SVETISLAV BASARA 
DVA VEKA VUKA 
FREE CHOO-BOO-RAH 

Pometnja u koju je zapao srpski narod ima u svom korenu jednu stratesku gresku koja nije identifikovana kao greska i koja uporno, branjena sa neshvatljivom tvrdoglavoscu, opstaje shvacena sasvim suprotno, kao velika prednost. Krucijalni, ali skriveni, uzrok nasih aktuelnih nesreca i nesporazuma sa istorijom vidim u domenu lingvistike; preciznije - u Vukovoj reformi jezika i pisma. Reformisati veoma cesto znaci deformisati. Jezik je taj koji odredjuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske domete; strogo uzev, on je jedino cime raspolazemo. Ako jezik nije u stanju da svojom izrazajnoscu i suptilnoscu gramatickih oblika artikulise stvarnost, ako nije u stanju da bude precizan, kako u konkretnim stvarima tako u vrhunskim apstrakcijama, ako vrvi od tudjica, onda je narod koji njime govori osudjen da tavori na marginama istorije kao duhovna kolonija koja nekriticki prihvata provincijalne doktrine nastale na rubnim prostorima evropske misli. Mi smo, zahvaljujuci amaterskom i pretencioznom eksperimentu jednog neobrazovanog avanturiste kakav je Vuk Karadzic nesumnjivo bio, dospeli na taj nivo sa tendencijom da padnemo jos nize. 
Nema sumnje da je jezicka situacija medju Srbima Vukovog vremena bila krajnje fluidna i konfuzna, ali isto tako se ne treba zanositi da je danas, toliko decenija posle, mnogo bolja. Odsustvo integralnog recnika, ceste promene pravopisa sve su samo ne stanje lingvisticke stabilnosti. Brzopletost, koja je postala nacionalno obelezje, ucinila je da se poslu kodifikacije srpskog jezika pridje neozbiljno, da se taj posao poveri jednom nekompetentnom coveku zeljnom slave. Ako pogledamo sta je Vuk doista ucinio, za sada samo u ravni pisma, videcemo da se njegova genijalnost niposto ne ogleda u konstrukciji, vec u ODUZIMANJU, ODSECANJU, IZBACIVANJU. On jednostavno izbacuje slova azbuke koja mu se cine suvisnim, koja ne odgovaraju njegovom primitivnom osecanju za jezik, osecanju tako razvijenom da je tek mnogo kasnije, cuvsi da se u drugim krajevima, u odredjenim recima, H izgovara ispred R, uneo izmene u recnik. Samo za sebe to dovoljno govori o Vukovom poznavanju srpskog narodnog jezika kao celine. Na srecu, bio je rodom iz kraja u kome je elementarna jezicka kultura ocuvana; da je nekim slucajem bio iz okoline Vranja, bilo bi veliko pitanje koliko bi srpski jezik danas imao padeza. Slucaj je hteo drugacije, inace ne treba ni malo sumnjati da bi danas nacionalna "inteligencija" zucno branila knjizevni jezik od neka tri padeza. Vukove inovacije svode se na stapanje mekog znaka sa N i L cime smo dobili NJ i LJ, kao i unosenje znakova DZ, DJ i C (meko c) pozajmljenih iz semitskih pisama. Slicne poduhvate svakodnevno preduzima mnostvo devojcica u pubertetu izmisljajuci tajna pisma, ali im ne pada na pamet da to univerzalizuju kao nacionalnu azbuku. 
Knjizevni jezik jednog naroda ipak se ne moze praviti na osnovu elementarne strukture, makar ona bila dobro ocuvana. Uz duzno postovanje za svakoga, narecje koje izrazava duhovni horizont jednog kraja, zaostalog i neprosvecenog, nigde osim u Srbiji ne moze postati jezik brojnih narastaja koji su, sticajem istorijskih okolnosti, prinudjeni da zive na geopoliticki izuzetno osetljivom mestu; na mestu u kome je precizno misljenje prece od pusaka, a pronicljivost zasnovana na neprestanom pracenju vodecih filozofsko-politickih doktrina u Evropi i svetu (koje trasiraju istorijske pravce) vaznije od topova. Osakacenost jezika, na duge staze za nas se pokazala katastrofalnom; jedini nas relevantan filozof, Branislav Petronijevic, primera radi, pisao je na nemackom. Savremeni srpski knjizevni jezik jednostavno nije struktuiran kao jezik pogodan za filozofiju; riznica autenticnog jezickog fonda, onog upotrebljivog za metafizicki diskurs, ostala je nedostupna zahvaljujuci averziji jednog nedoucenog samouka prema prefinjenosti i nijansama govora, koji istina nije bio unifikovan, ali koji nije imao sansu da se unifikuje i razvija kao zivi govor. U tom govoru, a to ce potvrditi svi koji znaju, postojale su slovenske reci za vecinu pojmova koje sada, u oskudici, zamenjujemo latinskim ili nemackim recima. Da li treba pominjati zastrasujuci simplifikaciju glagolskih oblika i vremena koja su, u praksi, svedena na perfekt, prezent i futur. 
