МИОМИР ПЕТРОВИЋ
"ЧОПОР"
или
"МЕТАСТАЗА ДУШЕ" 
(Хистерична ба1/4ка у сегментима)
НАЛИЧЈА:
- КАЗИМИР - први ратник
- АВЕЛИНО - други ратник
- БАЛАТОН - трећи ратник
- ДАНИЛО - стари1/4и рецепционер
- ГРИГОРИЈЕ - млади рецепционер
- ВЕРА - дево1/4ка
- МАГДАЛЕНА - дево1/4ка
- НИКИТА - младић
- КРАТОВАЦ - старац из шуме 
Догађа се негде али сада.
Сви фрагменти су, заправо, изломљена целина.
Нико од ликова, заправо, не посто1/4и и зато су налич1/4а.
Сваки заметак радње, као драмски реликт, само 1/4е спазма ко1/4а се шири. 
Слободану Шна1/4деру

1. СЛИКА
(Дубока ноћ, негде на пропланку над селом. У поднож1/4у, многе ватре лижу бивше насеобине бивших људи. Неки од њих су мртви а неки у збегу. У збегу су они мање срећни. Чу1/4е се пуцкетање читаве котлине. Понека баражна ватра подсећа на сукоба што 1/4ош тра1/4у. Јауци се, напротив, одавно не чу1/4у. На пропланак ступе, сваки са сво1/4е стране, у свом особеном ритну, наизглед неха1/4но, три ратника.
Униформе су им у дроњцима. Њихова рањена тела такође. Ипак, ход им 1/4е одлучан, снажан.)
КАЗИМИР: У бруму оне ноћи у поднож1/4у, изрешетане гранатама толико да ветар што шишти кроз њу подсећа на непрестано надлетање неке гломазне, транспортне летилице што никако не одлеће, она 1/4ош увек лежи у упљувано1/4 постељи и више никога нема на њо1/4. Пи1/4ани и с1/4ебани од главобоље, пилула и керозина што су га пили уместо раки1/4е, во1/4ници леже на земљаном поду око њеног кревета.
АВЕЛИНО: Је ли уби1/4ена?
БАЛАТОН: Од курца, можда !?
КАЗИМИР: Не, 1/4ош увек 1/4е жива.
БАЛАТОН: Зашто их ниси све побио?
КАЗИМИР: А зашто нисте вас дво1/4ица?
АВЕЛИНО: Зато што 1/4е то сада вероватно све1/4едно. Живи или мртви, људи су учинили то што су учинили, њихове руке су створиле то што су створиле. Сада више ништа неће изменити ствар.
БАЛАТОН: Можда нам 1/4е доста?
АВЕЛИНО: Не веру1/4ем да 1/4е доста оно1/4 мрачно1/4 рупетини из ко1/4е ме гледа1/4у док спавам. Посматра1/4у, па онда као да се дошаптава1/4у, домунђава1/4у нешто.
БАЛАТОН: Како их видиш ако 1/4е рупа мрачна?
АВЕЛИНО: Не знам. Можда само осећам.
КАЗИМИР: Ако тако гледаш на ствари, можда то1/4 црно1/4 рупи никада и неће бити доста. Ипак, не можемо стално бити овде и радити све што нас шаке и прсти на тим шакама тера1/4у да урадимо.
БАЛАТОН: Кренимо негде. Одмах.
АВЕЛИНО: Па зар се већ не крећемо?
БАЛАТОН: Добро питање, ратниче. У последње време и 1/4а осећам како сто1/4им чак и када се крећем. И читав ова1/4 свет, ова кугла што се и даље претвара да се окреће док, уствари, и даље сто1/4и. Понекад када прелазимо преко ливада и чистимо терене, осетим како се све заглавило. У 1/4едном 1/4едином дану. И не могу да се сетим када се то десило.
АВЕЛИНО: Ако уопште икада будемо игде кренули, хоће ли се скорити крв, хоће ли се скинути временом? Шаке ми шкрипе од крви. Скорене. 
КАЗИМИР: То не знам. Али, сигуран сам да ће временом, ако икада будемо игде кренули, почети да отпада1/4у само шаке. А са њима и та крв. И отисци. И нико нас никада неће пронаћи.
АВЕЛИНО: А нико нас никада неће ни тражити. Ми никоме не припадамо. А ти, (Балатону.) када смо се први пут срели иза штали, у клисури, драо си ножем кожу са оних заробљеника. Помислио сам: "Овог човека сам некада уснио" . Препознао сам те. Видео сам те у сну како корачаш површином неког огромног 1/4езера. А онда, вода се претворила у блато и ти си и даље ходао али су ти ноге готово упадале у тесто. 
БАЛАТОН: Сереш. Много. Мада... Био сам 1/4едном поред таквог 1/4езера. Чини ми се да смо тамо често одлазили и доносили у дугуљастим, пластичним флашама...
КАЗИМИР: .... бензин! Балатон, то 1/4е 1/4езеро Балатон. Можда 1/4ош увек посто1/4и. И сви су одлазили тамо по бензин!
АВЕЛИНО: Онда ћу те назвати Балатон. Блатно 1/4езеро.
БАЛАТОН: А како ћеш себе назвати, ратниче? Ако ти 1/4а дам име, 1/4ер када сам те први пут видео, облизивао си бацачем пламена 1/4едну кући и људе у њо1/4, зваћеш се Пламеник, или Бацач.
АВЕЛИНО: Још увек су ми опрљени прсти од тог бацача пламена.
КАЗИМИР: А то 1/4е добро, 1/4ер не остављаш за собом отиске прсти1/4у. Некада давно, читао сам књигу о циркусу и животу у њему. Међу влажним странама, мирисним на свежу фарбу, живео 1/4е 1/4едан тужни кловн. Сви су му се сме1/4али и трпали му петарде у гаће. Звао се Авелино. А онда 1/4е 1/4едне вечери запалио и циркус, и људе, и животиње... све.
БАЛАТОН: А што ти то причаш?
КАЗИМИР: Дао бих му име Авелино. Ако 1/4е заиста спаљивач.
АВЕЛИНО: Прихватам.
КАЗИМИР (покушава да одви1/4е заво1/4 на руци.): Боље се прихвати мо1/4е ране. Променићу заво1/4.
(Казимир уз Авелинову помоћ мења заво1/4. Авелино се згрози раном.)
АВЕЛИНО: Гадна рана!
КАЗИМИР: Ипак, 1/4ош увек сам ту. Иако 1/4е гелер на неколико места пробио руку, она се и даље мрда. Што 1/4е на1/4чудни1/4е, уопште не боли. И ради добро као рани1/4е. Уби1/4а. Можда и, боље.
БАЛАТОН (Казимиру.): А како ће теби бити име, рањениче?
КАЗИМИР: Када сам заклао свог првог човека, док 1/4е нож пролазио кроз гркљан, као кроз главицу купуса, рекао 1/4е: "Казимир, зовем се Казимир" . А 1/4а сам њему казао: "Глупо име" . Онда сам га убио.
АВЕЛИНО: Од сада си Казимир. Против урока.
(Пауза.)
БАЛАТОН: Куда ћемо?
АВЕЛИНО: А шта ћемо са оном силованом дево1/4ком, доле у кући?
БАЛАТОН: Ништа. Оставићемо 1/4е да сама сачека сво1/4 кра1/4. Чудно, 1/4едино ми нисмо пожелели да 1/4е силу1/4емо.
АВЕЛИНО: Зато ћемо стално бити за1/4едно. Само куда?
КАЗИМИР: Било куда. Ти ћеш, Авелино, палити ватре ко1/4е ће нам осветљавати пут. Дању ћемо спавати по неким рупама ко1/4е ће бирати Балатон.
