostić. Razmišljam kako bi se ona držala na mom mestu. Ona ne bi plakala. Ja moram, meni su suze olakšanje. Još sam neiskusna. Treba proći mnoga iskušenja, pa postati Vasilija. Postati prkosni revolucionar i gledati u smrt hrabro. Meni je potrebno još mnogo da ojačam.
Stala sam uza zid i ukočenim pogledom gledam u prljavu gomilu u koju treba da legnem. Sve je užasno. Sve je tuđe i ledeno. I dunavske sante leda su mi bile toplije od ovog. Ne mičem se. Samo je taj prostor na kome se nalazim i koji ispunjavam moj. Ne želim da ga napustim, ne želim da izađem iz njega i zato ne mičem.
Na prozorčetu se sad okupilo više njih. Gurkaju se. Nadviruju. Razgovaraju isprekidano. Čas jedni, čas drugi. I glave se menjaju čas jedne, čas druge. Neću da ih gledam. Mrzim ih. Ne mičem se sa svog mesta i okrećem glavu od te prljave gomile. Bacaju kroz prozorčić komadiće polomljenog drveta. Gađaju me, ne u nameri da me udare, već da me pokrenu, da mrdnem. Moj pogled se vezuje za komadiće drveta rasutih po zemlji. Pratim ih kad padnu, ali glavu ne dižem. Ne ljutim se na te komadiće, čak i ako me pogode. Ne zaboli me od njih. Boli me što oni koji ih bacaju nemaju srca, nemaju duše. Žele da se pokrenem, da reagujem, da bi se oni zabavljali. Ne mičem se.
Duboka noć. Umorna sam, strašno umorna. I stražari su se umorili, pa su glave i nadvirivanja sve ređa. Čujem samo korake stražara koji šeta gore-dole i povremene povike prilikom smene straže. Hladno mi je. Stresam se. Na meni tanka, plava svilena haljinica sa kratkim rukavima. Tako su me jula meseca po vrućini zatekli u kući kod svekrve, i takvu poveli. A sad je novembar počeo, a haljinica ostala ista. Lagano se spuštam na zgužvanu prljavu gomilu, skupljam noge, pa tako u čučećem stavu pokušavam da zadremam. Zuje uši i ne daju snu da dođe: San je tu. Kovitla oko mene. Hvata me, ali na kratko, pa beži. Klonula glava pala na šake oslonjene o zgrčena kolena. Svaki čas me nešto trgne i kao srna skočim i uznemireno gledam oko sebe. Ali već polako usvajam i ove prljave zidove i hladan beton sa žućkastim ranjavim pločicama. Počinjem da shvatam gde sam.
Ujutru rano ključ se okrenu i uđoše jedna bolničarka i jedan Italijan. Ona mi nosi mleko i hleb, a oficir joj prati svaki pokret. Mleko sam naglo popila, a hleb lagano gutam. Mek, svež hleb. Nisam ga mesecima ni videla. Zatim izlaze bez reči. U podne isto tako. Čujem da ga bolničarka oslovljava sa "Salvadore". Posle nekoliko dana sa njima ulazi i Zadja. Kaže mi da se bolničarka zove "Skufi", da je rodom Skopljanka i da zna srpski. Šapuće mi da je dobra i da joj je pomogla da uđe. Već sam u "Kući Rogošića" u Podgorici doživela provokaciju, pa se sad i senke plašim. Salvadore nas gleda hladnim, zelenim očima i ćuti. Ne liči na Italijana, tanak, visok, smeđ. Oni na prozorčetu su svi crni, sićušni, pričljivi.
Danas u ćeliju ulazi Skufi sama. Pruži mi doručak i ispljunu isprevijanu ceduljicu. Pravim se da ne vidim. Ona mi je gurnu pod ruku. Uze porciju i izađe. Gledam hartijicu, da li da je uzmem? Opet provokacija?! Polako, sasvim polako, sa užasnom sumnjom i nepoverenjem, otvaram mali papirić. Trgoh se kao oparena i pritisnuh ga rukom. Koraci stražara i bajonet, koji preseca vidik na prozoru ohladiše me. Još dugo, dugo ne mičem ruku. Stražar ritmično promiče ispred prozora gore, dole. I ne gleda me. Više mu nisam zanimljiva, ali moje misli ga prate i srce kuca, tutnji i guši. Bacim pogled na ceduljče, i ne dišući ga pročitam: "Dajte nam vezu i imena. Milo." Preznojih se i gurnuh ceduljče. Prođe kroz mene hladan talas, a strah me pritisnu kao mora. Prvo se preznolih, a onda počeh da se tresem. Stara boljka. Kad god sam u paničnom strahu uvek dobijam groznicu. Evo je i sad. Mislim - opet provokacija. Šta može drugo biti? Zar ovde u ćeliji na mene neko računa i misli na vezu?
Salvadore je malo popustio. Sve ćešće pušta kod mene samu Skufi, a i Zadja se pored nje provuče. Evo i Zadje same. Salvadore je pustio, a on ostao u hodniku ispred vrata. Čujem korake. Šeta. Zadja prilete i zagrli me. Priča mi, na brzinu, kako je omekšala Italijana. Pričala mu je kako sam lekarka, kako sam nedužna, kako nemam veze sa komunistima, da sam protina kćer - i ražalila ga. Obećao je da će je pustiti da mi pomogne kad god zatreba. Ni Skufi više ne prati u stopu. Ćušnem Zadji ceduljče i pitam je za savet. Uzima ga i kaže da ne brinem. Reći će, kaže, ako je ko počne ispitivati, da ga je našla neotvoreno. Iste večeri dolazi i kaže da je otvoreno razgovarala sa Skufi i dodaje: "Ona je naša." "Zadja, jesi li sigurna u to što govoriš? Ako je provokacija?" - "Ti ne brini. Ja sam sve uzela na sebe. Napisala sam imena Blaže Jovanovića i Bude Tomovića. Ako je prava veza, biće dobro. A ako je provokacija ni Blažu ni Budu ništa ne može biti. Oni su u šumi, a već i italijanska deca znaju da su to komunisti, vođe. Čak su i ucenjeni. Po celoj Podgorici su plakate sa ucenom. Može samo meni nešto da se desi" - završava Zadja i vadi zamotuljak vate, sakriven dotle u rukavu. Izmolila je taj komadić od Skufi. Ćuška ga ispod mene i odlazi. Salvadore već daje i drugu opomenu da izlazi. Ostadoh sama. Opet groznica, strah. Povremeno čujem i svoje zube kako sitno cvokoću, a mišići na licu podrhtavaju i grče se. Osetih dete. Jače nego ikada ranije. Sva sam zbunjena. Ustajem i šetam. Tako do duboko u noć. Stražar sa prozora primetio da sam uznemirena, pa stalno zuri u mene. Kupe se i drugi. Gurkaju se. Čas su jedna lica napred, čas druga. Smeju se. Govore u glas. Znam francuski, a dosta poznajem i italijanski jezik, pa mi je jasno šta iščekuju. O, da mi je tu jedinu, prljavu rupu da zatvorim, sakrijem, zazidam! I to malo vazduha dala bih samo da ne gledam lica koja se keze, smeju, dobacuju čas ovo, čas ono. Ponekad i vulgarni do zla boga, ali uglavnom znatiželjni. Najčešće dobacuju "Presto, presto! Avanti bambini!" - i smeh ružan, neprijatan. Liči mi na zlurado cerekanje. Kako su mi teški i neprijatni!
Noge mi otežale od stalnog hodanja tamo-amo. Bole me. Otupela sam na povike i smeh. Ne dira me to više. Odsutna sam. Misli su mi daleko, kod moga Bore. Sve više mislim na njega. Bolovi. Pratim ih. Nemam sat, ali zapažam ritam i njihovu jačinu. Sve su češći i bolniji. Hvata me nemir, pa šetnja po sobici postaje brža, nervoznija. Najpre hodam pored zidova u krug, a onda pretrčavam levo i desno. Počeh da trčim. Sve brže i brže. Borin lik me prati. Čini mi se tu je, uza me. Opet trčim u krug, udaram se, saplićem. Neću da gledam u grozni prozor. Neću da ih vidim. Ali kad se sapletem, pogled ih obuhvati. Ti likovi koji se keze, viču, smeju i guraju među sobom. Svako hoće da se dobro namesti, da gleda. Veseli su kao da očekuju glavnu tačku u cirkusu. Osećam kraj. Biće ono. I krijem se ispod prozora, dole sasvim kako me ne bi videli. Ali ako čučnem, oni me guraju nekim hrapavim drvetom prema sredini. Na štapu bodlje od slomljenih grana. Kad me gurnu, zabodu se u meso, a ja se gotovo otkotrljam napred. Sve trpim nekako čudno, životinjski. Ni reči protesta. Nemam ni suza, ni grdnje. Nešto me diže snažno. Uspravih se uza zid i opet hodanje brzo, koje prelazi u trčanje zveri koju gone. Od umora znoj lije sa mene. Prosto se kupam u znoju. Ne osećam bolove, već mržnju, užasnu mržnju, i bes. Krajnji stid. U krug u krug, sve brže i brže. Zgrabih kvaku izlaznih vrata, stisnuh je da je polomim, svom snagom. Pogledi, stid, Bora, oči sa prozora, hiljade očiju, mržnja, neizmerna mržnja... Nešto me slomi i ja se srozah pored vrata, a ne ispuštam kvaku - dete zaplaka! Pogled mi se prikova na majušnu devojčicu. Obli me sreća. Radost. Usne se razvukoše u osmeh topao, mio. Gledam, nasmejana, u glave na prozoru. Kako su mi mili! Sve mi je odjednom lepo - i soba, i prljavi pod i smrdljiva deka. Ceo svet postade moj i mio, beskrajno mio.
Italijani se ućutali. Gledaju sažaljivo. Ne smeju se. Jedino se protežu da me bolje vide. Šapuću. Nisu zli više, nisu! Grlim svoju devojčicu i gledam puna ljubavi na sve što me okružuje. Kako je lepo ne biti sam! Jedan Italijan reče "bambina". Dete plače i dalje. Ključ se okrete i ulazi sva zbunjena Skufi. Nosi zamotuljak gaze. I njoj se ote: "Bambina!" Saže se i odvoji je od posteljice. Italijan onim štapom, sa kojim me je maločas gurao muva posteljicu. Očito nije mu jasno, jer neprestano šapuće "morto, morto!" Misli da su blizanci i da je jedno mrtvo. Ne vređaju me više ma šta govorili. Otkopčavam moju plavu haljinicu i stavljam na grudi moju Dolores, koja je umotana oko trbuščića i grudi onom gazom što je Skufi prošvercovala. Zakopčavam se i ostavljam je tu preko noći, jer je hladno. Podrhtavam. Mokre smo i uprljane od krvi. Teška srca prebacujem smrdljivu deku preko glave i preko deteta. Tako do jutra, a onda dolazi Zadja. Sva bleda kao krpa. Zagleda bebu. "Lepa je, mnogo je lepa!" - govori više za sebe, nego što meni upućuje reči. Naočari joj se zamagliše. Briše ih. Briše i oči. Donela je skrivenu flašicu alkohola i šibicu. Dala joj Skufi, da prospe u ugao i zapali, kako bismo se beba i ja zagrejale. Plavičast plamen začas zagreja ono malo prostora. Dolores porumene. Nije više modra. Prestade i da plače. Salvadore sa novim, nekako zbunjenim licem proviruje iza vrata, ali ne ulazi više.
Zadja mi dolazi češće nego ranije. Skinula je svilenu bluzicu i dala mi da umotam Dolores. Ona je ostala samo u drap kostimu. Reče mi da je u hodniku upoznala jednu lepoticu koja se leči u istoj bolnici. Kad joj je Zadja ispričala odakle se beba čuje i nešto o meni, sažalila se i zaplakala. Iskoristila je slabost italijanskog oficira i pomogla Zadji da češće uđe kod mene.
Dani sve hladniji. Alkohola više nema. Prozorče malo ali bez okna, pa hladnoća prodire i ispunjava svaki kutak. Naročito je hladan pod. Beton, pločice hladne su i leti, a sad pogotovu. Jutros čujem Zadjin glas "poco fuoco, poco fuoco". Iskoristim trenutak kad stražar prođe naniže i izdaleka bacim pogled napolje. Pekara. Primitivna, kao omanja šupa. Dugačkom lopatom, vojnik sa belom keceljom, izbacuje žar dole na zemlju. A Zadja sa nekakvim velikim lavorom, poderanim i zarđalim, trčka oko pekara i stalno ponavlja: "Prego poco fuoco, poco fuoco." Pekar i dalje izbacuje žar na zemlju. Ne sluša je. U jednom momentu, valjda kad mu je dosadila, zgrabi lopatom žar i tresnu joj u lavor, ali se žar okolo rasu. Verovatno da je opekao Zadjine noge. Poskakuje, a lavor ne ispušta. Potrča, a ne prestaje da zahvaljuje pekaru koji je i ne čuje. "Grazie, grazie, molto grazie!" Zadja, moja Zadja, koliko si dobra! - mislim, a vrata se otvaraju i evo lavor vrelog žara greje dve zatočenice. Sutradan isto. Pekar skratio posao, pa čim je ugleda, sruči joj lopatu žara. Ruke joj opeče, a i lavor se zagreje. Ne mari! Ona trči i nosi.
U Tirani se pročulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete. Čula za to i Keti-Tuši Maljoki. Građanka. Vrlo imućna, a po duši plemenita i sažaljiva. Preko muža, koji je u Tirani imao visok položaj, izdejstvuje kod Italijana da me poseti. Kasnije mi je pričala da je pukovniku dala skupoceni "regalo". Kad je ušla u moju ćeliju izgledala mi je kao vila. Lepotica, vitka, sva u nakitu, raskošno odevena i namirisana finim parfemom. Kad me je videla, tako je vrisnula i zaplakala kao da je rođenu sestru zatekla u krajnjoj bedi i nesreći. Zagrlila je i mene i dete i jecala, jecala dugo. Povremeno joj su se otimale reči: "Povertine! Povertine!" Iz torbice izvadi paket sa dve meke benkice i osam belih kao sneg pelenica. Uz to paket sa kolačima. Salvadore stoji mirno pored otvorenih vrata i malo, malo pa cupne čizmama i nakloni joj se. Najzad ode sva u suzama i reče da će sutra opet doći da mi donese toplu odeću. Istovremeno mi kaže da će ona za moju slobodu učiniti sve.