Podrucje jezika, njegovi dometi i njegove granice odredjuju sudbinu jednog naroda u mnogo vecoj meri nego sto to savremeni pragmatizam hoce da prizna. Opredeljenje za simplifikacije, koje je kasnije postalo nacionalna osobina, olake pobede koje se posle izvesnog vremena pretvaraju u poraze kojima se ne zna pravi uzrok, sve su to posledica apsolutne neodgovornosti, nekompetentnosti, improvizacije koje je Vuk etablirao. Krajnje je vreme da se najsiroj javnosti obznani da srpska azbuka nije najsavrsenija na svetu, da srpski jezik ima mnogo vise glasova nego sto pismo ima slova i da je znamenita parola PISI KAO STO GOVORIS, GOVORI KAO STO PISES potpuno apsurdna. Mora se reci da je Vukov projekat lisio ovaj jezik neizmernog gramatickog i leksickog bogatstva i da bi nasa materijalna i duhovna istorija bila u svakom pogledu bogatija da je u odsudnom sukobu pobedila suprotna struja. 
Pri tom treba napomenuti da NARODNJACKA DIMENZIJA ima svoje mesto u svakoj kulturi i da je njen doprinos opismenjavanju najsirih slojeva i njihovom prosvecivanju veoma znacajna. Ali inauguracija narodnjastva kao pseudoelite, kao vrhunskog dometa kulture jednog naroda, znaci okupaciju jezika i lingvisticki terorizam. Takav poduhvat neizbezno dovodi do glorifikacije prosecnosti, utilitarizma i pragmatizma. Omiljena floskula naci-pseudointeligencije kako SRBI DOBIJAJU U RATU, A GUBE U MIRU dijagnostikuje pravo stanje stvari: kada oruzje zacuti, misljenje stupa na scenu, a srpsko misljenje je, prirodom svog jezika, istorijski ograniceno beznadeznim provincijalizmom; ono jednostavno nije u stanju da realno sagleda i formulise opste nacionalne interese, zato sto ne nastaje u realnom svetu, u istoriji kompatibilnoj sa istorijom sveta, vec u pseudomitoloskom miljeu, u simulaciji povesti u kojoj su likovi i situacije iz usmene narodne fikcije istorijski fakti prvog reda. 
Istorijsku dimenziju stete koju je nacinilo prihvatanje Vukove reforme tesko je sagledati jer je, takoreci prekonoc, stekla mitoloski status, a njen znacaj je neobjasnjivo dobio kosmicke razmere kao da je, u najmanju ruku, sve do XIX veka i pojave Vuka Karadzica, srpski narod opstajao u tami apsolutne nepismenosti. Ona je potpuno potisnula napore sv. Cirila i Metodija, kasnije svetog Save, a oponenti su, ako ih je i bilo, veoma brzo zacutali i dugi niz godina Vukovu rabotu niko nije smeo da dovede u pitanje. Medjutim, iz perspektive kraja milenijuma i kraha svih VELIKIH PRICA, sa gorkim i istorijskim iskustvom za sobom, konacno uvidjamo da je Vukova ujdurma, u svojoj biti, antitradicijska i antisakralna; ona je izraz pobune protiv autoriteta, protiv principa hijerarhijskog poretka. Sada, kada je Vuk, mnogo vise ideoloski nego jezicki autoritet, kada su generacije i generacije stasavale unutar lingvistickog poretka u kome je Vukov lik aksiom, u kome se nicim ne dokazuju njegove vrline, dok se njegovim protivnicima crtaju rogovi i vampirski zubi, sada je tesko suprotstaviti mu alternativu pretvorenu u mrtvi jezik. Bolje receno: ubijeni jezik. VASPOSTAVLJAJUCI IMPROVIZACIJU KAO LINGVSTICKI KANON (I DAN DANAS SE PROVUKOVSKI LINGVISTI GLOZE MEDJU SOBOM), FORSIRAJUCI JEDAN SIROMASAN IDIOM, VUK NE SAMO DA JE UPROPASTIO JEZIK NEGO JE BUDUCE NARASTAJE LISIO ISTORIJSKOG KONTINUITETA. SVE ONO STO SE PISALO DO VUKA, STROGO UZEV, DEO JE JEDNE NASILNO ZAVRSENE ISTORIJE SA KOJOM MI, USLED JEZICKE PROVALIJE, GOTOVO DA NEMAMO NISTA. U POSLEDNJOJ ANALIZI, NASA STVARNA ISTORIJA NEMA VISE OD 150 GODINA. IZA TOG VREMENA JE PROSTOR JEDNOG DRUGOG JEZIKA, JEZIKA KOJI NAM JE STRAN KAO RUSKI ILI CESKI, SVEJEDNO. JER SE KONTINUITET ISTORIJSKOG SMISLA JEDNOG NARODA NE PRENOSI KRVLJU, NEGO JEZIKOM. 