БАЛАТОН: А ти, Казимире?
КАЗИМИР: Ја ћу уби1/4ати сваког на кога наиђемо. И водићу нас. Имам мапе овог кра1/4а.
АВЕЛИНО: Ова1/4 кра1/4 ни1/4е уцртан ни на 1/4едну мапу. А што би ти водио?
КАЗИМИР: Сваком чопору 1/4е потребан предводник.
БАЛАТОН: Јадан 1/4е та1/4 чопор од тро1/4ице. 
КАЗИМИР: И у 1/4едном вуку лежи читав чопор.
АВЕЛИНО: Кренимо.
(Они крену. Што даље од котлине што си1/4а у мраку.
Мрак.)

2. СЛИКА
(Трошна рецепци1/4а неког мотела усред мрака. Поред неког пута. Али са пута не допиру звуци аутомобила. За пултом седе два рецепционера. Стари1/4и, задригао, необри1/4ан, алкохоличарски оклембешених веђа и млађи, еластичан као бамбус, натегнут, пун снаге. Пуше и не гледа1/4у се. Стари1/4и 1/4е Данило а млађи Григори1/4е.)
ГРИГОРИЈЕ: А што се ти, онда, ниси побунио?
ДАНИЛО: Шта сам могао да урадим? Главу да изгубим, а!? Јер би ти то волео, да сам 1/4а сво1/4у главу потурио на пањ!? Не знаш ти колико 1/4е глава важна ствар. И нећеш знати све док ти гузици не буде било довољно мрзло да не можеш да седиш, а у грлу толико вруће да не можеш да проговориш! Тек онда знаш колико 1/4е глава важна!
ГРИГОРИЈЕ: А теби 1/4е глава на гузици!?
ДАНИЛО: Не можеш ти то да схватиш. И 1/4а сам глуп што ти уопште причам.
(Пауза.)
Јеси ли променио пешкире по собама?
ГРИГОРИЈЕ: Аха.
ДАНИЛО: А сапуне!?
ГРИГОРИЈЕ: Аха.
ДАНИЛО: И постељину!?
ГРИГОРИЈЕ: Аха.
ДАНИЛО: Баш све?
ГРИГОРИЈЕ: Ма, 1/4есам! Него, кажи ти мени, што Ти ниси пробао да све то промениш?
ДАНИЛО: И шта би добио?
ГРИГОРИЈЕ: Ето, на пример, не би слинио испред телевизора средом, и не би ти пало на памет да гледаш Теле-мост, и не би ти било жао људи ко1/4е и не позна1/4еш... и не би ме гњавио том досадном причом.
(Пауза.)
ДАНИЛО: Ма... прво 1/4е све изгледало тако 1/4асно. Чисто и 1/4асно ко дан. Изда1/4ице. Направили смо им земљу. Направили смо народ од њих. Народ.
ГРИГОРИЈЕ: Ти си направио народ од неког, а!? Чиме, ма1/4ке ти!? Како се то, уопште, прави народ?
ДАНИЛО: Не изврћи. Нисам 1/4а. Ниси ти. Али 1/4есу наши.
ГРИГОРИЈЕ: Чека1/4 мало.... чека1/4 мало... мо1/4 отац 1/4е био аутомеханичар, његов отац 1/4е био свињар, и његов отац 1/4е био исто свињар, а 1/4а сам ништа! Ко1/4и су то "мо1/4и" правили народе!?
ДАНИЛО: Па 1/4еси ли ти, учио истори1/4у?
ГРИГОРИЈЕ: Ко1/4и, бре, "Наши" ? Ја сам себи наш! Ко 1/4е теби "Наш" ?
ДАНИЛО: Батали... не можеш ти то да разумеш.
ГРИГОРИЈЕ (пада у ватру.): Ма не, баш могу то да разумем. Само ти не можеш да кажеш, 1/4ер то телевизи1/4а брбља на тво1/4а уста! Уосталом, шта би ти и 1/4а, 1/4едини дежурни, 1/4единог мотела на сто километара укруг, могли да радимо него да причамо? Слушам 1/4а тебе, ал ти не слушаш себе!
ДАНИЛО: Лако 1/4е теби кад си балав. Ти прошлу земљу ниси ни упамтио. Кад те ма1/4ка брзо скине са сисе, рани1/4е проходаш!
ГРИГОРИЈЕ: Добро, а1/4де да 1/4е тако. Само кажи: што си се, онда, толико потресао, што ти 1/4е притисак скочио, што си скљукао "Нифелатима" и "Регланима" и пио раки1/4у преко тога док си гледао Теле-мост?! А!? Одговори!?
(Пауза.)
ДАНИЛО: ....скупило ми се ту негде, као песница у грлу да му се заглавила. Човек и жена.... лепа жена. Она тамо, он овде. Гледам, знаш, а има нешто у тим везама, у тим жицама, ђаво ће га знати, па кад 1/4едан говори у камеру она1/4 други га одмах види, ал га не чу1/4е одмах. Ваљда звук касни. Па кад га чу1/4е, а ова1/4 већ отвара уста за трећу ствар. И никако се не чу1/4у. А прича1/4у. Један у клин, други у плочу. И не разуме1/4у се. А истим 1/4езиком говоре. Ко да их та1/4 1/4език не разуме. Док би се они разумели.
ГРИГОРИЈЕ: И ништа... ништа се не разуме1/4у!?
ДАНИЛО: Ма, разуме1/4у се, ал кад ћуте. Онда се гледа1/4у. Један у другог, а између њих стакло од екрана. КО РИБЕ, као да су у два аквари1/4ума.
ГРИГОРИЈЕ: И онда?
ДАНИЛО: Ништа. Онда грца1/4у, онако, види се да им 1/4е непри1/4атно да плачу пред толиком људима. А не знам што? Не помињу ни живе, ни мртве, ни срушене куће, баш о веселим стварима прича1/4у. А гута1/4у муку.
ГРИГОРИЈЕ: И теби 1/4е од тога позлило?
ДАНИЛО: Не знаш ти каква 1/4е то земља била. 
ГРИГОРИЈЕ: Каква, нека посебна?
ДАНИЛО: Тад ниси ништа мислио. Само си живео. Нормално.
ГРИГОРИЈЕ: И сад живиш. У исто1/4 кући, у истом граду.
ДАНИЛО: Ал мислиш. Живот 1/4е грозан кад мислиш на њега.
(Пауза.)
ГРИГОРИЈЕ: А 1/4а имам пилонидалну цисту.
ДАНИЛО: Шта, имаш?
ГРИГОРИЈЕ: Пилонидалну цисту. Све сам књиге о томе консултовао: "Може наступити као посленица ненормалног затварања у набору стражњице, изнад чмара, пре рођења, или као болест ко1/4а се створила касни1/4е. То 1/4е шупљина, слична апцесу, ко1/4а садржи длаке и ло1/4. Циста 1/4е дубока 2,5 цм. Некада наступе болови после ко1/4их се циста шири и продубљу1/4е док се на кра1/4у не провали и не испразни. Међутим, на та1/4 начин ни1/4е излечена, 1/4ер се после извесног времена поново загади, загно1/4и и ствара непри1/4атне тешкоће." 
ДАНИЛО: Ти си то баш напамет научио?
ГРИГОРИЈЕ: Има да им докажем да 1/4е то нервно обољење.
ДАНИЛО: Од нервирања?
ГРИГОРИЈЕ: Јесте.
ДАНИЛО: А шта си ти то видео тако страшно у животу, да ти од нервирања пукне...?