Sva ta radost trajala je samo do predveče. A onda? Gužva. Smeniše Salvadora. Dođe novi oficir. Pojača se straža. Prozorče zakovaše letvama. Zadju više ne puštaju kod mene. Ne sme ni Skufi unutra. Jedino mi vojnici koji donose hranu ulaze. Začudo, hrana je bolja i obilnija. Iščekujem nešto, ali svakako ne iščekujem dobro. Počinjem da razmišljam. Možda me pripremaju za streljanje. Čekali su da se porodim. Ako me streljaju, šta će biti sa detetom? Da mi je bar Zadju da vidim! Sve se okrenulo od kad je Keti stupila nogom u moju samicu. Provokator! Da, Keti je provokator! Misli se kovitlaju, brkaju, a sve su nejasnije i nejasnije. Straža se smenjuje. Cokule lupaju, stružu, grebu po šljunku. Grebu po mozgu, po srcu. I misao luda i izbezumljena. Da se zadavim, da prekinem sve. I dete i sebe. Ukočena gledam u glavicu koja se meškolji. Stresoh se i vrisnuh kao da me plamen opeče. Vrata se naglo otvoriše. Oficir ulete. Meni suze teku. Ne teku, već oblivaju lice i kvase pelenice moje Dolores. "Sinjora, sinjora!" - viče oficir i drma me za rame. Ukočena kao stena ne mrdam, a pogled se okamenio i ostaje prikovan za dete. Oficir više ne izlazi iz sobe. Šeta, zastane, gleda me. Tako do jutra. Dolazi vojnik sa doručkom. Nešto se sašaptavaju. Ostade vojnik, a oficir ode. Uzimam lonče sa vodom i pijem besomučno. Vojnik se ponaša pristojno. Čak se osmehuje toplo, ljudski, pomalo bolno.
A onda ulazi grupa oficira i jedan Italijan, lekar u belom mantilu. Pozdravlja me vrlo učtivo, na srpskom jeziku. I ostali salutiraju. Hladan znoj me okvasi svu. Privih dete na grudi. Privih ga čvrsto, ludo čvrsto, a ono zaplaka i zaceni se. Streljanje! U meni buja otpor. Ne dam dete. Neću ga dati. Neka nas obe streljaju! Lekar me blago i sa osmehom pogleda i reče: "Spremite se!" Kao tigrica ustuknuh i ciknuh: "Ne mogu. Tek sam se porodila. Ako ste lekar morate me razumeti i pomoći mi." On se okrete i izađoše svi u hodnik. Vrata ostaviše otvorena. Razgovaraju, razgovaraju. Odlaze, dolaze. Lekar nešto objašnjava, pokazuje rukom u pravcu mene. Tiho govore i ništa ih ne razumem. Jedan od njih donese papir i dade ga lekaru. Ovaj mi priđe rečima: "Hoćete li potpisati da ne možete ići na put jer ste se tek porodili?" Ne znajući da sa tim potpisujem i dalje svoje zatočeništvo, zgrabim papir i potpišem ga misleći da sam bar kratko odložila pogibiju, moju i moje Dolores. Ne znam da gore u planinama Crne Gore vode uveliko pregovore o mojoj zameni za zarobljene oficire. Peko Dapčević, Blažo Jovanović i moj Boro čine nemoguće. Ucenjuju moćnu imperiju. Traže logoraše. Tolika snaga, a do nas dopiru vesti o uništenju partizana, o likvidaciji pokreta. Ja to ne znam. Ja želim bar da vidim Zadju, Skufi. Odoše. Ostade samo straža, samo bat cokula.
Ručak mi donosi omaleni vojnik. Porciju stavlja pored mene i salutira učtivo i uz osmeh. Okrete se malo prema vratima, da proveri gde je oficir, pa se saže i pokazuje prst zamotan belim zavojem. "Vostro marito, dotore..." poče. Figura oficira pojavi se na vratima. On se okrete i brzo izađe. Uvek mi se vrti u glavi ta prokleta provokacija. Šta su hteli sa ovim? Prisećam se plavuše iz podgoričkog zatvora. Nedužnu Keti trpam uz nju. Sad i ovaj vojnik! Boli me glava od misli koje se prevrću, guraju, gomilaju i natežu lobanju da prsne. Jedino me moja Dolores povrati iz užasa u koje upadam. Gledam je, gledam. Satima zurim u to lišce. Mali Bora. I čelo visoko, i prćasti nosić, i kosica, i malo isturena bradica. Sva je na Boru. A šta je sa njim? Onda se misli sele u brda, u šume, u pećine. Hvata me tuga. Da li je živ? "Partizani uništeni, svi do jednog" - često sam u Kavaji slušala. Postoji li još neko od velike i brojne Ristove kuće? Možda smo ja i Dolores ostale same!? Vadim iz nedara malu Bogorodicu, koju mi je majka, dobra protinica, pri rastanku dala sa rečima: "Neka te bog čuva." Stežem ikonicu. Molim se bogu. Ljubim je i preklinjem Bogorodicu za spas. Stavljam je i mojoj Dolores na usne.
Koristim dobrotu novog vojnika i pitam za Zadju. Kaže, vraćena je u logor u Kavaju i izlazi. Zadržavanja nema, a svaki razgovor je zabranjen. Zašto su mene ostavili? Zašto i mene ne vrate u Kavaju? Već je desetak dana prošlo od porođaja. Razmišljam, a razmišljanju nema kraja.
Ključ se poslednji put okrete. Vrata se otvoriše. Opet lekar na čelu, a nekoliko oficira za njim. "Spremite se, polazite odmah." Ne pitam kuda. Vidim po energičnom istupu da nema diskusije. Osam pelenica i dve benkice brzo spremam. Obmotavam ih sve oko moje Dolores. Nosim je i spotičem se. Hodnik dugačak, a ja odvikla da hodam, pa idem nekako trapavo. Ispred zgrade crna limuzina. Otvoriše vrata od kola i vrlo pristojno, gotovo kavaljerski smestiše me na zadnje sedište. Dva oficira levo i desno pored mene. Treći seda pored šofera. Ćutim. Začudo, smirena sam. Osećam se kao vojnik koji predaje svoje oružje i ostaje nemoćan. I Italijani uglavnom ćute. Prepoznajem Skadar. Znači, vode me put Crne Gore. Štrecnu me pomisao: "Bora je poginuo, pa me vode..." Ugledam Skadarsko jezero. Razlilo se široko, a obliveno plavetnilom. "Skočiti na volan i naglo zaokrenuti prema jezeru. Negde gde put vodi pored samog jezera, i gde je obala strma" - planiram u sebi. I gledam, gledam, a svaki nerv igra, zateže od bola. Italijan koji sedi levo oseća da sam uznemirena. "Calme, calme signora! Niente! Picola bambina" - i miluje prstom obraščiće moje Dolores. Više ne vidim jezero. Misli se smiriše. Odjednom, auto stade. Čistina. Samo ispred nas lepo uređeno groblje. Velika bela kapija, sa isto tako belim ukrašenim lukom iznad nje. Kroz kapiju se nazire besprekorno uređeno groblje. Beli, jednaki krstovi u redovima, sa cvećem i zelenilom okolo. Groblje! Oficiri izađoše. Izađe i šofer. Ostadoh sama u kolima. "Streljanje!" - pomislih. Zato su me ovde doveli. Stegoh dete. Opet hladan znoj, opet se srce ukočilo. Italijani stadoše mirno, pozdraviše vojničko groblje i vratiše se u kola. Opustih se na sedištu malaksala, slomljena i kao pretučena. Svaki me mišić boli. Jedva držim dete u naručju. Više ga oslanjam na krilo nego što ga olabavljenim rukama držim. Nastavljamo put. Kasnije sam saznala da je to bilo italijansko groblje između Tuzi i Skadra i da je njihov obićaj bio, kad prolaze, da zastanu i vojnički pozdrave mrtve drugove.
Ulazimo u Podgoricu. Nove misli. Čula sam u logoru da su neke partizane, koje su uhvatili, streljali i izložili na sred trga, a narod gonili da ih gleda. "I mog Boru su uhvatili! Ubili su ga i na trg stavili!" - opet oštar bol i to srce koje se grči, lupa, zastaje... Srećom, ne potraja dugo. Strahovitom brzinom, gotovo strmoglavo, kolima proleteše kroz grad i to zaobilazno, sporednim ulicama. Tek mi je kasnije ta trka bila jasna. Oni su krili da me vode na razmenu. Krili su i od svojih, a i od našeg naroda. Krili su svoju vojničku slabost prema partizanima, "banditima", kako su ih zvali. Kako priznati ravnopravne pregovore sa tom "banditskom" vojskom? Zato je najbolje ćutati, sakriti.
Iz Podgorice idemo prema Spužu. Tu se kola zaustaviše, a iz kasarne izlete jedan mlađi oficir. Salutira i uvede nas u zgradu. Prepoznajem ga. To je onaj isti oficir sa zelenim neljudskim očima, koji me je uhapsio. Bio je oštar, grub. Sad je sasvim drukčiji. Nasmejan, blag, klanja se čisto snishodljivo. Odvojiše se malo od mene. Razgovaraju tiho. Oficir zelenih očiju se oblači, naoružava, zdravi se sa oficirima koji su me dovezli, i sad on ulazi u kola. Seda kod šofera. Ja sam sama sa detetom na zadnjem sedištu. Pođosmo od Spuža prema Martinićima. Oni mi ne govore ništa, a meni je put nepoznat. Vidim, idemo put planine. To je jedino što shvatam. Sve mi je drugo još uvek nepoznato i mračno. Pored puta gusto zelenilo. Italijan me pita, da li ga se sećam, i da li ga poznajem. Klimnem glavom umesto odgovora. Neprijatno mu je. A i kako bi mu bilo lako? On me je hapsio, on me vraća i predaje partizanima. O razmeni ništa ne govori, ništa o mojoj slobodi. U meni se rađaju nove pretpostavke. Vode me u planinu, u šumu. "Ubili su Boru!" - htedoh da ciknem. Vode me da ga vidim, da me ucenjuju. Prigrlih jače dete, a disanje se skrati. Ostadoh bez vazduha, iako sam zinula i pokušala da ga bar malo usrčem i prekinem gušenje. Nemam više snage. Ne mogu više ovako. I otvorenih usta, kao riba na suvu, dišem ubrzano. Kola se zaustaviše ispred kuće Radovića. Iz kuće izađe postarija žena. Visoka, u crnini. Italijan iskoči, zelen u licu kao lišće oko njega. Prilazi ženi i nešto objašnjava, i to više rukama nego rečima. Žena ga mirno gleda i sluša, dostojanstvena i uspravna kao bor. U tom trenutku začuh lelek, kuknjavu. "Bora je..." i dok me izvlači iz kola gubim svest. U naručju žene dolazim k sebi i čujem: "Srećna ti sloboda!" Još uvek oko mene polumrak, ali reči dobro čujem. Brišem mokro lice, koje su mi umivali hladnom vodom, i počinjem da shvatam. Sve mi liči na san, na nešto nestvarno. Italijan podnosi Radovićki papir da potpiše moj prijem. Sirota, nije pismena. Ovaj se našao u čudu. Mora dobiti potvrdu da me je predao. Komanda ga je zato i poslala. Očigledno, hteo bi što pre da se vrati, da pobegne, da se ne susretne sa Borom. Vrti se nervozno i smrknuto. Uzima ruku sirote žene i brzo joj maže palac mastilom. Zalepi joj papir na palac, okrete se i za tren ulete u kola, koja se sunovratiše žestokom brzinom natrag ga Spužu. Plava mrlja ureza mi se duboko u misli, srce, dušu. Ta bezoblična mrlja bila je dovoljna da vrati u život majku sa detetom, da nas obe vrati u zagrljaj ocu i drugu. Kroz glavu lete: zatvor, Podgorica, logor, Kavaja, ćelija, put u neizvesnost - i sloboda. I lelek. Lelek koji se ponavlja. Tiho, sa strahom, gotovo šapućući pitam. Radovićka mi ukratko reče ko je umro i da ga sad sahranjuju.
Tek u Borinom zagrljaju saznajem detalje. Na Jelinom Dubu vođena je ogorčena borba sa Italijanima. Naši su zarobili stotine Italijana. Među njima i veći broj oficira. U borbi je bio i moj Bora, Blažo Jovanović i moji deveri. Časlav, Slavko... Vojnike su pustili da se vrate slobodni. Čak je ranjene Bora previo. Otuda onaj vojnik sa zavijenim palcem u Kavaji i reči "Vostro marito, dotore". Siromah. Hteo je i želeo da mi poveri sve, ali nije uspeo. Oficire su zadržali naši i poslali italijanskoj komandi ultimatum da se izvrši razmena. Razmena je tražena poimence. Jedna od imenovanih bila je i doktor Saša Božović sa detetom. A vojnik sa zavijenim prstom nije bio provokator, ni dobra Keti nije bila provokator. To tek u Martinićima saznajem. Tu, pred kućom Radovića.
BORI U SUSRET
Iz kuće Radovića polazim u slobodu. Evo i mog Bore. Trčeći prilazimo jedno drugom. Zagrljaj dug, beskrajno dug i topao. Sve zaboravljam. I logor, i zatvor, i žicu. Sve, sve. Postojim ponovo. Osećam tle pod nogama. Nestao je zauvek logorski broj 254. Rodio se ponovo čovek.