Tako nastala ontoloska praznina popunjavana je romanticarskim fantazijama, tvorevinama razobrucene a siromasne maste. Nasi nesporazumi sa istorijom otuda ne poticu od mrznje i nerazumevanja sveta prema Srbima, nego od tragicnog nerazumevanja nas samih, od dobrovoljnog udaljavanja sa puta kojim smo krocili u civilizaciju. Vukova avantura nije bila istorijska nuznost, kako nasi ugledni lingvisti tvrde; takvo stanoviste je vulgarni determinizam, klonulost duha koji ne ume da se nosi sa izazovima zbilje i zato je interpretira kao niz unapred odredjenih dogadjaja. Kodifikacija jezika je bez sumnje bila neophodna, ali ne i kanonizacija licnog jezickog osecanja jednog polutalentovanog, a slavoljubivog coveka. Coveka koji je imao samo rudimentarna ili nikakva saznanja o teologiji i filozofiji. Tako je sistem slova (kome sad pribliziti bogatstvo znacenja koje rec SLOVO sadrzi) pretvoren u sistem znakova ciji je odnos prema jezickoj proslosti takav da je potpuno irelevantno da li se zapisuju osakacenom cirilicom, latinicom, ili Morzeovom azbukom. Svima njima je zajednicko to da nemaju nikakve veze sa strukturom slovenskog jezickog bica. Oni, istina, zapisuju povrsinski sloj jezika, ali ne propustaju unutrasnje emanacije jezickog iskustva koje uvek, kroz neprekinuti kontinuitet, dopiru iz proslosti, a koje istorijske grafije uspesno pohranjuju od korozivnih uticaja zaborava. 
Takvo profanisanje jezika i pisma nije moglo proci bez teskih lomova iz prostog razloga sto profanisani jezik profanise stvarnost onih koji njime govore. Profanisana stvarnost, pak, nema unutrasnje stabilnosti, pa je podlozna uticaju sila disolucije uoblicenih u prevratnicke, simplifikatorske doktrine pobunjene mase koje u praksi vrse dodatnu profanaciju. U takvim zajednicama, a nasa je takva, jedina stabilnost je inercija, a jedini autoritet skup opsteprihvacenih predrasuda koje imaju snagu bozijih zakona. Te mentalne barijere, ta idolopoklonicka ogranicenja, uspostavljaju se kao tampon zona izmedju ljudi i stvarnosti. Istorija se ne sagledava realno. Daleko od toga. O njoj pocinju da misle oni koji su zapanjeni cinjenicom da uopste misle, pa to mesaju sa misljenjem, onim sto se predvukovski kaze sozercanjem. Tu vec pocinje sunovrat kojeg samo cudo moze zaustaviti. Kada stvorenja cetvrtastih glava pocnu da razmisljaju o istorijskoj sudbini, onda to ne znaci da su se uzdigla do poimanja istorije, nego da su istoriju nasilno svukla na svoju njivu, pred svoju kucu, u svoju partiju, da opste mesaju sa pojedinacnim i pojedinacno sa opstim. Temelje takom shvatanju istorije, a da mu to i nije bila namera, postavio je Vuk Karadzic time sto je jezik simplifikovao do te mere da ga je nacinio nepodesnim, pretesnim za izazove koje je pred Srbe postavljalo vreme, a aktuelni vukovski haos i pravopisni promiskuitet ne obecava nista dobro na tom planu. Ni na ostalim planovima nece biti nista bolje ako se na vreme ne trgnemo i ne shvatimo (jer za sada vise ne mozemo) subverzivni karakter Vukovog avanturizma u svoj njegovoj ozbiljnosti. Sasvim je blizu pameti da jedna zajednica koja se sa tolikim nemarom odnosi prema jeziku, ciji dar nas razlucuje od sveta zivotinja, dakle prema onom najdragocenijem, sigurno nece pokazivati mnogo skrupula ni prema ostalom. I to smo vec videli na delu. 
Sablazni, pak, sto se tice, Vukovi sledbenici i vernici treba da znaju da je suprotno misljenje isto tako u opticaju kao i njihovo, da ono nikada nije zamiralo, i da elementarna kultura, na koju se oni toliko pozivaju, obavezuje na tolerantnost i na uvazavanje suprotnog stava. Kako jos nisu kodifikovali pravopis niti sastavili recnik sa lingvistickom, niti inaugurisali jezicku reformu kao drzavno jezikoslovlje na pravnoj strani, nisu ni u kakvoj prednosti i nemaju nikakva prava da se ponasaju nasilnicki i s visoka. Ako bas hoce da se sablaznjavaju, podseticemo ih da su mnogi savremeni vukopoklonici, njihov krem, u srpsku knjizevnost i kulturu alacuci ujahali na popovima, preko zgarista crkava i bratskih leseva, da bi svojim "reformama" dotukli ostatke vizantijske civilizovanosti koja nas je, svojevremeno, uvela u krug kulturnih naroda. Mogli bi da se, takodje, sablazne nad jucerasnjim porazom Srba i Srbije; nad raspadanjem nacionalnog korpusa na virtualne narode; nad rastucim mortalitetom i opadajucim natalitetom; nad moralnom i materijalnom bedom u koje smo zapali sledeci strategiju kratkoumlja cije su temelje postavili Vuk i njegovi istomisljenici.