ГРИГОРИЈЕ: Видео сам. 
(Пауза.)
ДАНИЛО: Ништа ти ниси видео! Ја сам у тво1/4им годинама...
ГРИГОРИЈЕ (готово експлодира.): Видео сам, дабогда нисам видео то што сам видео, дабогда ме мрак по1/4ео кад сам видео то што сам видео, бре, ништа ни1/4е црно као то што сам видео дабогда нисам ни видео. (Клоне. Пауза.)
Па 1/4е л' ти знаш, будало матора, како се осећа човек коме су крпили сестру ко крпењачу!? Не знаш!? Лепа 1/4е била мо1/4а Мари1/4а. Прва по оценама у школи. Имала дечка. Фини момак, ни1/4е смео да 1/4е пипне, пазио 1/4е ко мало воде. Тамо пред Нову годину, мо1/4и су били код кумова, она ишла у другу смену у школи, 1/4а се враћам одавде, уљопао се од оног "Вињака" што 1/4е донео Бора... Дођем до дворишта, попаљена светла свуд по кући... капи1/4а отворена... врата разглављена. Одма сам се отрезнио. Уђем унутра, све разбацано, ко да 1/4е бомба пала... У мени се све сапело, хоћу да се заледим. Сто1/4им ту у предсобљу, хоћу да сто1/4им ту док сам жив, не могу да се макнем, не смем ни да писнем. Онда... уђем у ку1/4ну. Џумбус. Мара лежи преко стола. 
(Пауза.)
Гола. Жива. Крвава. Јечи. А све по њо1/4 заудара. Жицама 1/4е привезали на све четири ноге од стола. Осетила ме. Ваљда. Каже: "Биће добро, Гришо, Григори1/4е, биће добро.." А онда... видим низ ноге 1/4о1/4 ли1/4е крв, а они 1/4ош пишали по њо1/4. Маму им 1/4ебем! Ни1/4е им било доста што су све однели, и њу силовали, него су морали и да пиша1/4у по њо1/4!
(Пауза.)
ДАНИЛО: Нисам то знао...
ГРИГОРИЈЕ: И онда се више ништа и не сећам. Пао сам у несвест. Само сам се стровалио. А онда 1/4ако светло. Испиту1/4у ме, нешто потпису1/4ем. Дво1/4ица седе око мале фуруне, гре1/4у се. Ко да ништа ни1/4е било. Мари1/4у одвезли у болницу. Ма1/4ка и отац... шта да ти причам. Инспектор каже - секта, сатанистичка секта, као дешавало се то и рани1/4е. Као наћи ће их, ово 1/4е правна држава, судиће им. Ја скочим, кренем да га давим. Каква секта!? Баце ме у самицу.
ДАНИЛО: Јесу ли их нашли!?
ГРИГОРИЈЕ: После кажу неки повратници са фронта. Као, она 1/4е дала из1/4аву да су били у униформама. Дошао та1/4 исти инспектор, донео ми ратлук, кафу. Гледа ме. Каже: "Наћи ће их. Неће они далеко." Да потпишем њену из1/4аву, она ни1/4е у стању. И да идем кући. Гледам ону кафу, тацну, шољицу...
ДАНИЛО: И због тога ти се по1/4авила та... циста!?
ГРИГОРИЈЕ: Ма 1/4ок. Узео сам ону кафу, сломим шољицу о зид па... свуд по телу. Једну сам брадавицу откинуо, знаш, потпуно сам полудео, па онда и у...
ДАНИЛО: Ниси ваљда.
ГРИГОРИЈЕ: Јесам.
(Пауза.)
ДАНИЛО: А 1/4а мислио сестра ти у лудари, онако, луда. Извини, дечко.
ГРИГОРИЈЕ: Па 1/4есте, 1/4ош 1/4е у лудари.
ДАНИЛО (вади флашу раки1/4е из фиоке.): А1/4де... да попи1/4емо по 1/4едну.
ГРИГОРИЈЕ (Прихвата.): Да1/4. А чему да наздравимо?
ДАНИЛО: Откуд знам?
(Мрак.)
3. СЛИКА
(Мотелска соба. Скромна, уобича1/4ено намештена. Једини фронтални зид као да недоста1/4е. Уместо њега мраком опасана ливада и усамљено дрво на њо1/4. Можда фото-тапет а можда само нема зида. У соби 1/4е Вера. Испи1/4ена, мршава дево1/4ка. Раширене, широм отворене очи. Масна коса. У дрхта1/4у, температури. У молитви.)
ВЕРА: На силу се отвористе, све те рупе на мом телу
Свака рупа проговара, прича нама причу сво1/4у
Напеле се све те поре, рупе, рупице и руперде
Свака воња сво1/4им смрадом, свака сво1/4у причу прича
На силу се отвористе, сад вас нико да затвори неће
Избацисте баш сва црева и бубреге и 1/4етру и жључку на напоље,
Уврнусте кожу на унутра, избацисте месо ви на споља.
Идем сада, ходам земљом откривена, 
дебела 1/4е кожа ал не штити,
Мокра су ми црева па свуд боле, 
ко да нокти све по њима ри1/4у
Ри1/4у канџе, цепа1/4у ми кожу
Каишеве од њих направисте, куд сад да се денем 
када ветар и прашина, када сунце па и месец, када киша па и суша
све пале и жаре, све ми ране пољућу1/4у.
Отворити само нећу ни уши ни очи, уста
Затворити нико неће, не да Бог и не да човек,
исукаћу длаку баш из косе, уденућу баш кроз иглу оштру
Закрпићу сво1/4е рупе и раседе разних врста,
Увићу се сва у оштри конац танки, па крпљена
и расечена, полегнућу на ливаду мокру.

(Иза ње, сакривен до сада под дрветом, у полумраку, по1/4ављу1/4е се старац. Сипљив, погнут, лица испуњеног умором. Или смрћу. Кратовац. Полагано долази до простора на коме почиње соба. Вера га не види.) 
КРАТОВАЦ (полако, обазриво.): Ти се, дево1/4ко, нешто много злопатиш?
ВЕРА: Ко 1/4е то!? Шта!?
КРАТОВАЦ (улази у собу и она га види.): Ја сам.
ВЕРА: Ко си ти?
КРАТОВАЦ: Старац. И зову ме Кратовац.
ВЕРА: Шта хоћеш?
КРАТОВАЦ: Морам да ти помогнем.
ВЕРА: Зашто мораш?
КРАТОВАЦ: Дево1/4ко, 1/4а долазим из оног дрвета. Оно ме 1/4е звало.
ВЕРА: Какво дрво, шта то причаш!? Јеси ли ти привиђење!?
КРАТОВАЦ: То 1/4е буква. Шупља буква. Пре негде шездесет година осушила се изнутра, ал чудно, споља истра1/4ава. Има таквих стабала пуно унаоколо, према мочвари. Кад 1/4е био прошли рат, 1/4едан 1/4е бежао од других. Три, четри дана. И када 1/4е дошао до мочваре, видео 1/4е да нема куд. Па 1/4е ушао у шупљу букву. Увукао се. Једва. Морао 1/4е да се увуче са рукама подигнутим нагоре, изнад главе, стабло 1/4е било уско. Патрола 1/4е прошла. Он 1/4е остао. Ни1/4е могао да се извуче. Иструлео 1/4е унутра. Од тада 1/4а стану1/4ем у њо1/4. Чувам 1/4е.
ВЕРА: Зашто?
КРАТОВАЦ: Тако су наредили.
ВЕРА: Ко?
КРАТОВАЦ: Они. Него.... да пређемо на посао. Јеси ли ти дошла из рата?