Bora zagleda prvenče, ne ispuštajući nas obe iz zagrljaja. Da li vidi koliko mu liči? Da li vidi to čelo, taj nosić, bradicu? Na licu mu se razlio osmeh, roditeljski topao. Naslonjena glavom na njegove grudi čujem i osećam ludo dobovanje uznemirenog srca. Blažo Jovanović stoji malo po strani i puši. Delikatan do krajnosti, gleda put planine. Savladavam se i prilazim i njemu. Pozdravljamo se. Gledam ih. Na glavama im kape-lisičine od celog lisičjeg krzna vešto uvijene, pa mi izgledaju kao divovi iz planine. A uz to visoki, krupni, naoružani. Osetih se i sama sigurnom i snažnom. Blažu znam još iz Podgorice. Uvek mi je imponovao, kao izuzetno ozbiljna i staložena ličnost. Nenametljiv, prijatan, skroman. A sad, u ovoj čudnoj kapi, sa oružjem, sa crnim brcima deluje oštro. "Hajdemo!" - reče Blažo, priđe mi i uze dete iz naručja. Bez reči, bez ikakvog uvoda, sasvim prirodno. Ja se zbunila i preplašeno gledam u njegove krupne muške ruke i u nežni zamotuljak. Zanemela od straha da ga ne zgnječi, pratim pogledom svaki njegov pokret. Začudo, ta ljudina, taj snažni revolucionar i veliki vojnik, prigrli dete meko, spretno, čak nežno. Još jednom samo reče: "Hajdemo, baba Marija te čeka!" I pođosmo uskom planinskom stazom. Baba Marija? To je njegova majka. Nisam je nikada videla. Samo sam za nju čula. Dotle me je mučila neizvesnost: kuda, šta, kako? Sa mnom je lako, ali dete je u pitanju. Dovoljna je bila ova jedna jedina misao koju je Blažo izgovorio, pa da se u meni razbiju sve sumnje. Imam određen cilj. Idem kod baba-Marije. Staza uska, vijuga kroz strmo kamenje. Idemo jedno za drugim. Blažo i Boro razgovaraju o mnogo čemu što je za mene sasvim novo, a najčešće nerazumljivo. Jedino što shvatam, to su razgovori puni brige o ljudima u odredu, i o narodu uopšte. Shvatam i to da se mnogo trpi, da se mnogo nevolja navalilo na ovaj nedužni svet. Blažo povremeno zastaje. Obično stane kod nekog kamena zgodnog za sedenje. "Saša, odmori se malo!" - i ja sedam. Za to vreme oni stoje, razgovaraju, a crni brci koji vire ispod čupave lisičine, svaki čas se nadnose nad lice majušne devojčice. I uvek ima nešto da uradi. Zašuškava je, namešta bolje ruku kojom je drži. Sve to čini tako spontano, nežno, iako ne prekida razgovor sa Borom o nekim političkim problemima u Kučima.
Umorna sam jako. Ovaj put je za mene vrlo naporan, iako pun sreće zbog susreta sa Borom. Tek je jedanaesti dan po porođaju. Izgladnela, izmučena, a i nenaviknuta na ovakva putovanja kroz planinu, već teško hodam. Veliki Blažo sve zapaža. Sad češće zastaje i mnogo se duže zadržavamo. Neprijatno mi je, ali i sama povremeno tražim da zastanemo. Noge otežale, jedva ih pokrećem. Tako jednom dok sedim Bora mi priđe, obgrli glavu i čvrsto pritisnu uz grudi. Ostade tako stojeći, a ne gleda me, već i dalje vodi razgovor sa Blažom. Drži se gordo, muški. Jedino ga izdaje ruka prislonjena uz moj obraz. Osećam puls koji ludo bije.
Opet idemo dalje. Ispred nas ostaje Srtovača. Kad sam prolazila dole pored nje činila mi se velika, grdosija od planine. Sad je sasvim dole, ispod nas i čini me se mala. Mi smo već visoko u brdima. Naoblači se i pečeše kapi kiše. Kao vučica šunjam se oko Blaže. Htela bih da zgrabim dete, da ga zaštitim. Preduhitri me Blažo. Malo zastade i bez reči o kiši otkopčava lagano kapuljaču sa svog ogrtača. Već je namešta preko deteta da ga zaštiti. Krupni muški prsti ćuškaju krajeve kapuljače, zatiskuju okolo, a sve to popraćeno nekom nežnošću, u kojoj grube muške ruke postaju tople, meke. Zbunjena, zahvalna, preporođena dobrotom i ljubavlju koja me okružuje, osećam da volim ovog čoveka. Postaje mi blizak kao moj brat, jedini, koji je ostao u Beogradu. I mislim na mog brata, na mog Negu. I on ima toplo ljudsko srce.
Staza duga i bez kraja vijuga kroz kamen. Kišica. Ja tapkam umornim nogama i pratim ova dva planinska diva. Oni razgovaraju. Ne slušam reči. Čujem samo glasove koji me miluju, koji me vraćaju u život. Razmišljam. Komunisti? Ako su ovakvi komunisti, onda su mi mili. Živela sam u sredini za koju je komunizam bio bauk. Uleglo se u meni nešto od toga, stvorio se strah. Udaja za Boru mnogo toga je izmenila u meni. Prihvatila sam sve što je Borino, ali tragovi vaspitanja ostali su duboki. Ovde, na ovoj stazi, dok idem za Blažom i Borom, osećam da se menjam. Ne menja me marksističko znanje, već me menjaju ovi ljudi. Blažo, najveći komunista Crne Gore, nosi nežno moju Dolores. I brine o Saši, građančici koja nosi maminu ikonicu Bogorodice u nedrima. Šta sam ja za to učinila, šta sam zaslužila, čime sam zadužila tog čoveka? Da li bih i ja mogla postati komunista? Ne, ne mogu ih dostići! A u meni raste želja i obuzima me. Učiniću sve za njih, ako već ne mogu biti ono što su oni. Ja sam iz popovsko-oficirske kuće. Vaspitana patrijarhalno, kroz crkvu, kroz monarhiju. Ne, nikad me oni neće primiti da budem komunista - setno zaključujem.
Stigosmo, gore visoko, na jednu zaravan. Na njoj usamljena kućica pokrivena slamom, liči na kolibu. Puši se odžak. Ispred starih, već pocrnelih drvenih vrata stoji omalena starica. Povijena, gotovo pogrbljena. Lice joj koščato, a bore se isprepletale i duboko urezale. Pa ipak, to lice zrači nežnošću i dobrotom. Baba Marija! Iznenađujuće hitrim koracima priđe nam. Prvo mene zagrli! "Mučenice moja, srećna ti sloboda" - reče, a onda se okrete i uzima malu Dolores iz Blažinih ruku. Prigrli dete i poče da joj tepa: "Hajde, hajde nevjesto! Imam ja unuka za tebe" - i ulazi u kuću. Na sred kuće ognjište. Iznad vatre kotao. Dotle nisam videla ognjište, pa me ova vatra, plamen u sred kuće, u prvi mah zbuni. Pored ognjišta, na beskrajno čistom zemljinom podu, seljačka kolevčica, napunjena svežom, žutom slamom, i prekrivena ispranom žućkastom maramom. Šare se izgubile od upotrebe. Pobrinula se baba Marija za sve. Pobrinula se i za njene unučiće, Željku i Batu, da ne budu ljubomorni na malu došljakinju. Do sad je dobra baba Marija tepala i u zagrljaju držala samo Batu i Željku, a sad se srce i ruke proširile. Možda bi to deca teško prihvatila, da im baka nije unapred pričala kako će Bati doći nevjesta, kako će imati bebu koju će oni čuvati, ljuškati. Dolores je već u kolevci. A Bata drži polukružni ram i ljuška njegovu "nevjestu". Lice mu ozareno, sija od sreće. Beba je njegova. Baba Marija je njemu predala. Željkica stoji pored njega, malo začuđena, ali očito zadovoljna što imaju novu igračku, novo zanimanje.
Jede se uglavnom kačamak. Uz to krtola, kad je ima. Meni baba Marija svakodnevno sprema vareni sir ili skorup. Izgubi se. Satima je nema i onda donese odnekud. Vidim da za druge nema, čak ni za decu. Neprijatno mi je. Odupirem se i molim da to ne čini, ili bar polovinu da da unučićima. Ne dozvoljava mi ni da govorim: "Ti si iz logora, a dijete treba hraniti. Samo dok se oporaviš, samo još koj i dan" - i nastavi ja da meša u tiganju cicvaru, čučeći pored ognjišta.
Ubrzo mi Bora saopštava da ide na Pljevlja. Idu i braća. Časlav, Sveto, Slavko... Ne govorim. Ni reč ne mogu da izustim. Ćutim, a srce se steže. Pa tek sam došla, a opet rastanak! Još ne umem vojnički da mislim, pa me i ne obuzima briga oko borbe koja će biti strašna i pogibeljna. Čekam noć da se isplačem. Ne smem pred decom i pred snažnom baba-Marijom. Razorena joj topovima divna kuća, porodica rasturena, i bez ičega došla u kolibu da se prebira hoće li imati kačamak da unučiće nahrani. Noć dolazi duga i teška. I suze sa njom.
Odlaze Crnogorci za Pljevlja. Odlazi i Boro. Napred zastava, Piperi, Lovčenci, pesma, koraci, vojnički, oštri... Još nisam zaspala. Samo sam se prekrila preko lica da ugušim suze - kad Rusa, Blažina sestra zavika: "Gori! Kuća gori!" Zacrvene se nebo. Slamni šešir planinske kućice pretvori se u crvenu bulku. Skočismo svi. Baba Marija vrisnu: "Decu!" - i zgrabi Željku i Batu. A Rusa, dobra Rusa uprtila celu kolevku i već je sa njom na vratima. Počeše da padaju žeravice. Zagreja se prostorija i osetih kao da sam u užarenoj rerni. Zbunjena, nevešta još uvek, poslednja izađoh. Trljam crvenu opekotinu iznad ruke. Pala usijana žeravica i ostavila trag. Ne osećam bol. Neka, samo kad su deca dobro prošla, i baba Marija, i Rusa.
Napolju, podalje od buktinje, na ledini prigrlismo se sve tri. Između nas deca. Rusa zajeca, a baba Marija je prekore. Deca uplašena, otvorila očice i drže se baki uz suknju. Ja se natkrila nad kolevčicom i otvorila grudi. Hranim moju Dolores. Noć crna, tiha, nigdje joj kraja nema, a kuća dogoreva i širi ljuti dim koji štipa suzne oči.
MOJA PRVA BOLNICA
Radovče, malo planinsko mesto iznad podgorice. Dole su Italijani, a u brdima mi, partizani. Za ovaj svet u planinama podgorička bolnica je nedostižna. Već nekoliko dana razgovaramo o formiranju jedne naše, partizanske bolnice. Ispred Glavnog štaba Crne Gore, za formiranje bolnice zaduženi su Ivan Milutinović, Blažo Jovanović i Budo Tomović. A oni su plan o formiranju bolnice već doneli. Saopštavaju mi da je baš tu, na Radovču, u kući baba-Jovane, najpogodnije organizovati bolnicu. Lekova ima. Na Jelinom Dubu, u borbi sa Italijanima, zaplenjeno je dosta lekova. Oskudevamo sa zavojnim materijalom, a i instrumenata ima malo. Pa ipak, možemo sa ovim početi. Srećna sam. Svim srcem se prihvatam obaveza.
Uzimam Dolores, pozdravljam se sa gostoljubivom i beskrajno dragom baba-Marijom. Odlazim, a u meni se mešaju radost i tuga. Znam da tamo neću imati moju baba-Mariju.
Evo me pred kućom baba-Jovane. Kuća usamljena, dosta velika u poređenju sa ostalim kolibama i kućama na ovom terenu. Sigurno je zato i izabrana za bolnicu. A možda i zbog baba-Jovanine širokogrudnosti. Dala je celu kuću partizanima za bolnicu, a ona se povukla dole u staju. Velika drvena vrata otvorena. Ulazim u prvo odeljenje. I ovde na sredini ognjište sa vatrom. I kotao. Kod baba-Marije sam danima gledala u to ognjište. Ličilo mi je na slike iz bajke. Dugo mi je sve to izgledalo nestvarno. Ovde, u baba-Jovaninoj kući, ne muči me ognjište. Već sam ga prihvatila, pa ga i sama koristim. Desno, jedna sasvim mala soba, kao ostava. Prozorče jedva da se i primećuje, pa je dosta mračno. Gore, preko jednog stepenika ulazi se u veliku, prostranu odaju. Dva omanja prozora, ali pristojna i svetla, zastakljena i očišćena. Dole pod, žut kao limun. Sve besprekorno čisto. Ispod nas staja.
Brzo pristupam poslu. Veliku sobu pretvaram u bolesničku sa šest kreveta. Krevete su već napravili partizani. Kreveti su mali, niski kao kutije, od jelovih dasaka. Mirišu na svežinu jelove šume. U njima čista slama. Na svakom po jedan laneni čaršav i lanena jastučnica, isto tako ispunjena svežom slamom. Pokrivači su tkani ćilimi. Seljački, šareni. Podsećaju me na cvetnu baštu. Idem od postelje do postelje i svaki jastuk, svaki prekrivač još malo doterujem svojom rukom. Svakog časa očekujem ranjenike, koji su do sad bili rastureni po kućama. U uglu sobe širim svoju bundu. Tu ćemo spavati ja i moja Dolores i bdeti danonoćno nad ranjenicima i bolesnim drugovima. Dobro mi je. Čisto, toplo, krov nad glavom i sloboda! Među svojima. I rad lekarski, moj stručni rad. Ponovo mi je slušalica u rukama. Ostavila sam je jula meseca u svekrvinoj kući. A kad su me odveli u zatvor, moja svekrva je čuvala te slušalice i grlila ih. Čim je čula da sam na slobodi, poslala mi ih je po ujaku Radetu Markoviću, zajedno sa luksuznom bundom. Srednja soba biće kuhinja. Tu će i osoblje spavati. Komesar, mladi student Vuksanović, zatim bolničarke Milka Todorović i Olga Božović. A intendant, stari Vučina Vučinić, spavaće u sobici za ostavu. Tu u jednom uglu biće i moj kutak za narodnu ambulantu.