ВЕРА: Не. Дошла сам из нервне болнице.
КРАТОВАЦ: А, луда.
ВЕРА: Нисам луда. Ја сам сестра. Радила сам тамо.
КРАТОВАЦ: И, шта тражиш овде?
ВЕРА: Не знам... мислим... дошла сам да 1/4едном човеку предам поруку од његове сестре.
КРАТОВАЦ: Је ли болесна?
ВЕРА: Много. Силовали су 1/4е.
КРАТОВАЦ: Дешава се све па и то. Што си ме, онда, звала?
ВЕРА: Нисам те звала. Не знам ни како си ушао.
КРАТОВАЦ: Добро. Ниси ти, они су али ми 1/4е речено да не можеш да изађеш из собе и дођеш до тог човека.
ВЕРА (Љутито.): Зашто не би могла?
КРАТОВАЦ (Крене.): Ништа. Онда, до виђења. 
ВЕРА: Чека1/4, стани!
(Пауза.)
ВЕРА: Јесте. Не осећам се добро у последње време. Јесте, не могу да изађем. Почнем да дрхтим и осипам се када приђем вратима.
КРАТОВАЦ: Зато врата и посто1/4е. Свако дрхти 1/4ер се врата никада не отвара1/4у. Отвара се само свест, па излази, пролази кроз врата. Она, пак, оста1/4у увек затворена. Као што 1/4е била и она буква у ко1/4у се сакрио та1/4 човек.
ВЕРА: Ти позна1/4еш њеног брата?
КРАТОВАЦ: Позна1/4ем. Довешћу га у ову собу. Али за узврат ћеш морати да ме уби1/4еш.
ВЕРА: Да те уби1/4ем....?
КРАТОВАЦ: Јесте. Да би неко умро, неко мора да га уби1/4е. Не бо1/4 се, то ни1/4е ништа страшно. Узећеш неко сечиво или бодеж и... забићеш ми га у груди.
ВЕРА: Чека1/4, морам да размислим... нису ми ништа рекли о томе.
КРАТОВАЦ: Ко1/4и то "они" ?
ВЕРА: Пусти... знаш ти. А зашто?
КРАТОВАЦ: Зато што сам 1/4а ушао у ту букву, за време оног рата. И зато што нисам умро. А морам умрети да бих изашао.
ВЕРА: Чека1/4... мораћу да размислим.
(М Р А К.)
4. СЛИКА
(Дубока ноћ. На неком пропланку опасаном мрачним стаблима, бивак Казимира, Авелина и Балатон. Раздво1/4ени спава1/4у. Умотани у шаторска крила. Небо над њима 1/4е крваво. Као да одс1/4а1/4а неке ватре. Авелино се придигне. Дошуња се до Казимира. Пажљиво. Да га Балатон не би чуо.)
АВЕЛИНО: Казимире!
КАЗИМИР: Шта 1/4е?
АВЕЛИНО: Јеси ли видео оно синоћ?
КАЗИМИР: Шта?
АВЕЛИНО: Балатон 1/4е покушао да ме покраде. Ишли смо уз она1/4 оштри шибљак и 1/4асно сам осетио жмарце. Управо сам помислио да 1/4е то неко оштро трње што 1/4е упало у кошуљу, али онда сам се окренуо. Његова рука била 1/4е на мом рамену. Ти си ишао напред. Покушавао 1/4е да ми у ходу скине двоглед са каиша. Јасно сам то видео. И он 1/4е видео да 1/4а видим. И наставио 1/4е.
КАЗИМИР: Јеси ли сигуран? Био 1/4е мрак.
АВЕЛИНО: А ко би други могао бити. Он 1/4е ишао иза мене.
КАЗИМИР: Прича се да у оним шибљацима живе вампири.
АВЕЛИНО: Веру1/4ем у оно у шта веру1/4ем, а веру1/4ем у оно што видим, видим само оно у шта веру1/4ем. То 1/4е био Балатон.
КАЗИМИР: Што га ниси убио?
АВЕЛИНО: Не знам. Уплашио сам се. Сам оме 1/4е погледао, очи су му севнуле у мраку и осетио сам пламен на образу. Више нисам смео да га уби1/4ем.
КАЗИМИР: Чи1/4и 1/4е двоглед?
АВЕЛИНО: Ишчупао сам га с груди 1/4едног во1/4ника.
КАЗИМИР: Нашег или њиховог?
АВЕЛИНО: Не сећам се.
КАЗИМИР: Значи украо?
АВЕЛИНО: Прво убио. Онда скинуо, не украо.
КАЗИМИР: Знам 1/4а да 1/4е Балатон лопов, одгризао 1/4е та1/4 ма1/4ци и брадавицу са сисе када га 1/4е до1/4ила. Види му се на лицу.
АВЕЛИНО: Што га се онда не отарасимо? Могао бих да га запалим док спава.
КАЗИМИР: Треба да нас 1/4е тро1/4е.
АВЕЛИНО: Што?
КАЗИМИР: Један да нас чува од 1/4уче, 1/4едан од данас, 1/4едан од сутра.
АВЕЛИНО: А где смо уопште кренули?
КАЗИМИР: Знаћеш када дође време за то. Идем по 1/4едну дево1/4ку. А сада га пробуди, већ 1/4е дубока ноћ. Морамо да кренемо.
(Авелино грубо пробуди Балатона чизмом у леђа. Он устане, мамуран, неиспаван, неосетљив.)
АВЕЛИНО: Идемо.
БАЛАТОН (спрема се.): Сањао сам да смо већ кренули. Ха1/4де!
(Тро1/4ка крене низ падину обрубљену мраком. Казимир запева. То 1/4е нека тугованка, делом на македонском, болна песма.)
КАЗИМИР (пева.): Кра1/4 ридини извори, кра1/4 извори тополи
високите зидини, затворени, о1/4!
Девет земљи големи над високи планини
девет реки поплави испречени, о1/4!
Девет кули зидани, девет браке железни
нико1/4 нема да отвори, да прерипа, о1/4!
За високи зидини, девет теми одани
едно срце теро и1/4, запретено, о1/4!
Има ли 1/4унак да преорди девет царства 
велики
девет трава опинцих, да их сине, о1/4!
Да прерипа зидини, да изика 1/4уначки девет браке железни, 
отворте се, о1/4!
БАЛАТОН: Казимире, ко1/4и 1/4е то 1/4език?
КАЗИМИР: Што?
БАЛАТОН: Мени то не личи на наш 1/4език.
КАЗИМИР: Можда. Можда и нисам наш. Ко ће га знати, не сећам се.
АВЕЛИНО: А 1/4е л' и нас чека девет планина?
КАЗИМИР: Чека сваког.
БАЛАТОН: Сваког?
АВЕЛИНО: Ћути сад и хода1/4!
БАЛАТОН: Ево, ево, ходам.
КАЗИМИР: Чудно, изгледа као да ходамо у месту.
(М Р А К.)
5. СЛИКА
(Иста ноћ. Једна од мотелских соба. По распореду скромног намешта1/4а слична 1/4е Верино1/4 соби из неке од слика. На месту четвртог зида, тамо где 1/4е у Верино1/4 соби пролаз на ливаду, сто1/4и фото тапет неког пе1/4сажа са Хава1/4а. Напољу ромиња киша. Капи што добу1/4у као да боду људе право у теме. У соби младић, Никита и дево1/4ка Магдалена. .)
МАГДАЛЕНА: Зашто си ме довео овде?
НИКИТА: Нисам те довео, немо1/4 опет да почињеш.... пукла 1/4е гума, до 1/4утра неће бити ништа од поправке.