Narod se već raspituje za bolnicu i dolazi zbog pregleda. A bolesti je mnogo. Ratuje se tek pola godine, ali dovoljno za sve ratne nevolje. Oskudica, glad, slaba odeća - pa i bolesti mnogo. Jedan omanji drveni grubi sto, jedna grubo tesana stolica i omanja klupa. Na stolu nekoliko špriceva, slušalice i desetak instrumenata. Uz to stari italijanski ruksak pun lekova. I narodna ambulanta počinje rad. Često rano, toliko rano da zatičemo našeg Vučinu kako spava u glomaznom krevetu koji ispunjava gotovo pola sobice. Krevet visok, drveni, pocrneo od vremena. Sigurno je vršnjak baba-Jovanin, ukoliko ga ona nije nasledila od svojih očeva ili dedova.
Bolnica počinje svoj život. Sve je usklađeno. Jedino ja odudaram svojim izgledom. Poče to da me muči. Ne da mi mira. Osećam se nelagodno. Na meni bunda doneta iz Beograda. Skupocena i raskošna. Lokne, visoke potpetice. pitam baba Jovanu kako mogu doći do jednih opanaka. Objašnjavam joj da ne mogu po kamenu sa potpeticama. Slomiću se. Dobra žena donosi opanke oputaše. Na njima štrče još neostrugane dlake, a koža sirova. A lokne? Šta ću sa njima? Pored snažnih, naoružanih ljudi i izmučenih i izboranih žena delujem isuviše gospodski. A htela bih da izgledam i budem kao oni, da budem jednostavna, skromna. Moje bujne, crne i nemirne lokne moraju dobiti drugi izgled. Radim, a mislim na to. Vežem, kupim šnalom kosu, a nezadovoljna sam njom. U zoru se budim. Daske na kojima ležim malo su razmaknute. Dovoljno da vidim babu Jovanu. Otvorila široka vrata staje, pa sunce bljesnulo u nju i osvetlilo kravicu i nekoliko ovaca. Stoka se radosno uskomeša, a baba Jovana im nešto govori i tepa. Iza nje na zidu ugledah velike crne makaze kojima se ovce strižu. Pogled mi se zaustavi baš tu i ne miče dalje. Brzo se dižem i ostavljam moju Dolores tu u uglu, na podu. Zašuškavam je da ne ozebe kad se ja udaljim. Ubrzo sam dole u staji sa crnim makazama u rukama. Sečem loknu po loknu. Padaju uvojci na zemlju i postaju mi tuđi. Iste večeri pevala sam sa ranjenicima, sigurnija u sebe, kao da sam raskinula sa nečim što je ležalo duboko u meni.
PRVI RANJENIK
Partizanska bolnica u Radovču već je spremna. I evo, donose mi prvog ranjenika. Starog komunistu Radosava Popovića Pipera. U borbi na Jelinom Dubu ranjen je u trbuh. Prvu pomoć i prva previjanja pružio mu je moj Boro. Previo ga je odmah po ranjavanju, na samoj borbenoj liniji. Pre polaska na Pljevlja, Boro mi ukazuje na njega kao na najtežeg ranjenika. Daje mi i savete o daljem lečenju, mada po njegovom mišljenju nema mnogo nade. Ali, treba učiniti sve što se može. Stanje se naglo pogoršalo. Bled, veoma mršav, a glas mu tih, gotovo nečujan. Unosimo ga i lagano premeštamo sa nosila u krevet. Biram za njega najbolji. Prvi krevet sa desne strane, dalje od prozora i vrata. U suprotnom uglu je moj ležaj. Na podu prostrta moja bunda, dovoljno prostrana da primi mene i moju malu Dolores. A odatle ću imati stalno na oku Radosava. Svetlo je, istina, škiljavo, slabo, ali ipak se vidi. To me je naučila baba Jovana. U malo rastopljenog loja zamočim jedan kraj krpice, a drugi kraj zapalim, i on svetluca.
Pripremam se da previjem Radosava. Bolničarka Milka Todorović mi asistira. Uopšte, ona mi mnogo znači. Ima dovoljno stručnog znanja, a uz to je predana i sa puno volje. Kažu da je i u bolnici na Kruševcu, dole u Podgorici, bila izuzetna bolničarka. Odvija Milka zavoj nakvašen gnojem i sukrvicom, a zadah težak, davi. Prva ozbiljna i teška ratna rana koju vidim. Teško mi je i žao tog stasitog čoveka. Teško će se izvući. Gnoja je previše. Kulja iz rane i nikako da se zaustavi. Perem, brišem, okrećem ga na stranu i puštam lagano da se iscedi sav gnoj. Kao da se sva utroba rastopila. A onda, kupam ga gotovo celog hipermanganom. I trbuh i slabine. Sve je zaprljano. Radosav još više ubledeo. Stisnatih zuba i ćuteći gleda šta radim. Pa ipak, kad sam završila previjanje, reče mi da mu je lakše. Popi mleko i zaspa. Od tada previjam ga svakodnevno. Kaže da mu je uvek posle previjanja mnogo lakše. Ja ne vidim da stvar ide na dobro. To me muči i ne dozvoljava da se oslobodim njegovog izmučenog, a ipak lepog lika.
Evo i drugog ranjenika. Miio Božović. Oba stopala modra, gotovo crna. Puna su gvožđa. Dok je u ležećem stavu pucao na neprijatelja, ovaj mu uzvrati bombom. Bomba eksplodira ispod nogu i napuni mu stopala sitnim gelerima. Vode ga. Ne može da se osloni na bolna stopala. Polako, pincetom i nožićem vadim gelere koji su veći i površniji. Ali tu je bezbroj sitnih, kao prašina. Posle previjanja, stavljam ga u krevet do Radosava. Iako Radosav ima smrtonosnu ranu, ne jauče, ne boli ga mnogo. A Milo, stisnutih zuba, povremeno prostenje od jakog bola, a graške znoja oblivaju mu čelo. Trpi mnogo i junački trpi. Samo sam još jednom imala gotovo isti slučaj. U Pljevljima 1943. u Korpusnoj bolnici ležao mi je Čajo Šćepanović. Iste povrede. Iste muke. Stopala vređa i čaršav koji ih prekriva. Pravim jastuče od slame i podmećem ispod nogu, kako bih stopala podigla da ostanu slobodna u vazduhu, a noge pokrivam samo do kolena. Tako do noći. A onda se spuštam u svoj ugao da se malo odmorim. Više dremam nego što spavam. Bdim. Radosav spava, a Milo se vrti čas levo, čas desno. Stegne rukama glavu i prostenje, a zubi krckaju zbog čvrsto stisnutih vilica. Vidim, ne može da se umiri od bolova. Ustajem i dajem mu algokrotin. Stopala oblažem rakijom. I on zaspa. U zoru stiže mi Ivo Martinović, student prava iz Bajica. Dolazi peške čak od Užica. Posle iznenadnog prodora Nemaca bolnica je naglo evakuisana. On je bio bolesnik u toj bolnici. Nije imao vremena da se izleči. Tako bolan uputio se u Crnu Goru. Pregledam ga. U plućnoj maramici voda do grla. Temperatura ga sagoreva. Zajapuren i crven u licu. A lice se jedva vidi. Neobrijan, sav zarastao u crnu bradu. Samo oči svetle na tom tamnom licu. Oči vlažne, usijane, kao da trepere, kao žeravice. Kaže da je pošao u svoje Bajice. Uz put saznao za našu bolnicu, i došao. Opet moja dobra Milka. Brzo ga presvlaći i stavlja u postelju. Ja mu dajem kalcijum, analgetike, antipiretike.
Brzo se napuni naša bolnica. Sve teški slučajevi koji traže danonoćnu brigu. Ne žalim se na napore. Da sam ostala u logoru, sigurno ne bih izašla živa. Ni ja, ni dete. Nije mi teško, ništa mi nije teško da radim, da trčim, da ne spavam. Ali teške su mi muke koje gledam. Mlada sam, još neiskusna kao lekar, a ovde svu brigu i svu odgovornost za ove ljude snosim sama. Kad ih sve smirim i spustim se pored moje Dolores, često prevučem pokrivač preko lica, koje oblivaju suze.
Još jedno jutro. Svi smo na nogama. Svi žurimo, promičemo, muvamo se. Svako zna svoje zaduženje i nastoji da ga što bolje savlada. I moja ambulanta počinje sa radom. Narod dolazi. Traži pomoć. Trudim se, pomažem. Osećam da su me brzo zavoleli, kao i moji ranjenici. Veruju mi. Napolju sneg. Oštra zima već pokazuje surovost planine. Treba mnogo truda da se sve postigne u uslovima koji nisu ni izdaleka laki. Pa ipak, ide organizovano i po planu. Ivo mi je već mnogo bolje, a Milo se razvedrio. Radosav je jedino ćutljiv. Uvek tvrdi jedno isto, da ga ništa ne boli, da je samo malaksao.
A uveče, kad se svi poslovi smire, počinju razgovori, šale i pesma. Radosav traži pesmu. Kad je čuje, na bolnim usnama ukaže se osmeh. Tada je i meni lakše. Dok ljuljam dete u naručju i ja sa njima pevušim. Mile su mi neke ruske pesme. Meke, milozvučne. Vatra pucketa, toplo je, mada fijuci vetra razdiru snažnu planinu i preteći se lome pokraj naših prozorčića. Posle pesme i šale nastaju ozbiljni razgovori, diskusije. Čudne su te diskusije, ti razgovori. Kao predavanja, kao škola. Za mene je to sve novo. Svi ranjenici, bolesnici, pa i osoblje, su članovi partije, intelektualci, revolucionari. Svi osim mene. Kad pričaju, kao da drže seminare. Uvek nešto analiziraju. Uglavnom su teme o partiji, Lenjinu, Marksu, fašizmu. Imam utisak da je to na neki način upućeno meni. Osećam njihovu zajedničku želju da me marksistički razbude. Zavoleli su me kao lekara, kao druga, baš zato žele od mene više, mnogo više. Analiziram samu sebe. Umem da radim požrtvovano, da volim ljude iskreno, neizmerno. Ali u politiku sam sasvim neupućena. Od svega, najjasnije mi je šta je fašizam. Kroz logor, kroz zatvor, i sve tamo što sam doživela i videla, fašizam mi se razotkrio. Tu sam prvi put saznala i shvatila da čovek čoveku može naneti najveća zla, pa i život uzeti bez ikakvog razloga. Jednostavno, padne nekome na pamet da svaki deseti bude streljan i ubrzo će te nesrećne desetke postati nepomične na okrvavljenom tlu. Takva politika, i bez teoretskih rasprava i ubeđivanja, bila mi je brzo jasna, užasna i mrska. Pa ipak, fašizam mi postaje sve jasniji kroz reči i glasna razmišljanja mojih ranjenika. Ali istovremeno saznajem i o komunizmu mnogo. Kroz ove ljude mnoge stvari su mi bliže, jasnije. Iz dana u dan sve su mi bliži komunisti i njihova politika. Koliko ljudskog i nesebičnog nalazim u svemu tome! Dotle sam mislila da mi je partija nedostižna, a sad čak zaključujem da i ja imam puno osobina, bliskih ili istovetnih kao ovi ljudi. Zar i ja ne želim sreću, mir i blagostanje svakom čoveku? Zar i ja nisam sklona da učestvujem, da se žrtvujem za takva ostvarenja? Nešto se lomi i budi u meni.
Radosav mi je iz dana u dan sve teži. Počinje da štuca. Trbušna maramica gnoji. Nikome ne govorim, a znam da mu spasa nema. Kako da kažem sestri rođenoj, koja danima sedi u dnu kreveta, grli noge i svaki čas ih ljubi? Kako da kažem ranjenicima, kad svako od njih ima bele zavoje, kao što ih i Radosav ima? Bar da imam nekoga sa kim bih mogla podeliti brigu i bol. Shvatam koliko je lakše raditi na klinici, u velikoj bolnici. Tamo je više lekara, profesora, starijih i iskusnijih. Radosav i njegova mučna rana prate me stalno ma šta radila, ma gde bila. Ređaju se slike hirurških sala, divnih, velikih, kod mog profesora dr Milivoja Kostića. Igraju mi pred očima njegove spretne ruke, pune sjajnih instrumenata, i njegove instrumentarke u belom, koje kao leptiri lepršaju. A ja improvizujem sve što mi treba za rad. Igle uzimam od žena. One koje nose skrivene u odelu, jer imaju samo tu jednu. Viljuškama zavrćem krajeve i pravim ekartere. Materijal sterilišem u kotlu iznad ognjišta, a u konzervama iskuvavam špriceve i instrumente. Pri tome stalno proveravam svoju savest, znanje. Ne smem se ogrešiti o ljude, koji mi toliko veruju. Ne smem se ogrešiti o Radosava. Želim da živi. Hoću da živi.
Radosavu je jako teško. Svi smo oko njega. Držim ga za ruke. Puls prestaje. Umirio se. Sveća treperi i poigrava se sa senkama koje lete preko njegovog lica. Te nemirne senke još uvek zavaravaju ostale, i oni ne shvataju apsolutni mir ovog namučenog čoveka. Prolazi minut za minutom. Čini mi se, dugi su kao godina. I teški, teški. A onda? Ne može se dalje. Polako navlačim čaršav preko lica. Ranjenici tek tada shvatiše. Sestra njegova još uvek ukočeno gleda čas u mene, čas u prekriveno lice. Jedno stopalo ostalo nepokriveno. Sestra pade na njega i poče da ga ljubi, ljubi. Otkri i drugu nogu. Zagrli ih, a bolan plač ispuni bolnicu. I Dolores se uzbuni i poče da plače. Uzimam je u naručje i stavljam na grudi. Kvase je moje suze. Ulete u sobu Milka, bolničarka. Zastade kao ukopana. Zagrli me. I tako stojimo neme pred bolom sestre i bledim hladnim nogama u njenom zagrljaju.
Noć postaje sve hladnija, mada ložimo više nego obično. Napolju vetar fijuče, pa prozorska okna kloparaju i remete ovaj svečani mir. Kloparaju grubo, tvrdo, zloslutno kao gavrani da grakću. Hladno strujanje probija kroz pukotine, pa se poigrava sa plamenom sveće, koji stvara i kovitla ogromne senke po sobi. Stravične su i neprijatne. Kao aveti. Kad bi bar mirovale. Već je duboka noć. Ranjenici ćute, ali niko od njih ne spava. I oni osećaju neizvesnost, i na njima su zavoji.
Praskozorje. Vrata se naglo otvoriše. Pod naletom vetra, oteše se iz ruku Vučine, koji uđe, i tresnuše snažno. Fijuk, lomljava i brujanje sa talasom hladnoće grunuše svom silinom u našu, ionako hladnu tišinu. To se Vučina vratio. Noćas je otišao da obavesti rodbinu o Radosavu. Kaže, zalelekao narod od bola, iako su već očekivali to. Hvale pokojnika, i žale. I dok se Vučina greje uz ognjište da se otkravi, čujem neko dozivanje kroz noć. Daleko, nejasno. Dotle nisam imala prilike da čujem i vidim lelekanje, pa mi i ne pade na pamet šta bi moglo biti. Otegnuto i daleko zavijanje se ponovi. Vučina skoči: "Evo ih!", a za njim poskakaše i bolničarke. Izađoše napolje. I ja izađoh za njima. Zora tek što je počela borbu sa noćnom tminom, pa se ne vidi dobro. Belina snega mi jedino pomaže da u daljini nazrem crnu masu, koja se primiče i talasa, kao da se ljulja levo i desno. Sad se već čuje i "le-le-le-lee". Otegnuto u beskraj. Jeza me podilazi. S jedne strane ukočeno bledozeleno i hladno Radosavljevo lice, koje je sestra otkrila i ljubi. Kose joj raspletene, marama crna razvezana i opuštena, bolno grca. Uz nju zanemeli ranjenici. Tapkanje prozora i kovitlanje avetnih, crnih figura, koje lelujanje plamička sveće ne prestaje da rasipa. A sad još i ova jeziva hladna noć i sve jasnije otegnuto i bolno "le-le, le-le-e-e! Radosav-ee!" Gledam sva pretrnula crnu masu koja se ljulja i primiče, a obuzima me užas. Jedva dišem. Lagano ulazim u kuću i uzimam moju Dolores. Stisnuta i zgrčena, stojim u ćošku, dok sobu i kuću pune ljudi, lelek i bol.
STIŽU NOVI RANJENICI
Noćas su naši napali Spuž. Italijani se utvrdili, pa topovima brane Spušku glavicu. Očekujem nove ranjenike. Snage su neravnopravne. Naši jedva da imaju i dovoljno metaka, a neprijatelj naoružan do zuba.
I nisam se prevarila. Evo prvog ranjenika. Dovode mi Lazara Božovića. Ispod partizanske kape proviruje kosa bela kao sneg. O vratu bela marama koja pridržava otežalu i nekako mlitavu ruku. Da nije te ruke, ovaj vedri starac delovao bi zdravo i životno. Malen, izrazito malen i mršav. Nekako je kočoperno krepak i vedrinu rasipa oko sebe. Odeća mu sva izmrljana i ulepljena tamnim flekama od krvi. Dok pripremam instrumente, slušam njegov zvonki glas, i jednostavno i vedro pričanje o borbi kod Spuža. Kreveti su mi zauzeti, a prostora nemam ni za omanju klupu da je negde stavim i bar položim ranjenika da legne dok ga previjam. Obavljam sve intervencije na jednoj staroj drvenoj stolici. Čika Lazar seo i nastavlja priču o borbi. Sebe ne pominje. Odvežem maramu, a ruka beživotno skliznu. Čika Lazar je sam hitro prihvati, ali je ne gleda i ne prekida započeti razgovor sa drugovima. Vidim, prelom nadlaktice. Neravna bela kost štrči. Probila kožu i rascvetala je. Zavoj se svukao prema laktu. Lagano je odmotavam. Napipavam i drugi deo kosti. Izvlačim obe da ih priljubim i stavim udlagu. Kosti krckaju i taru se neravni krajevi. Ne mogu da ih izvučem i namestim. Treba snage. Mišići se zgrčili i stegli. Vučem svom snagom. Taman da ih sastavim, a gornji deo prelete vrh donjeg. Preznojih se. Moram ponovo. Znam da boli, da ga užasno boli. Lazar ćuti i samo malo natuštio guste bele obrve. Mučim se i ponovo izvlačim gornji patrljak kosti. Taman da ga umestim u donji deo, kad sad taj kraj skliznu. Prolete kroz otvor na koži, izlete napolje i zabele se. Vraćam je natrag. Izvlačim lakat, a Milka rame, da bi krajevi našli svoj položaj. Najzad, krajevi žgrcnuše i namestiše se. Fiksiram brzo, a jeza me podilazi. "Lazare, boli li te?" - pitam, a lice mi se zgrčilo od muke, koja se pod grudima nakupila. Na moje pitanje, starac se ispravi, isprsi, pogleda me malo iskosa i dodade ljutito, prekorno: "Radi svoj posao doktore, a ovo drugo je moje", pa nastavi malo oštrije da priča ono što je započeo, ne gledajući ni mene, ni svoju ranu.
Kasnije su mi mnogo pričali o čika Lazaru. Junak. Privlačili su se Spužu potrbuške, da ih neprijatelj ne opazi. Trebalo je preći čistinu koju Italijani vide kao na dlanu. Čak je i borbu trebalo razviti u takvom položaju. Neprijatelj je blizu, naoružan do zuba. Privlačili se tako, privlačili, a čika Lazaru to dodijalo i činilo mu se nemuški. Ustane i potrči uzvikujući: "Ko je junak, naprijed!" Tada je i ranjen.
A bio je retko pošten i poverljiv. Pred rat čuvao je Mošu Pijade u svojoj siromašnoj piperskoj kućici. A nije tada znao koga čuva. Jednostavno, dobio zadatak od drugova, i muški ga prihvatio. Čuvao ga kao rođenog brata. Žandara se nije bojao. Za strah nije znao. Jedino mu se u prvi mah čika Janko nije dopao. "Malo čo'eče ni od pada, ni od romače" - kako je govorio. Ali zadatak je zadatak! Uveče bi sedeo s njim, igrao karte i pričao. Malo-pomalo, zavoleo Lazar čika Mošu, pa priča drugovima: "E da vidiš, ni manjeg čo'eka ni pametnije glave!" A kad je Moša Pijade otišao, žalio je mnogo. I tek je u ratu saznao koga je čuvao, i od kakvog je čoveka pametna kazivanja slušao.
Posle jutarnjeg rada u ambulanti, idemo da obiđem ranjenike po sobama i da ih previjem. Ivo Martinović spreman da ide. Ide u svoje Bajice, odakle će se povezati sa jedinicom. Bio je težak bolesnik. Izvukao se. Dobro se oseća. Dajem mu poslednje savete, i mislim na večeri koje je koristio da me marksistički poduči, i pripremi me za kandidaturu. Želeo je svim srcem da me prime u partiju. Govorio je - ti imaš sve osobine dobrog komuniste, samo teoretski da se razviješ. Težak mi je rastanak sa njim. Ko zna da li ćemo se ikada više videti? Srećan ti put, Ivo!
Posle rata susrećemo se. Ivo se oženio. Dobio sina. A onda? ponovo Ivo postaje moj pacijent. Ja sam postala lekar specijalista za plućne bolesti. Dovode mi Ivu sa teškom tuberkolozom pluća. I sad ga primam u bolnicu, kao nekada u Piperima. Samo su sad uslovi odlični. Institut, hrana servirana na tacnama, dobra, obilna. Lekova u izobilju. Bela postelja i nega visoko stručna - pa ipak, ovog puta ostajem nemoćna. Tuberkoloza ga razara. Svesni smo toga i on i ja. Jednom me zovu. Sedam na krevet pored njegovih nogu. Sećanja naviru. Bolnica na Radovču i donji ugao na krevetu. Sedim pored nogu moga Ive i slušam o Lenjinu, o Marksu. Već sam odavno član Partije. Priča mi o sinu. Sin mu ostaje nedoškolovan, a žena bez ličnih primanja. Moli me Ivo da proverim koliko će porodica primati posle njegove smrti. Grlo mi se steže. Pobegla bih, da ne slušam sve to, ali moram ostati, moram i ovaj zadatak da izvršim. Ćutim. Ne pomišljam da protivurečim. Isuviše je pametan da bih ga mogla ma kakvim rečima zavarati. Obećavam da ću mu ispuniti želju. Tako je i bilo. Šaputala sam mu ono što mi je oficir u finansijskom odeljenju rekao. Krupne, crne, usijane oči od vatre koja ih topi, gledaju me i upijaju svaku reč. Ivo je ubrzo umro. Miran. Ostavio je sina zbrinutog.
U toku dana i dalje stižu ranjenici. Uglavnom lakši. Previjem ih i vraćam u jedinicu. Vukosav Božović, ranjen u prst na ruci. Iako je prst, rana je takva da bi trebalo da ostane nekoliko dana u bolnici. Ne smem da saopštim to ovom junaku. Zar zbog prsta da ostane?! "Previ me ti samo, i ne brini! Još osam da mi zdrobe ostaće onaj jedan, dovoljan da povlači obarač" - smeje se krupna, zdrava ljudina i čvrstim koracima odlazi gazeći sneg, koji mu pod nogama pršti. Ode u svoju jedinicu.
Tek što Vukosav ode, a stiže novi pacijent. Nesvakidašnji. DJuza Dragićević. Preživeo je eksploziju u Užicu. Bio je na stražarskom mestu, kad ga je plamen zahvatio. Danima je tako ispečen i izgoren išao da bi stigao u svoje Pipere. Po snegu, susnežici, vetru. Dovodi mi ga njegova sestra. Na njenom licu grč, koji je zamenio suze i jecaj. Pridržava brata, i prati ga kao sen. Ne progovara. DJuza sav u maramama. Po prirodi krupan, a sad, umotan i pretrpan krpama i maramama. izgleda kao kolos. Moja Milka uvek je tu. Odmotava ga. Skida vunenu maramu, za njom meku drugu, pa beli veliki peškir. Sestra ćuteći pomaže. Kad skidoše peškir - zanemeh! Uzdržah krik, koji mi navre svom silinom. Pritisnuh usne rukama dok gledam izobličenu, crnu, ugljenisanu masu umesto glave. Ogromna naduvena glava kao korom obložena. On mršav, mršav. Na tankom vratu glava se čisto klati, klima čas levo, čas desno. Ruke, crne, zgrčene, poluispružene, savijene nekako kao da drže balon ispred sebe. Liče na sasušene, crne grančice jesenjeg drveta. Obuzima me neprijatno osećanje pred ovom pojavom, koja ne liči na ljudsko biće. Skupljam snagu i prilazim da pomažem, ako se pomoći može. Tek tada sagledah još veći užas. Crna kora ispucana, izbrazdana, a iz svake pukotine navire gnoj i sukrvica. Smrad ispuni ionako malu i neprovetrenu prostoriju. Prsti povijeni, iskrivljeni, čini mi se krhki, pa ih jedva dodirujem. Uopšte, sve što radim, radim krajnje obazrivo i nežno. Gde su oči, nos, usne? Sve se slilo u jednu crnu masu. Kako da počnem i šta da radim? Sa ovakvim povredama nisam se za vreme studija ni u knjigama susretala. Lagano, gotovo svečano, i u nekom čisto pobožnom ritualu, kupam ugljenisane opekotine sasvim blagim i mlakim hipermanganom, a zatim oblažem pavlakom od mleka. To nisu uputstva mojih profesora sa fakulteta. Ovde mi od svega pomaže medicinska misao, privrženost ovim ljudima koji neizmermo pate i moja bezgranična želja da im pomognem, da im olakšam muke. A DJuza, podnosi užasne muke ćuteći, bez jauka, bez trzaja. Znam da ga boli i dodir vazduha, a kamoli moje ruke, pincete i drugo. Pa ipak, brzo se oporavlja. Savesno se drži uputstava, beskrajno je strpljiv. Uz to blag i uvek sa toplim rečima zahvalnosti, koje se jedva mogu razumeti, izgovorene kroz stisnute ukočene i sagorele usne. Takav je ostao i danas. Otac porodice, sa ženom i divnom decom. Obilazi me. Ne zaboravljamo se. Ja uvek pri susretu posmatram to blisko lice, na kojem su ostali tragovi, ožiljci. Te ruke zgrčenih prstiju. I osećam u svemu tome nešto blisko, nešto moje.
PIONIR
Zima četrdeset prve. Pred Novu godinu. Bolnica na Radovču utonula u ogromne smetove. Kako je samo beo i čist taj planinski sneg! Belina, belina. Beskrajna belina koja svetluca i titra, pa oči zaseni. Bilo bi to lepo i samo lepo, da tu belinu nije pritislo sivilo rata sa svim nevoljama i tegobama koje nosi sa sobom. Svaki korak učinjen da se održi život, pravi je podvig. Ako se ide za drva, treba ih izvlačiti iz smetova, seći, nositi. Čelo se okupa u znoju iako je zima. Za svaku torbicu hrane mora se smrzavati i hrvati sa čitavim brdima snega.