МАГДАЛЕНА: Зашто си ме, уопште, повео на излет?
НИКИТА: А зашто си ти пошла, Магдалена?
МАГДАЛЕНА: Одговори.
НИКИТА: Да будемо на неком мирном месту, довољно далеко од свих.
МАГДАЛЕНА: А зашто бисмо желели да будемо довољно далеко од свих?
НИКИТА: Да би разговарали.
МАГДАЛЕНА (Нестрпљиво.): О чему ми уопште имамо да разговарамо? Никита, 1/4а сам ти све лепо испричала. Ништа ти нисам прећутала. Тако 1/4е и другачи1/4е не може бити.
НИКИТА: Волиш га?
МАГДАЛЕНА: Не буди дете.
(Магдалена се нервозно шета лево, десно. Као рањена животиња. Затим у тишини оде до прозора. Погледа, негде кроз хава1/4ску палму на фототапету.)
МАГДАЛЕНА: Како 1/4е оно чудно дрвеће напољу?
НИКИТА: То су букве. Шупље букве. Посто1/4и нешто у саставу тла што 1/4е изазвало минералне промене, тек тако, од1/4едном, букве су се исушиле. Изнутра.
МАГДАЛЕНА: Када се то десило?
НИКИТА: О, пре више од триста година. Кажу да су стари Словени, пре него што су дошли на Балкан сахрањивали сво1/4е мртве у шупљим, изнутра осушеним стаблима. Веровали су да се свет живих и мртвих не сме мешати. Да мртви, сво1/4им распадом не треба да прља1/4у природу. А нису смели ни да их спаљу1/4у. Зато су њихова потрошена тела укрштали са потрошеним телима природе. Другим речима стављали су их у оваква, полужива стабла.
МАГДАЛЕНА: Метафорично, нема шта.
НИКИТА: И више од тога - практично. С времена на време пронађу леш у овим буквама. Изненада нестали људи, жртве обрачуна... пре месец дана пронашли су дево1/4ку за ко1/4у се мислило да 1/4е нестала без трага. Стопирала 1/4е на путу и - паф - нестала.
МАГДАЛЕНА: Грозно... прекини! Када смо били мали таквих прича уопште ни1/4е било. Нигде ниси могао да видиш милиционера, га1/4или су нас у уверењу да живимо у мирно1/4 земљи добрих људи.
НИКИТА: Не лупа1/4. Увек 1/4е било тако, само се о томе ћутало. После 1/4едног рок концерта пре 20 година, пронађено 1/4е 16 лешева. Неки од њих, били су толико искасапљени да их 1/4е било немогуће препознати. Ту вест нико тада ни1/4е об1/4авио. Јеси ли видела тако нешто тамо, у свету?
МАГДАЛЕНА: Не. Ја живим у мирном градићу. Прича се о томе, пише у новинама али ти то не видиш. Не позна1/4еш никога ко позна1/4е некога коме се то десило. 
НИКИТА (Иронично.): Ти живиш у мирном градићу. Тамо се мирно живи.
МАГДАЛЕНА: Не буди циничан. То ниси ти.
НИКИТА: Хоћеш да кажеш да су тамо подземни и надземни свет потпуно раздво1/4ени. Ти живиш нормално, знаш за подземни свет али га никада не видиш.
МАГДАЛЕНА: А овде 1/4е све измешано. И ми седимо у ово1/4 соби, присто1/4ан мотел за домаће услове, и 1/4а те питам за дрвеће и шта ти радиш: Причаш о томе како људи трпа1/4у мртве у шупљине... 1/4е л' видиш!?
НИКИТА: Шта?
МАГДАЛЕНА: Како сте сви ви, полудели, и сви причате о неком уби1/4ању, о неком срању...
НИКИТА: Немо1/4 да се љутиш. Уопште ти не приста1/4е. Ко то ми?
МАГДАЛЕНА: Ви ко1/4и сте остали.
НИКИТА: А ви: што сте отишли, о чему ви причате!?
МАГДАЛЕНА: О животу? 
НИКИТА: Лова, кола, куће, посао, газда... гастерарба1/4т!
МАГДАЛЕНА: Ја сам асистент на факултету, а то се тамо цени.
НИКИТА: И ниси "гастер" !? 
МАГДАЛЕНА: Не.
НИКИТА: А он, 1/4е ли он "гастер" !?
МАГДАЛЕНА: Не. Он ради са комп1/4утерима, у 1/4едно1/4 фирми.
НИКИТА: Има газду за кога ради, значи- роб.
МАГДАЛЕНА: Роб 1/4е она1/4 што копа канале, ради у ливници, избеглица! Када си стручњак за нешто онда си грађанин!
(Пауза.)
НИКИТА: Како си могла то да урадиш?
МАГДАЛЕНА: А шта си ти урадио да ме спречиш?
НИКИТА: Шта сам могао? И немо1/4 стално да ми одговараш питањима.
МАГДАЛЕНА: Не знам.
НИКИТА: Када си добила стипенди1/4у, био сам срећан. Знао сам колико ти то значи. После, у во1/4сци, сваки пут би наглас, негде на терену читао тво1/4а писма. И како си се снашла, и с ким делиш собу, како изгледа та1/4 град, и шта планираш да ми купиш... супер!
МАГДАЛЕНА: Шта "супер" ?
НИКИТА: Посто1/4ао 1/4е циљ. За нас дво1/4е. Изађем из во1/4ске и дођем. Да почнемо за1/4едно да живимо, као сви нормални људи, са послом, ловом, ти би се запослила, 1/4а би завршио геологи1/4у, после подне би шљакао, не би више размишљали о ово1/4 земљи. Живели би.
МАГДАЛЕНА: Ни1/4е то било 1/4едноставно. И 1/4а сам мислила на тебе. Ходала сам улицама, причала са тобом, разгледали би град и причали. Причала сам тво1/4им и сво1/4им гласом, у себи. А онда су дошле вести одавде. Прво сам се сме1/4ала. Глупости. Онда сам почела да об1/4ашњавам људима ша се то догађа, уствари. Онда су дошле слике овдашњих логора.
НИКИТА: И онда?
МАГДАЛЕНА: Онда сам престала да размишљам. Једног дана сам само искључила мозак и престала да мислим о кући. Тата и мама су писали да 1/4е неко спалио нашу кућу на мору, почела сам да радим како би им слала лову. Престала сам да мислим, Никита. 
НИКИТА: О мени?
МАГДАЛЕНА: Не... не знам. Почела сам да се плашим да мислим о теби. Бо1/4ала сам се да ће те одвести у рат, да ћеш погинути. Нисам смела да мислим.
НИКИТА: Не веру1/4ем ти.
МАГДАЛЕНА: Знам. Уствари, почела сам да мислим како су сви људи овде проклети. И да ће бити потребно нешто сасвим мало, малецно да сви почнете да силу1/4ете и пљачкате.
НИКИТА: И 1/4а?
МАГДАЛЕНА: Не, не, не ти... мислила сам да ћеш схватити да треба да бежиш одавде, да ћеш збрисати код стрица у иностранство...
НИКИТА: Стриц 1/4е умро.
МАГДАЛЕНА: Надала сам се да ћу добити тво1/4е писмо из неког иностранства. Да ћемо почети у неко1/4 трећо1/4, четврто1/4 земљи.
НИКИТА: Не сери! Шта си урадила да ми помогнеш?
МАГДАЛЕНА: Нисам могла да те позовем код себе, делила сам собу, све сам паре слала мо1/4има.
НИКИТА: Ни1/4е те било брига шта 1/4а радим и да ли сам жив! Тво1/4а писма су била 'ко са оног света" , што би рекла мо1/4а ма1/4ка. Овде 1/4е било другачи1/4е.
МАГДАЛЕНА: А мени тамо ни1/4е било другачи1/4е!? И мени 1/4е било другачи1/4е. Други људи, други 1/4език, друго све. И 1/4а сам тамо била сама. А нико нормалан се не би вратио овде.
НИКИТА (Замишљено.): И ти си била сама...
(М Р А К.)
6. СЛИКА
(Верина соба у мотелу. Сада 1/4е фронтални зид, ко1/4и ни1/4е посто1/4ао у претходно1/4 слици замењен фото тапетом са истим призором ливаде одевене у тмину и 1/4едног усамљеног дрвета (букве.) по средини. Поново сама, Вера се нервозно шета по соби, горе-доле ослушку1/4ући сваки звук ко1/4и долази из ходника. Као да ишчеку1/4е Кратовца. Онда затвори очи и почне да говори. У читаво1/4 слици Вера проговара сво1/4им и туђим, измењеним гласом верно осликава1/4ући ди1/4алог са другом особом, Мари1/4ом. При промени гласа, мења и место и гримасе лица.)
ПРВИ ГЛАС: Докторе, она не проговара. Да, докторе, измерила сам и пулс и крвни притисак, све изгледа у реду. Да, добила 1/4е Тродон 1/4утрос. Не, докторе, ни1/4е изговорил ни реч. Видите, само гледа, не проговара. Да, докторе, потрудићу се, да, докторе, разумем. До виђења до у1/4утру, докторе.
(Пауза.)
ДРУГИ ГЛАС: Зашто ла1/4еш!? Шта то тебе занима проговарам ли или не!? Откуд теби иде1/4а да 1/4а имам нешто да ти кажем!?
ДРУГИ ГЛАС: Мари1/4а, па ви говорите?... Јесте ли добро!?
ДРУГИ ГЛАС: Где сам, одговара1/4, битанго!?
ПРВИ ГЛАС: У болници сте, у пост трауматско1/4 соби болнице за ментално здравље.
ДРУГИ ГЛАС: Дакле, лудара!
ПРВИ ГЛАС: Немо1/4те то да говорите. Ово 1/4е само привремени смешта1/4. Док се не опоравите. 
ДРУГИ ГЛАС: Језик ми се мало спетљао. Тежак 1/4е, као да 1/4е оклопљен челичним плочама. Чудно, ово као да ни1/4е мо1/4 глас.
ПРВИ ГЛАС: Не напрежите се, Мари1/4а, попи1/4те мало воде. Ево, узмите лек.
ДРУГИ ГЛАС: Јеби се ... узми сама лек ако си болесна. Хоћеш да ме дрогираш, а!?
ПРВИ ГЛАС: Има1/4те поверења. Ово 1/4е да се примирите. То нису 1/4аки седативи.
ДРУГИ ГЛАС: Како ти 1/4е име, сестро!?
ПРВИ ГЛАС: Вера. Зовем се Вера, Мари1/4а.
ДРУГИ ГЛАС: А у шта вера? У шта си ти вера?
ПРВИ ГЛАС: Немо1/4те да се напрежете.
ДРУГИ ГЛАС: Зашто тако млада и нормална дево1/4ка ради у лудари?
ПРВИ ГЛАС: Напрежете се.
ДРУГИ ГЛАС: Не. Више се не напрежем. Довољно сам се напрезала до сада. Сада се одмарам. Сада сам мртва.
ПРВИ ГЛАС: Не говорите то. Живи сте. Видите како само лако причате.
ДРУГИ ГЛАС: Прекини да ми персираш. Млађа сам од тебе.
ПРВИ ГЛАС: Добро: Како си, Мари1/4а?
ДРУГИ ГЛАС: Из1/4ебано, Вера. Можда би болела да се мењамо, а!? Лепо да се ђидамо, ти да лежиш, 1/4а да сто1/4им, а!? У белом мантилу. Лепо би ми приста1/4ао.
ПРВИ ГЛАС: Би. Ти си лепа дево1/4ка, само се смири, биће све у реду. 
ДРУГИ ГЛАС: Била сам. Сада сам мртва.
ПРВИ ГЛАС: То ти се само чини. Видећеш, долазе овде људи са тешким проблемима, жртве као и ти. Неки се извуку. Ти си млада, 1/4ака, ништа ти ни1/4е толико оштећено. Оздравићеш.
ДРУГИ ГЛАС: Мислиш, нисам тако мртва ко што ми се чини!?
ПРВИ ГЛАС: Не. И немо1/4 да то причаш више. Зашто си ћутала док 1/4е доктор био у визити?
ДРУГИ ГЛАС: Нисам 1/4а ћутала. Ћутао 1/4е он у мени. Он и сада говори. Он ми не да да умрем.
ПРВИ ГЛАС: Ко 1/4е "он" . Овде нема никог, само ти и 1/4а.
ДРУГИ ГЛАС: То ти мислиш. Знаш ти добро ко 1/4е он. Он живи у теби, стално 1/4е ту, од рођења. Само су потребни добри услови да се потпуно разви1/4е. Рецимо да те неко силу1/4е, као што су мене.
ПРВИ ГЛАС: Шта ти се уствари десило?
ДРУГИ ГЛАС: Нагрунули су, хрупили. Била сам сама. Ноћ. Сада ми се чини да сам их сама звала. Ломљава. Мрак. Батери1/4е. Снопови светла. Улазе у собу. Пи1/4ани. Као земља. Потпуно омамљени. Мрак. Не видим их добро. Тро1/4ица. Униформе, Смрад алкохола. Пушке. Нож. Чизме. Блато. Снажни, врло снажни. Свиње. Во1/4ска. Не могу да прочитам амблеме. Добровољци. Без речи. Смех. Кухиња. Кухињски сто. Жица. око руку и ногу. Везана за сто. Врисак. Врисак цепања платна. Потрбушке. Удри, удри, удри, кост о кост, удри, удри, кост о кост, удри, удри, удри, удри....
ПРВИ ГЛАС: Смири се, смири се. Брзо, ињекци1/4а, смири се, докторе! Докторе!
(Пауза.)
ДРУГИ ГЛАС: Једва сте ме савладали, а!? Мртви су много 1/4ачи од живих.
ПРВИ ГЛАС: Немо1/4 то више да радиш. Мислила сам да смо се спри1/4атељиле.
ДРУГИ ГЛАС: И 1/4есмо, више него што мислиш. ТИ ћеш полудети самном. Тражићеш да те преместе у друго крило. Неће ти дати. Мањак персонала. Остаћеш поред мене. Мо1/4е стање се неће променити све док ти не будеш полудела. Заразићу те.
ПРВИ ГЛАС: Прекини!
ДРУГИ ГЛАС: Не бо1/4 се. Ствар 1/4е размене. Ја умирем, он мора да пронађе неко ново тело. Изабрао 1/4е тебе.
ПРВИ ГЛАС: Шта 1/4е онда било?
ДРУГИ ГЛАС: Смрад. Ћутим. Само ћутим. Онда.... осветљава1/4у 1/4едан другог батери1/4ама. Препозна1/4ем их. ПРЕПОЗНАЈЕМ ИХ! ЗНАМ ИХ! ЗНАМ ИХ!
ПРВИ ГЛАС: Ко су они? Одале их знаш?
ДРУГИ ГЛАС: Прво дво1/4ицу одмах препозна1/4ем. Добровољци. Мо1/4 брат 1/4е шверцовао бензин са њима. Сме1/4у се. Цере се у лице.