Kroz takvu planinu dolazi mi žena sa detetom u naručju. Umotala ga u vuneni ćilimčić, privila uz grudi i brižna savladala sve prepreke da bi došla do lekara. Tu, u predvorju zgrade, pored ognjišta imam mali kutak za narodnu ambulantu. Zamolih je da mi ispriča o čemu se radi i da mi raspovije dete. Dok vatra širi prijatnu i spasonosnu toplotu, i dok u njoj pište i dime se mokre, tek posečene grane, stojim pored žene i čekam. Lednuh se. Ugledah obraščić crven, slaninast, otečen. Erizipel! Jasno mi je da je novorođenče u smrtnoj opasnosti. Znam da postoji efikasan lek, ali ja ga nemam. Šta da radim? pored mene iskusna bolničarka Milka. Čim je videla obraščić, znala je o čemu se radi. Zgledasmo se. Prontozil bi spasao dete. "Milka, šta da radimo? Ti si do skoro radila u podgoričkoj bolnici. Imaš li koga tamo?" Devojka malo namrgodi veđe, zamisli se i reče: "Imam, Saša! Imam. Ali kako doći do njih?" Pored ognjišta sa druge strane sedi sedmogodišnji pionir Ljubo i greje se. Svako jutro dolazi čak sa Kopilja i donosi litru-dve mleka, koje šalju žene za ranjenike. Čuo je razgovor, a po našem izrazu licu osetio zabrinutost. "Ja ću ići!" - javi se sam. Pogledasmo ga, i odluka je doneta. Svima nam se učini da je to najbolje rešenje. Dete je. Neće na njega posumnjati Italijani, koji su blokirali grad. On uze opančiće koji su se sušili pored vatre i poče da se sprema. Milka na cigar-papiru piše Čedi pisamce. Zatim ga vešto uvlači u čvor na vezici sive vunene torbice. Ostale poruke su usmene. Majka bolesne bebe gurnu u torbicu mali zamotuljak. Nije veći od pesnice zajedno sa krpom koja ga obavija. Kratko dodaje: "Kad ogladniš!" To je ona sebi ponela parče proje. Nije stigla ni da ga okusi.
Gledam kroz prozorče. Ide Ljubo, gotovo trči. Nekako poskakuje po snegu i čini mi se i ne upada nogama kao mi odrasli. Valjda lako dete, ili je vešto i naučeno da gazi takav teren. Kako-tako, tek on odleprša i nestade. Meni ostaše brige. Sad za dvoje. I za Ljubu i za bebu. Ili ćemo uspeti za oboje, ili... Ne smem da mislim. Već se pročulo da su Italijani decu vešali, ubijali, pa i u zatvore trpali. Časovi prolaze u radu, ali misli su svakog časa vezane za Ljubu. Da li je stigao? Da li je prošao stražu? Ime malog Ljube stalno se pominje. I majka, nesrećna majka. Što više vreme odmiče, to mi je teret na grudima veći. Noć. Žena drži dete, ćutljiva i skamenjena. Na licu i strah i bol. Dete se gotovo i ne čuje. Ako se malo promeškolji majka se nadvija i zagleda u njega, a usne joj podrhtavaju dok zadržava suze i jauk. To joj je prvenče. Muž je u jedinici sa partizanima. Ne zna ni gde je.
Ranjenici pospani. I Olga Božović, bolničarka, zaspala tu pored ognjišta. Sedimo Milka, Vučina i ja pored majke koja je sva u iščekivanju i nadi. A pomoć je još neizvesna, još ne stiže. A da li će i stići? O tome svi razmišljamo iako ne govorimo.
Začu se i moja beba. Uzimam Dolores i stavljam na grudi. Strah i bol nesrećne žene pored mene počinje da mi se uvlači u kosti. I ja sam majka, i ja imam dete na grudima. I meni je Bora daleko. Ratuje. Neka ga, neka ratuje, ali da sam uz njega, da mi je blizu, sve bi mi lakše bilo.
Odjednom, teška drvena vrata lupnuše. Hladan vazduh se oglasi kao prethodnice. Ošinu nas i trže. A na vratima mali Ljuba. Beo od snega, malo povijen od umora, pritegao torbicu i čvrsto ručicom drži. Skočismo. Jedino majka, prebledela, ostade sedeći sa pogledom uprtim u došljaka. Milka se snađe, i dok otresa sneg sa deteta pita: "Jesi li doneo?" "Jesam" - odgovori nekako siguran i ponosan i izvadi iz torbice prontozil ampule.
Nemam vremena za dalji razgovor. Hitro spremam špric i tankom iglom ubrizgavam spasonosni lek oko crvenila na obraščiću. Tako nekoliko dana. Detetu je sve bolje. Crvenilo se povlači. Temperatura jenjava i beba je spasena. Ja ne mogu još da se primirim. Tu su i ranjenici, i jedna teška sepsa i moja mala. Ljubo trči oko nas. Zaviruje i zagleda veselu bebu, smeška se, a ponosan!
Najzad, pozdravljasmo se sa majkom. Poželesmo joj srećan put. Ona sa osmehom i roditeljskom toplinom prigrli Ljubu. On se otrže, donese torbicu i izvadi zamotuljak sa već zaprljanom krpom. U njemu se skvrčio i osušio komadić proje. Nije imao vremena da ga pojede, iako je pešačio ceo dan do duboko u noć. Imao je samo vremena da u hodu zagrabi malo snega i utoli žeđ.
GVOZD
U bolnici na Radovču užurbanost. Stigla je nova naredba. Pokret za Nikšićku župu. Kažu, nije daleko. Pravac preko planine Gvozd. A kad dođe naredba za pokret, sve se uskomeša. Proveravaju se zavoji, opremaju ranjenici, zatežu nosila, intendantura se pakuje. Tu su i meštani koji su priskočili da pomognu. I već prvi delovi bolnice lagano odmiču. Napred je komesar bolnice, a ja ću sa poslednjom grupom. Za kratko vreme, bolnica ostade pusta. Tišina u njoj i oko nje. Kao da je nešto razoreno na tom mestu, gde je do maločas sve vrilo od života.
Vetar snažan, planinski i hladan. povukoh se u jednu pojatu, tu na domaku Gvozda, da se zaklonim i pratim kolonu. Čekam poslednje delove bolnice, pa i ja da krenem, kad se odjednom stvori žena pored mene. Kao s neba da je pala. Nisam je ni primetila dok me nije imenom oslovila. Pogledah je. Sredovečna žena u crnoj raši i isto tako crnoj marami. Povijena, kao da se krije od nekoga. Lice mršavo, sa nosem šiljatim i velikom bradavicom ispod njega. Dok govori, čupava tamna bradavica skakuće gore, dole. U ruci zelena flaša puna mleka. Mleko nisam danima imala ni za dete. Otkako se na terenu situacija pogoršala i četnici navrli, narod se povukao pa ćuti i ne izlazi iz svojih domova. Žena nekako šišteći kroz šapat, otpoče brzo i bez predaha: "Donela sam ti varenike i poruku da ostaneš, da ne ideš u pogibiju. Sve će ovo izginuti. Evo ih četnici. Tu, gore, na Kokotovom vrhu, a Italijani čekaju kod Nikšićke župe. Kažem ti, pogibija. Ne idi! Sačuvaj to dijeta, ako na sebe ne misliš. Majka si. pomisli. Tebi neće ništa. Ti si sirota nedužna. Ne boj se. Ja sam od Rumine familije. Ne boj se! Ne idi u pogibiju. Nastradaćeš i ti i dijete!" - ne prestaje jedno te isto da izgovara monotono, kao naučeno napamet. Pogledah je zbunjeno i iznenađeno, a nešto u meni uzavre. I ona mene pogleda, pa mi se još više unese u lice i poče da šišti i šapuće opet isto: "Ne idi u pogibiju! Sačuvaj to dijete..." Neprijatna, užasna, zloslutna! Izleteh iz pojate, potrčah samo da je se oslobodim. Ostavih i nju i mleko. Sva zadihana i smučena stigoh kolonu, koja je već odmakla u planini. Na meni tri torbice. U dvema lekovi i instrumenti, a u trećoj dečije stvarčice. U naručju mi moja Dolores.
Evo me u Gvozdu. Presrete me neka čudna, naročita tamnina. Slična mrkloj noći bez mesečine. A pojača se i vetar sa hladnoćom. Kako ulazimo dublje u planinu, to gazimo sve veći sneg, a sve je hladnije i mračnije. Čudno mi je da i pored ovoliko snega i njegove beline osvaja tmina. Ogromne krošnje drveća, pretovarene snegom, natkrilile zemlju, pa ni tračak svetlosti ne propuštaju. A hladno, sve hladnije. Sneg sve obilniji, smetovi sve češći. Dok sam pratila kolonu, bilo mi je lako. Idem po prtini koju su pre mene ugazili. Ali ubrzo kolona odmiče, i udaljuje se, a vetar za njima brzo izravnjava snežnu putanju. Gubim trag i vezu. Ali idem. Napred su. Samo napred! A Nikšićka župa nije daleko. Istina, ja je ne znam, ni gde je ni koliko je udaljena. Čula sam pri polasku: "Tu je."
Hodam, hodam. "Napred, i tu je!" - vrti mi se stalno u glavi. Požuriti. Stići. Na ledima mi otežaše torbe, a petomesečno dete zamorilo ruke. Samo da nije smetova. Svaki čas se spotaknem, uronim u trošni sneg. Na meni suknja od italijanskog ćebeta, samo uvijena oko tela i pritegnuta vezicom oko pojasa. Kad zagazim u sneg i uronim dublje, suknju sneg zagrne i podigne do pojasa. Na meni oskudan veš, pa se gotovo naga nađem do pola u snežnoj futroli. Prvo ne osećam hladnoću tog snežnog oklopa, ali kad to učesta počeh da drhtim, da se tresem. Opanci se još drže, i vunene čarape. Već sam se uvežbala da ih dobro utegnem. Problem mi je suknja. Kad sam je napravila, gore u bolnici, mislila sam da sam se obezbedila za zimu. Kasnije sam nabavila suknene bele pantalone, pa ih nisam ni leti skidala. Ali Gvozd me zatiče nespremnu, neiskusnu.
Sati odmiču, a ja sve umornija i umornija. Već sam duboko u šumi. Hladnoća probija do srži. A i gladna sam. Mesecima smo bez soli, brašna, mesa. Juče smo imali kazansku kašu, retku kao supu i malo makarona u njoj. Jedva da se po koji uhvati. Bez soli.
Tišina. Osim mog batrganja po snegu, samo se povremeno čuje tupo padanje ogromnih gomila snega. Pretovarene krošnje posustale pod teretom, oslobađaju ga se uz tutnjavu. Povremeno čujem i puškaranje. Daleko. Čas levo, čas desno. Dete se javi. Gladno je. Zaustavljam se, i stojeći u snegu do kolena, stavljam ga na grudi. Od umora se lagano spuštam i oslanjam na torbe koje ne skidam. Dete čupa, kida prazne dojke. Ljuti se, plače i zacenjuje. Stavljam je ponovo. Bar da je zavaram. Ponovi se isto. Najzad, izmučeno i izmoren, hvata ustima kraj bunde i počinje da sisa. Zaspa.
Pokušavam da se dignem. Tek sad osetih pravu hladnoću. Pod grudima se sve zgrčilo, steglo. Ne mogu da dišem. Uvlačim duboko hladan vazduh, koji reže. Svom snagom se uspinjem da nastavim put. Razmišljam, kako bi bilo toplije da nije bar ove tame. Sneg beo, a tamna noć kao da ga je prekrila gustom senkom. Odasvud hladnoća, kao iz nekakve ogromne jame, kojoj nigde kraja nema.
Na rukama nemam rukavice. Prvo su me bolele. Sad ih i ne osećam. Udrvenile se. Dok su me bolele i dok sam ih osećala, ja sam ih štitila. Obgrlim dete, pa šake stavim jednu preko druge. Ona gornja pocrveni, pomodri, zaboli. Promenim je, pa donju stavim preko nje. Kad ova zaboli, opet promenim. Tako dok obe nisu postale tuđe. Ne osećam ih više. Dete se uskomeša, uznemiri. Grči se, uvija. Skupi nožice i cikne, a onda se zaceni i pomodri. Odgrćem krajičak sa lica i duvam, a osećam da mi je i dah hladan. I u srcu osetih hladnoću i bol. Podmećem prazne dojke. Dete pokuša da izvuče bar nešto. Vuče. Kida. Ljuti se, a sve je slabije, sve se manje bori i slabije čuje. Umiri se i opusti. Prislonim lice na obraščiće. Hladno. I ono i ja. Ote mi se glasan krik: "Umreće! Umreće!" Ne umem ništa drugo. Samo tu reč ponavljam, izgovaram, pa ciknem na sav glas: "Umreće!" pokušavam da bolje umotam pregladnelo i promrzlo dete. Niko me ne čuje. Sve je usnulo.