ПРВИ ГЛАС: Знаш њихова имена, знаш одакле су, при1/4авила си их?
ДРУГИ ГЛАС: Не, нисам, он ни1/4е дао да их при1/4авим. Морала сам да ћутим, као што ћутим пред доктором.
ПРВИ ГЛАС: А трећи!? Шта 1/4е са трећим?
ДРУГИ ГЛАС: Трећи. Батери1/4а лизне два, трипут његово лице, управо ништа, ништа посебно, као лице некога кога добро знам, толико добро да и не могу посебно да га препознам, онда, трећи пут, сме1/4е се, не веру1/4ем, не могу да веру1/4ем... ТРЕЋИ! ТРЕЋИ! ТРЕЋИ!
ПРВИ ГЛАС: Смири се! Смири се!
(Пауза.)
ДРУГИ ГЛАС: Пронађи Гришу, мог брата. Када су отишли, он 1/4е ушао у кућу. Затекао ме 1/4е везану. Срамота. Пронађи Григори1/4а.
ПРВИ ГЛАС: Зашто, па он ће сам доћи да те посети?
ДРУГИ ГЛАС: Не, неће доћи... када будеш потпуно полудела од мене, када он уђе у тебе, отићи ћеш да га пронађеш. Тада ће ти бити све 1/4асно.
ПРВИ ГЛАС: Спава1/4 сада. Све ће бити у реду. Мораш да се одмориш, Мари1/4а.
ДРУГИ ГЛАС: Чува1/4 се старца. Он 1/4е непри1/4атељ.

(То двогласно, двоглаво биће у Верином облику клоне на под собе.
М Р А К.)
7. СЛИКА 
(Поново рецепци1/4а мотела. Дубока ноћ, можда после поноћи. Нешто измењен декор. Попи1/4ене су две флаше раки1/4е. Претежно их 1/4е пошљемчио Данило. Пи1/4ан 1/4е. Григори1/4е тек припит. Данило пева. Одсутно. Григори1/4е нервозно, деконцентрисано листа новине и књигу гости1/4у.)
ДАНИЛО (Пева.): Кад прође ова ноћ,
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан нежан и леп
однесе нови дан.
Кад прође ова ноћ, 
и 1/4утро та1/4не збрише 
познаћу 1/4а, тво1/4 драги лик
у ходу летње кише.
Ти снена журиш тад кроз млад,
кишовит град
можда заборављаш на скори
сусрет наш. 
Кад прође ова ноћ, 
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан, нежан и леп
однесе нови дан...
(Данило пи1/4аним гласом имитира "буке" Душана Јакшића са карактеристичним покретима. Као да 1/4е изашао из времеплова.)
ГРИГОРИЈЕ: Ти си се баш орасположио.
ДАНИЛО: Е, сине, сине. Кад 1/4е ово живот, не оста1/4е ти ништа друго него да попи1/4еш мало и ....
ГРИГОРИЈЕ: Шта 1/4е живот овакав? Ха1/4де, реци, ти си стари1/4и, морао би то да знаш. 
ДАНИЛО: Немо1/4 опет да почињеш. Видиш да нема разлога да се свађамо. Ти си одрастао момак, жао ми 1/4е што сам чуо то што си ми испричао, али, знаш... сада си ми некако ближи. Док човека нешто не испреби1/4а, не умлати у животу, не знаш ни где ти 1/4е дупе, ни где ти 1/4е глава. И мене, кад 1/4е жена оставила... ух, мислио сам... па прође. Изађеш 1/4ачи и...
ГРИГОРИЈЕ: ...Пи1/4ани1/4и. Него, видим, потресла те 1/4е мо1/4а прича. А шта сте ви, маторци учинили да до тога не дође?
ДАНИЛО: Како то мислиш...? Несреће се дешава1/4у саме, нико их не зове...
ГРИГОРИЈЕ: Не, не... чека1/4. Јеси ли ти био на оним радним акци1/4ама?
ДАНИЛО: Јесам.
ГРИГОРИЈЕ: Градио си путеве, певао песме, правио боље сутра...
ДАНИЛО: Па то ти и причам. Не знаш ти како 1/4е добра била она земља.
ГРИГОРИЈЕ: Па како 1/4е то била добра? Шта сте ви, маторци, учинили да спречите три параво1/4на добровољца да улете у поштену кућу, са поштеним комшилуком, да све однесу и силу1/4у ми сестру... А, ТО ТЕ ПИТАМ, ТО ТЕ ПИТАМ!!!
ДАНИЛО: Немо1/4, бре, Григори1/4е, Гришо...
ГРИГОРИЈЕ: Немо1/4 тако да ме зовеш! Одговори!
(Док Данило слеже раменима у простори1/4у, на улазна врата уђе Кратовац.
Старац иде полако, хромо, дустабанли1/4ски, понизно.)
ДАНИЛО: Јаоо1/4, немо1/4, опет матори да гњавиш. Немамо ништа ситно.
КРАТОВАЦ: Ма, шта имаш сине, да1/4 деди, сине, мало хлеба деда да купи...
ГРИГОРИЈЕ: Немо1/4 деда опет да гњавиш. Мркла 1/4е ноћ, нема ти овде гости1/4у да просиш.
ДАНИЛО: Јеси ли опрао људима кола, данас... 1/4еси, па шта сад оћеш!?
КРАТОВАЦ: Љуби те деда Кратовац, да1/4 нешто, сине, деда да 1/4еде, Бог те чувао, дете, и тебе и тво1/4 пород, болест не дошла на тво1/4 праг...
ГРИГОРИЈЕ: А1/4де, бре, Кратовац... 1/4е ли... како у букви!?
КРАТОВАЦ: Добро.
ДАНИЛО: А шта раде букве, данас, деда!?
КРАТОВАЦ: Чека1/4у, пусте, шупље, да их људи населе.
ГРИГОРИЈЕ: Како то?
КРАТОВАЦ: Сваки дан нешто умре, сине, а ако се у букву метне има да живи и даље.
ДАНИЛО: Теби деда ни1/4е било доста оне милици1/4е прошле године кад си нашо ону дево1/4ку мртву, 1/4едва те из милици1/4е пустише, него опет сереш о буквама и мртвима.
ГРИГОРИЈЕ: Једног дана ће те ухапсити што плашиш народ тим причама.
КРАТОВАЦ: Једном давно 1/4едан племић по имену Краму1/4 уснио 1/4е како га невеста, племкиња Дороте1/4а одвраћа од постеље 1/4ер љубавише са неким слугом. Пробуђен, сав у зно1/4у и чемеру што се скупио подно грла, пун горчине и беса, нареди да се позове сва послуга невеликог двора. Како у сну ни1/4е видео лице слуге, већ одежду паорску, нареди да се сви што су тог 1/4утра већ били у одећи слушко1/4 посеку и баце псима. Још нареди, плашећи се вампира, да им се главе закопа1/4у негде даље не би ли њихове душе заувек остале у проклетству. Али племкиња Дороте1/4а, ко1/4а 1/4е стварно водила вилинску љубав са на1/4лепшим слугом у двору, оплака његово мртво тело па га по ноћи однесе тако крвавог и безглавог, однесе са све главом до ове шуме сасушених букви. Сакри му тело у 1/4едну и намакну преко главу. Како 1/4е пролеће било близу, она прежали љубав и заборави на слугу. И када 1/4е све стало да цвета, и мочвара да смрди по новом животу што се рађао, тако и буква стаде да пупи. Прво су се младице увукле у одсечену главу па се спо1/4ише са телом. А онда читав корен поче да се мрда и потиску1/4е нагоре тело. Једног 1/4утра, са сво1/4е куле, Краму1/4 на врх букве угледа живог слугу, озеленелог и процветалог. Тог дана бодежом сам изби себи очи а Дороте1/4а, сигурна да 1/4е васкрсао њо1/4 на опомену што га 1/4е заборавила потражи постељу на стењу под зидинама.