Udrvenjenim prstima uzimam malo snega. Podržim ga da se malo otkravi, omekša, pa stavljam detetu na usnice. Ono prvo miče usnicama, malo povuče, pa opet cikne, pomodri i umiri se. I evo je flaša zelena, puna mleka. Sjuri se na mene. Pravo u lice, i zaustavi se. Titra, igra tu ispred očiju. Ruka se pokrenu da je uzme, a ona pobeže iza leđa. Lupi me bolno, pa po mišici još jače. Odlete nekud levo. Ne potraja dugo, pa je evo opet. Sad je prati i pištavi, šušteći šapat: "Izginućete i ti i dijete. Ako ti nije do tebe, sačuvaj bar..." Stegoh dete, stegoh svom snagom i počeh da cvilim: "Dolores moja, nemoj, nemoj molim te! Nemoj sad, ovde! Samo bar do Nikšićke župe. Nemoj!" I izbezumljena dobih neku novu snagu, snagu životinjsku, snagu vučice da održi život mladunčeta. Preda mnom se zaljulja ogromna grana, ogolela od tek srušenog snega. Klati se, gotovo mi lice dodiruje. Na njoj tamni usnuli pupoljci. Pružam udrvenjene ruke da ih pokidam. Prsti ne slušaju. Zagazim dublje u sneg i celom šakom guram usnama granu, kidam pupoljak po pupoljak zubima i žvaćem. Suvi, tvrdi, hladni, a vilice ukočene, hladne, neposlušne. Ipak se sve pretvara u kašu, koja kao pesak kreka po zubima. Hoću prstima da je izvadim iz usta i dam detetu. Ne ide. Ne mogu dva prsta dobro da sastavim. Jedva se pokrenu, a da uhvate ne mogu. Naginjem se iznad uplakanog lišca i kao ptica ustima ga hranim. Uzima siroče. Opet uzimam granu i spasonosne bobice. Žvaćem. Hranim. Ponavljam nekoliko puta. Umrljano zeleno-crvenkastom kašom dete se umiri i ućuta. Umotavam je, zatiskavam i nastavljam put. Sve mi je teže i teže. Flaša me više ne ganja, ne vrti se oko mene, ali me misli ganjaju: Da sam je ponela! "Donela sam ti vareniku i poruku..." Bežim od tih misli, ali pobeći ne umem.
Hladnoću više ne osećam. Utrnula sam i spava mi se. Užasno mi se spava. U hodu mi se oči zatvaraju, a san u tren prileti i preti da me obori. Znam da je to opasno. Znam da je to početak smrzavanja. Nedam se. Brojaću. I počinjem: "Jedan, dva...", ko zna dokle, tek me i brojke počeše da uspavljuju. Ne valja! Pevam. Prvo sa melodijama, a onda premorena i od njih, više ih recitujem nego što pevam, kričim, kreštim, derem se. Setih se narodnih pesama: Kraljevića Marka i njegove vile, Skadra na Bojani... Ređam ih. I stadoh. Ne znam više. Lagano, san me osvaja. Posle svakog koraka, koji postaje sve tromiji i kraći, zastajem i labavim. Već hoću da sednem, a pored mene proleti nešto kao munja i šapuće, šišti zlokobno, zloslutno: "Ostani! Ne idi u pogibiju! Ne idi! Ne idi!" Ne vidim tu prokletu nakazu, ali je čujem. Mrzim je. Hoću da se rvem. Ne dam se. Dižem se i počinjem molitve, sve koje znam: Bogorodice djevo, Očenaš, Vjeruju... Ponavljam ih, samo da ne zaspim. Ispred mene desno ispreči se plavičasta koliba. Sva u izmaglici, oko nje belina, a iz dimnjaka se izvija sivkasto-beli dim. Obradovah se i svom snagom požurih prema njoj. Ona se izgubi. Zbunjena gledam, a u istom trenutku polulevo i malo napred ugledah drugu. Isto plavičasta, malo veća od prve, i dim. Pođoh joj. Žurim. I ona se izgubi. Haluciniram. Da, haluciniram, i nemoćna zastadoh. "Ne idi, ne idi u pogibiju!" - i šištanje, i špicasti nos i bradavica koja poigrava... Branim se, otimam se od crne prilike te prokletnice, a prilike se umnožavaju, sve su brojnije - prilike ljudske sa puškama, sa titovkama... To je desetina boraca koje je poslao Sava Kovačević meni u susret. Uplašili su se. Bolnica je odavno stigla.
Ulazim u toplu kuću. Sakupili se oko mene i ranjenici i bolničarke. Skidaju sa mene torbe. Uzimaju dete. Trljaja me. Jedna drugarica skida iskidane i izmrzle opanke, pa čarape. Stopala beskrvna, bela. Grejem ih. Leva se orosi sitnim kapljicama krvi. U čarapi je ostala svučena zamrznuta koža.
ŠIPAČNO
(Prvi maj)
Malo mesto Šipačno, koje se nalazi iznad Župe nikšićke, pružilo nam je smeštaj i gostoprimstvo. Ranjenici su u lepoj, ovećoj zidanoj zgradi. A zgrada svetla, čista. Doduše, usamljena je i na čistini, što nije najpovoljnije, kad se ima u vidu stalno bombardovanje ovih krajeva. Pa ipak, i sa te strane dobro prolazimo.
Kolektiv je u celini retko složan i prijatan. Moj zamenik, mladi medicinar Pero Popović, od ranog jutra previja ranjenike. Vedar, nasmejan i govorljiv, pa ga ranjenici mnogo vole. Intendant je Vojo Zečević. Iskusan i sposoban, pa izvrsno snabdeva bolnicu i stvara nemoguće. Poznanici smo i drugovi još iz Blizne piperske. Došao mi je tada sa grupom drugova koji su promrzli na Sinjajevini. Milan Kuč, DJoko Pajković, Leko Radević i Vojo. Svi su imali teško promrzla stopala. Prsti su im ostajali u zavojima. Dobro sam ih upamtila, jer su mi to bile prve kongelacije - promrzline, koje sam videla. Vojo je i jako kratkovid. Bez naočara ne vidi ni da hoda. U jednoj borbi ispadnu mu naočari i polomi se jedno staklo. Od tada nosi i gleda kroz krnjetak sa jednim staklom. Zato je pri bolnici. Od ogromne nam je koristi. Danas nam je doneo sledovanje. Između ostalog, dosta makarona, pirinča, pa i šećera. Zatim nekoliko sanduka limuna i pomorandži. Neobično za ratne prilike. Naši imali uspešnu akciju sa Italijanima, pa menjali zarobljenike za hranu. Sava Kovačević naredio da se najbolji i najveći deo odnese bolnici u Šipačno. On je lično gotovo svakodnevno dolazio da obiđe ranjenike, da pita o smeštaju, snabdevanju i uopšte o našim potrebama. Prosto je neverovatno koliko se taj hrabri, snažni čovek savija oko ranjenog druga. Glas mu postaje mek, tih, a u očima briga i ljubav.
Sutra je prvi maj 1942. godine. Proslavićemo ga. Vojo je još pre nekoliko dana izdvojio od bogatog snabdevanja mnogo štošta, da bi Prvi maj prošao što svečanije. To sam znala. Nisam znala da se i druge radosti spremaju. Bila sam isuviše obuzeta teškim ranjenicima. Drugi deo programa pripremao je Boža Lazarević, bivši avijatičar, čovek izuzetno obrazovan i sposoban. Stari komunista, iako bolestan, uvek je aktivan.
Posle večere izašli smo napolje i posedali oko bolnice. Kraj aprila ozeleneo ledinu i okitio drveće lišćem, pa nas kupa svežina mirisnog vazduha. Pričamo, šalimo se. Poneko pevuši. Ispred nas isprsio se Uzdumir, koji stražari iznad Nikšića. Planina, nevelika, obrasla gustom šumom, dopunjava lepotu ovih izuzetnih pejzaža. Već i sumrak počeo da spušta svoju tamnu zastirku. Odjednom, na vrhu Uzdimira planu ogromna vatra. To je pozdrav partizana Prvom maju. Vatra sve veća i crvenija. Skočismo na noge. Zapevasmo. Uhvati se u kolo. Italijani ispod samog Uzdomira uznemiriše se. Uplašeni i ljuti razvili topovsku paljbu. Hoće da ugase vatru. Gađaju je čas levo, čas desno. Nikako da pogode cilj. Evo ih, sad udariše posred vatre. Umesto da se ugasi, vatra se još više rasplamsa i proširi. I naša pesma, i naše kolo još jače razigra, baš kao i vatra na Uzdumiru. Tako do duboko u noć.
Jutro svečano. Bolnica iskićena zelenilom. Sprema se na sve strane. Moj Pero i ja već uveliko previjamo ranjenike. Milo ih brije. Bolničarke umivaju. Žurimo da sve sredimo do ručka, a i ne znamo šta se sve priprema, i da će biti veselje veće nego što očekujemo.
Završila sam posao. Sređujem instrumente. Bacih pogled kroz prozor. Na beskrajno širokom zelenom prostoru bele se oribani stolovi, naređani u nizu jedan do drugog. Okolo klupe. Na stolovima poređane ponude. Crvene se italijanske pomorandže, žute limuni. Bolničarke stavljaju tople makarone i pirinač na mleku. Čak i pečena jagnjetina zamirisa. Darovali nam meštani za praznik. Posle oskudne hrane, pa i gladovanja, ovakva gozba! Ne verujem očima. Podseća me na predratna vremena.
Lakši ranjenici već izlaze iz bolnice i zauzimaju mesta oko stolova. Izvode i teže ranjenike. Uz pripomoć bolničarki smeštaju ih u gornji deo trpeze. Najteži su ostali u zgradi, ali i na njih se misli. Najbolje bolničarke negovaće ih, a prozori su otvoreni, pa su i oni u stvari sa nama. Na čelu trpeze jedna usamljena stolica. I ne razmišljam o sebi. Zovu me. Prilazim zadivljena svim onim što vidim. Lica ranjenika su razdragana. Veseli su, razgovorni. Kad priđoh bliže, Boža komandova "mirno". Poustajaše drugovi, bolničarke zastadoše. Stolica u čelu bila je za mene. Pocrveneh zbunjena. Pozdravim ih i sednem. Tu su predratni komunisti Božo Lazarević, Radoš Ljumović, Vojo Zečević i niz ratnika starijih od mene. Zašto meni ovakva počast? Od kako je rat počeo, znam samo za patnje. Šapućem Voji i hoću da pitam. Vojo već zna šta hoću i brzo odgovara: "Ti si naš upravnik, ti si naš lekar, ti si komandant bolnice." I dotle sam vodila bolnice, ali nije mi ni na pamet padalo da sam ja neka ličnost, koja ima ulogu šefa, komandanta. Vraćam se u mislima u Pipere i sećam jednog razgovora sa Ivanom Milutinovićem. I on mi je slično govorio. Ja tada nisam znala ko je Ivan i kakvu ulogu ima u partiji. Strašno sam bila ljuta na njega kad mi je počeo davati savete da se moram postaviti kao upravnik i komandant u bolnici. Gotovo šapućući govorila sam mu da greši, da nije u pravu. Ja jedina nisam komunista u bolnici i da komandujem. Kome? Komunistima! Tvrdoglavo ostajem pri svome. Tek mnogo kasnije saznajem da je Ivan član Centralnog komiteta, a postaje mi jasno i zašto mi je odmah posle njegovog odlaska došao profesor Niko sa hrpom marksističkog materijala. Postaje mi jasno zašto je Niko često navraćao u bolnicu, zašto je uvek pokretao diskusiju o onome što sam čitala. On me je i kandidovao za partiju posle nekoliko meseci. Kako sam ga znatiželjno slušala! Stari pedagog, iskusan, izvanredno kulturan čovek. Tek kasnije, mnogo kasnije, shvatila sam kako je Ivan znalački izabrao čoveka koji treba da popuni praznine u mom znanju o revoluciji, partiji.
Otpoče svečanost. Prvo čestitke i pozdravi prazniku. Zatim zajednička pesma, pa ručak. Posle ručka program. Težak, višestruki ranjenik, Bajo Kaluđerović čita svoju pesmu posvećenu Prvom maju. Znala sam da je Bajo veliki junak, da je u herojskoj borbi zadobio rane, ali nisam znala za ovu njegovu nadarenost. Ori se muški glas. Nižu se stihovi. Pljesak. Radost. Opet pesma, čestitke. U zgradi je među teškim ranjenicima i Radoš Ljumović, izvrstan guslar. Gusle su uvek pored njega. Onako ležeći, često gusla i peva. A vešt je. Ume on to, čak i kad leži. U bolnici je u zaštiti i Vlado Gatolin. Sušta suprotnost Radošu. Radoš je izrazito malen čovek, a u zavojima i ranama zgrčen i izmršavio, još je manji. Vlado je najkrupniji Crnogorac koga sam videla. Dva metra visok, a snažan. Začas se izgubi i ode u bolnicu. Evo ga! Izlazi. U naručju mu Radoš. Visi ispred njega kao mače. Svojim velikim i dugim rukama Vlado ga obuhvatio ispod pazuha i leđima naslonio na svoje grudi. U rukama Radoševim gusle. Noge u zavojima vise beživotno, ali je lice radosno a ruke spretne. Stade Vlado u pročelje, a Radoš zagusla i zapeva. Divan muški glas poče da ređa u desetercu tek stvorenu pesmu upućenu Partiji, revoluciji, Prvom maju. Vlado se isprsio i gordo drži ispred sebe guslara. Pesme se ređaju. Na kraju, urnebesan pljesak i radost. I na Radoševom licu razlila se sreća. Zaboravio je na bolove, na rane, na noge koje nemoćno vise.
Ustreptala i uzbuđena ustajem i upućujem čestitke ovom dragom skupu. Vlado odnosi Radoša u postelju. Kolo se razvi. Crnogorsko, junačko. Na Uzdumiru se još izvija dim. Prvi maj je proslavljen.
PELENICE
Na Boričju susrećem doktorku Julku Meštrović-Pantić. Nismo se dotle poznavale. Samo smo čule jedna za drugu. Ja držim moju Dolores u naručju, pa je možda Julka po tome znala ko sam. Priđe mi hitro: "Ti si Saša Borina?" - upita. "Jesam. A ti si Julka?" - i postajemo bliske kao da smo godinama bile zajedno. Čudno je kako u ratu ljudi brzo otkrivaju jedan drugog. Kako se predaju drugarstvu i prijateljstvu bez velikih uvoda i procedura. Istovremeno, Julka zagleda bebi u lice i zvonkim glasom kroz smeh uzviknu: "Pa to je pravi Božović!" Julka, ne čekajući moja pitanja, odmah nastavlja da priča o Bori: "Tu je. Sad će stići. Zaostao je da obiđe bolnice..." Slušam i trudim se da budem pribrana, a noge mi odjednom oslabiše i klecave jedva me drže. Slušam je, a pogled mi se iskrada put staze odakle treba Bora da dođe. Pozdravljamo se, i Julka odjaha dalje. Ja ostadoh na stazi sama. I dalje iščekujem. Zurim u lelujava polja ječma, u zelenilo koje umiruje. Teško je iščekati. I sekunde su duge. Videli smo se trinaestog jula, kad je pošao u borbu, pa novembra, kad sam došla iz logora. Kratko, vrlo kratko smo bili zajedno. Otišao je na Pljevlja. Posle Pljevlja u Foču. Za sve to vreme ja sam bila u Crnoj Gori. I sad treba da se vidimo. Nema ga. Još ga nema. Umorna sam, a i dete otežalo u naručju. Zemlja je vlažna, pa ne mogu da sednem. Prebacujem težinu sa jedne noge na drugu, spustim se malo, pa opet ustanem. I čekam. Ne ide mi se odatle. Tom stazom treba da dođe Bora. Poče suton, pa mrak. I kišica poče. Vraćam se lagano mojoj bolnici. Tužna sam. Prazna. Kao pokradena.
U bolnici se sve užurbalo. Stigla naredba za pokret. Kiša sve jača. Cele noći ne prestaje. Mi se lagano krećemo. Kolona duga. Ranjenika puno. Zaustavljamo se kod jedne velike logorske vatre, da se zagrejemo. Koristim predah da pomognem najtežim ranjenicima. Lopičić je u kritičnom stanju. Ranjen je visoko u bedro. Ima otvoren prelom kosti. Sav gori. Sepsa. Trese se. Zima mu je. Mučim se u mraku da ga previjem. Zavoji natopljeni gnojem i potpuno mokri, a tek je nekoliko časova prošlo otkako sam ga previla. Iznemogao. Jedva govori. Plave kose natopio znoj, pa se ulepile, a oči zasijale i trepere od temperature koja ga sagoreva. Plamen logorske vatre ga povremeno obasjava. Lep mladić. Mislim da je pravnik. Brišem mu čelo i kosu.
Odvajam malo vremena i za sebe. Uzimam svoju porciju, grejem vodu pored vatre na žaru. Kupam do pola dete, a zatim perem pelenice koje sam tek skinula. Imam ih svega osam. Četiri su uvek na detetu, a četiri najčešće na meni. Suše se. Kad smo u pokretu i kad je kiša, to je jedini način da pripremim pelenice detetu. Jedini način da budu čiste i suve. Obavijam ih oko svog tela i tako se osuše. Operem pelenice, dobro ih iscedim, pa se sakrijem iza nekog drveta ili žbuna. Jednu pelenu stavim preko leđa, drugu preko grudi. Pa ih pod pazuhom zavežem. Druge dve oko bedara. Onda se obučem i do sledećeg predaha pelenice se osuše. Ako imam vremena, prvo ih držeći prema plamenu logorske vatre malo prosušim. Ali, često, nema se dovoljno vremena. Pokret za pokretom to ne dozvoljava. A vreme predaha prvo se koristi za pomoć ranjenicima. To što radim znale su moje bolničarke, koje su često držale stražu, dok se ja skrivam iza žbuna. Bilo mi je sve to prirodno, gotovo normalno. Rat je. Svi trpe. Svi pate.
Pred kazanom red. Puše se vrući makaroni, tek skuvani u slanoj vodi. Držim svoju oribanu porciju i čekam makarone. U njoj kupam Dolores, perem pelenice, pa i hranu prihvatam. Odjednom, stvori se Bora pred nama kao vihor. Na konju. Snažan. Naoružan. Skoči sa konja i pozdravi nas. Priđe meni i detetu. Ruke mi se olabaviše. Hoću da ispustim i Dolores i porciju. Jedva se savladavam i prikupljam poslednju snagu da se održim na nogama. Teško mi je što smo razdvojeni, ali i viđenja su prava bura.
Bora je došao po zadatku. Poslom. Vreme je kratko, a obaveza mnogo. Odmah održava sastanke, planira, obilazi jedinice. Tek, ja ga celog dana ne videh. Predveče evo ga opet. Sve je sredio što je imao u planu, a noćas mora dalje. Nije poslovan kao danas što je bio. Raspituje se za dete, za mene. A mladi smo. Ruka mu pođe ispod moje bunde, da nas obe prigrli. Oseti da sam mokra. Izvuče ruku, malo se izmače, i prekorno upita: "Što si mokra?" Pogledah ga i bezazleno, prirodno i sasvim mirno rekoh: "Sušim pelenice." A tako mirnim i sigurnim glasom, kao da govorim o pelenicama koje se suše na užetu pod toplim suncem. Bora se trže, ispravi se i malo namršti, a pogled upro u mene, prikovao ga, kao da me prvi put vidi. Gleda, gleda. Ne govori. Naočari mu se zamagliše. Skide ih i obrisa vlažne oči. Rukom pođe prema meni i detetu i prelazi čas po njenoj, čas po mojoj kosi. Nežno, tako nežno da nas jedva dodiruje. Uskoro se rastajemo.
Posle rata često su mi se drugarice - majke hvalile, kako ih je Bora izuzetno štitio i pazio. Nisu znale za četiri pelenice, i vlažne oči naoružanog vojnika.
TREŠNJE
Početak leta. Idemo put Bradine. Treba napadati nemački voz. Jedinice su već uz prugu. Ja sam upravnik bolnice prve proleterske brigade, koja sprovodi ovu akciju. Sa bolnicom i ranjenicima sam nešto dalje od pruge.
Jutro. Bora prolete na konju. Komanduje nam: "Laganim pokretom napred!" - i izgubi se. Uvek mi srce zatreperi kad ga vidim. Osećam da mi lice gori. Prigrlih našu Dolores i ljubim joj plave loknice. Jednom rukom držim uzde, a drugom dete prigrljeno uz grudi. Prolazimo kroz raštrkano naselje. Lepo je. Svo u zelenilu i rodu. Ne diramo ništa. Ne sme se. To je naš zakon, a i kažnjivo je ako se prekrši. Samo ako nam dobrovoljno narod nešto da, može se uzeti. Sami nikako. Dešavalo mi se da noću idem kroz šljivik, da me šljive po licu udaraju, naročito kad idem konjem, a da nijednu ne uberem. Iako je noć, pa niko ne bi video, iako se prazan stomak grči.
Na konju, sa detetom, lagano pratim kolonu. Malo sam odsutna i nešto zamišljena. Trže me iznenadno i razdragano cikanje moje devojčice. Pružilo dete ručice uvis prema trešnji punoj zrelog ploda. Steže i opušta šake i sva treperi od radosti. Na licu osmeh i pokreti usnama koji pokazuju želju za hranom. Nikad nije videlo trešnju ni na slici. Niti ma kakav plod crven, ili sličan trešnji. Rođena je početkom novembra, rasla u planinama i snegu. Pitominu je jedino videla u aprilu, kad sam stigla u Nikšićku župu u Šipačno. Nikakvih voćki još nije bilo. Sad joj je osam meseci. Otkud tako snažna želja za ovim crvenim plodom? Otkud zna da je to zrelo, da je to nešto prijatno i lepo? Instinkt. Da li je moguć takav prirodan nagon? I dok tako razmišljam, hvatam joj ručice, ljubim ih, i savijam prema grudima, a glavicu zaklanjam da ne gleda trešnje. Da je na taj način moje srce poželela - dala bih joj ga. A trešnje? Nisu naše. Ne smemo ih dirati, dok neko ne ponudi. A niko ih nije ponudio. Zavaravam je, skrećem joj pažnju na druge stvari i požurujem konja, da pobegnem od crvenih trešanja.
Prošlo je preko trideset godina, a još nisam pobegla od crvenih trešanja. Svake godine, kad vidim prve vezice crvenih trešanja na tezgama, na pijaci - pobegnem. I tako svake godine. Bežim, ali pobeći ne mogu.
GLAMOČ
(jama)
Prilazimo Glamoču. Paljevine, paljevine na sve strane. Ostala su samo zgarišta i ogoreli tamni kameni zidovi umesto nekadašnjih toplih domova. Da li su i moji nastradali? U Glamoču mi je već godinama sestra od strica Slava, učiteljica, sa mužem, pop Mirkom Stojsavljevićem, sinom Novicom i kćerkom Zlatkom. Novica je bio skojevac. Nije to mnogo ni krio. Otac mu je bio više nego drug. Sve je znao, a obziran, pa kad bi Novica imao sastanke u kući, on bi išao satima da šeta po obližnjoj šumi. Istovremeno bi pazio na kuću.
Izdaleka ugledah kuće i glamočku crkvu. Ozari me nada. Ipak nije sve uništeno. Požurujem konja. Na žalost, nisam ni ušla u kuću. Nisam mogla od bola. Saznala sam pre nego što sam joj se približila, da su pop Mirko i Novica bačeni u jamu, da je Slava izludela od bola i sad se nalazi u Šibeniku na psihijatrijskom odeljenju. A nesrećna Zlatka luta između bolnice gde joj je majka i jame, gde su joj otac i brat. Ima li kraja ljudskim patnjama?!
U Radaslijama kraj Glamoča formiran bolnicu. Lepe i čiste kuće. Naroda malo. Uglavnom žene, a sve u crnim maramama. Muškarci su ili izginuli, ili u borbi. Sveže humke na sve strane. Ne postoji određeno mesto za pokop. Gde ko nastrada, tu mu se odmah i grob kopa. Nema se vremena za rituale i ceremonije. Čak su i grupno nesrećne žrtve sahranjivane.
Sa nama je i naš verski referent, prota Karamatijević. Veliki smo prijatelji. Stariji čovek. Vršnjak moga oca. I otac mi je bio prota. U ovom plemenitom čoveku nalazim roditeljsku toplinu. Osećam da me voli kao svoje kćeri, kao Kaju i Natu, koje će ubrzo izgubiti. Zagrli me i priča o njima, kako su dobre, kako su lepe. Obe su partizanke, samo u drugoj jedinici. Rat je nemilosrdan. Prota u svima nama nalazi svoju decu. Voli nas, mi to osećamo. Nikad ne prođe pored bolnice a da ne svrati, da me pozdravi, da obiđe ranjenike. I danas je došao. Vedar po prirodi i uvek nasmejan. Priča mi da je obišao crkvu u Glamoču, a onda se malo namršti i priča o tragediji nekog popa Mirka. Kažem mu da su mi to rođaci, i objašnjavam rodbinsku vezu. Prota uzdahnu duboko, i saopšti mi da sutra ide da održi opelo nad jamom, u koju su bačeni i poubijani ljudi. Porodice tih nesrećnika traže utehu u svemu, pa kad su videli popa, rodila se želja da se nesrećnici opoje. Prota Karamatijević je pristao i čak sa komandantom bataljona ugovorio da dobije desetinu partizana sa oružjam za svečani plotun. Poziva i mene. Obećavam da ću doći.
Sutradan oko crkve u Glamoču mnoštvo sveta. Uglavnom žene. Zacrnele portu. Nijednoj na glavi svetla marama. Sve se uvilo u crno. Prota je već među njima. Čeka mene i partizane. Nekako u isto vreme stižemo i ja i oni. Prota poziva da se pođe.
Jama. Kako je neprijatna i ledena. Žene popadaše oko nje, ljube zemlju, plaču, dozivaju glasno po imenu sinove, muževe, braću. Prota prilazi jami, razvija izbledeli epitrahilj i otvara trebnik. Tihim glasom otpoče molitvu. Sve se ućuta. Neke žene poustajaše, ali većina ostade i dalje klečeći. Čita prota sve glasnije i glasnije. Kad izgovori "amin" ili "Gospodi pomiluj", desetine usta šapatom to ponavljaju. Najzad, iz trebnika prota izvadi unapred spremljen papir sa imenima žrtava i poče da ih čita. Kako koje ime izgovori, začuje se nečiji jauk, nečije cvilenje ili glasni, bolni uzdah. Pominje i popa Mirka i sina Novicu. Najzad daje znak i desetina pušaka planu. Jecaj, dug jecaj. Prota savija svoj epitrahilj oko trebnika i stavlja ga u vojničku torbicu od koje se nikad ne rastavlja. Onda drži govor, hrabri narod i poziva u borbu. Završava rečima: "Najveće poštovanje ovim žrtvama učinićemo ako im darujemo slobodnu zemlju u kojoj su pali."
Još dugo ostajemo oko masovne grobnice. Svako prepričava, po ko zna koji put, svoj bol i svoju nesreću. "Moj sin je sam skočio u jamu, kad je došao do nje. Nije dozvolio da ga prljave ruke dodirnu" - priča jedna žena. Druga dodaje kako je njen muž na kolenima molio da ga ostave, da nije kriv, da nije ni mrava zgazio. Udarali su ga po potiljku tako da se mozak rasuo, i žena zacvile. Na kraju su u jamu i bombe bacile, kako slučajno ne bi ko ostao živ.
Tu saznajem detalje o Mirku i Novici. Znali su da je Novica skojevac. Znali su i da ga otac, pop, pomaže i deli sa njim političko shvatanje. Među prvima su ih uhapsili. Vezali im ruke žicom i u koloni poveli prema jami. Sve dvoje po dvoje. Otac je bio vezan za sina, sin za oca. Žica se urezala do krvi, ali se jauk nije čuo. Tako vezane, sručili su ih zajedno u jamu.
Leto je. Naokolo žito leluja. Još nepodignuto, mada je već dobilo bakarnu boju. Prezrelo. Ostale žene same, pa se još ne snalaze. Po žitu se rasulo šareno poljsko cveće. Berem ga i lagano spuštam u jamu.
LONČE MLEKA
Prilazimo Šćitu. Još je noć. Nekako je tamna, tamnija no obično. Prostor kojim prolazimo pun je zelenila, koje se noćas pretvorilo u crni plašt. Da nije mirisne svežine koja napaja pluća i olakšava napore, čovek bi mislio da se kreće kroz tunel. Iznenada, ovaj divni m