ДАНИЛО: Ни1/4е него... а1/4де, мичи се.
КРАТОВАЦ: Ћути, сине, они што сво1/4е мртве не оплачу ваљано и не закопа1/4у их дубоко, не ставе камен плочу преко, ти сво1/4о1/4 деци смрт проричу.
ДАНИЛО: Да ти дам 1/4а 1/4едну плочу преко главе...
ГРИГОРИЈЕ: Је ли, Данило, лепо каже човек, 1/4еси ли ти добро асфалтирао та1/4 пут на акци1/4и?
ДАНИЛО: Ма, остави се те приче...
ГРИГОРИЈЕ: Јер ако ниси, може се десити да мртви изађу испод пута братства и 1/4единства!
КРАТОВАЦ: Лепо кажеш, синко, лепо... него, 1/4е л' теби име Гриша, Григори1/4е?
ГРИГОРИЈЕ: Откуд знаш?
КРАТОВАЦ: Имал ли ти сестру 1/4едну, што ради као болничарка у болници.
ГРИГОРИЈЕ: Откуд ти сад па то, деда?
ДАНИЛО: Има, али ни1/4е болничарка него...
ГРИГОРИЈЕ: Умукни, будало.
КРАТОВАЦ: А био си на ратишту.
ГРИГОРИЈЕ: Па.... нисам...
КРАТОВАЦ: Онда ниси ти та1/4 кога тражим. Ништа. Одох 1/4а.
(Кратовац полагано али одлучно као што 1/4е и дошао напусти простори1/4у.
Данило и Григори1/4е се згледа1/4у, збуњено.)
ДАНИЛО: Шта би, ово?
ГРИГОРИЈЕ (нервозно.): Матора будала... ћути, спава1/4.
ДАНИЛО: Ала дува напољу... кад ће да прође ова ноћ?
ГРИГОРИЈЕ: Аха, подигао се неки ветар.
(М Р А К.)

8. СЛИКА
(Мотелска соба Никите и Магдалене. Њих дво1/4е 1/4ош увек седе на кревету у истом положа1/4у, као да 1/4е само време зашло неком окуком и стало, негде између претходне и ове слике. Тишина над њиховим главама. Тешка тишина. Као да свака наредна реплика води узалудну битку са тишином.
НИКИТА: И... како си га упознала?
МАГДАЛЕНА;
Без везе. У кафеу у коме сам радила послеподне. Тамо нема много странаца, то 1/4е отмен градић Одмах 1/4е запазио да нисам домаћа. Тада 1/4е био већ шест година тамо, почео 1/4е да разви1/4а посао.
НИКИТА: "Почео 1/4е да разви1/4а посао..." Да ли 1/4е то довољно да се неко заборави. Тек тако?
МАГДАЛЕНА: Ни1/4е било тек тако, ништа ни1/4е било тек тако...
НИКИТА: Него како!?
(Пауза.)
МАГДАЛЕНА: Какав 1/4е то звук... напољу?
НИКИТА: Ветар. Ветар ко1/4и пролази кроз шупље букве, шта кажеш - као неки брум, или Панова фрула.
МАГДАЛЕНА: Никита, ха1/4мо одавде, а1/4мо кући. 
НИКИТА: Некада се ниси ничега плашила када би били за1/4едно.
МАГДАЛЕНА: Овде 1/4е одвратно. Нисам смела да те пустим да ме доведеш овде.
НИКИТА: Ни 1/4а тебе да ме доведеш до овде. Све 1/4е одвратно. Зар не можемо ни нормално да причамо?
МАГДАЛЕНА: Не знам о чему би могли да причамо. Десило се шта се десило. На кра1/4у, живи смо и здрави, и то 1/4е нешто.
НИКИТА: Јесте.
МАГДАЛЕНА: Не мислиш, ваљда, да 1/4ош дуго останемо овде?
НИКИТА: Нисам мислио да ноћимо овде.
МАГДАЛЕНА (Лажно ведро.): Ха, ха... нисам то ни мислила. Ипак, 1/4а сам удата жена!
(Пауза.)
МАГДАЛЕНА: Извини, хтела сам да се нашалим.
НИКИТА: Ништа, ништа. Ако хоћеш иди у купатило, да се освежиш и да кренемо кући.
МАГДАЛЕНА (Искрено весело.): Супер!
(Магдалена оде до купатила. Затвори врата за собом. Никита 1/4е миран секунд. Потом вади велику торбу испод кревета и отвара 1/4е. Извлачи велику на1/4лонску покривку, дугачки шрафцигер, канапе и крпе. Развлачи на1/4лон преко итисона пред вратима од купатила па све до средине собе. Однекуд се по1/4ављу1/4е Кратовац. То ни1/4е убоги прос1/4ак као у претходно1/4 сцени, већ виталан човек као у сцени са Вером. Никита се престрави. .)
НИКИТА: Ко си ти?
КРАТОВАЦ: Зову ме Кратовац. Живим у 1/4едно1/4 од оних шупљих букви.
КРАТОВА: Како си ушао?
КРАТОВАЦ: То ни1/4е важно. Позна1/4ем сваки делић ове настамбе, знам за пролазе за ко1/4е други не зна1/4у.
НИКИТА: Зашто си дошао?
КРАТОВАЦ: Знаш ти добро. Они ме шаљу као што су послали тебе. Само, 1/4а сам знао да ћемо се сусрести а ти ниси. Ти ћеш 1/4е убити сада.
НИКИТА: Да. Надам се да ниси дошао да ме спречиш?
КРАТОВАЦ: Не. Никако. Ни они не би могли да смисле 1/4едноставни1/4и и логични1/4и кра1/4. Ја сам овде да ти помогнем. Претпостављам да ти 1/4е 1/4асно да си 1/4е довео чак овамо само да би њено тело ставио у 1/4едну од букви.
НИКИТА: Да.
КРАТОВАЦ: Ја ћу ти помоћи да то учиниш неприметно. А ти ћеш ме заузврат убити.
НИКИТА: Зашто?
КРАТОВАЦ: Нико не неста1/4е са лица земље, ове планете, ако не бива уби1/4ен. Ја сам мртав, већ годинама, али нисам уби1/4ен. И зато сам овде. Ти ћеш ми помоћи, 1/4а ћу теби и они ће бити задовољни.
НИКИТА: Ко су "они" ?
КРАТОВАЦ"
Ти то добро знаш. Они су свуда. И у нама. Само су потребни подесни услови да се они потпуно разви1/4а1/4у у нама. Као херпес, рецимо. Ти ћеш то учинити.
НИКИТА: Да ли ти 1/4е позната прича о племићу ко1/4и 1/4е наредио да се све слуге, 1/4ер 1/4е сумњао да 1/4е у 1/4едно његова жена заљубљена, уби1/4у.
КРАТОВАЦ: Наравно.
НИКИТА: То ме и плаши. Не бих волео да се 1/4едног дана Магдалена по1/4ави на врху букве, у крошњи.
КРАТОВАЦ: Не бо1/4 се. Ја ћу ти показати довољно исушено стабло ко1/4е никада не кли1/4а. Ни у пролеће.
НИКИТА: А онда ћу морати и тебе да уби1/4ем.
КРАТОВАЦ: Просто. И лако. Када 1/4едном постанеш убица, сваки наредни пут 1/4е много лакши. Готово да и нема границе између уби1/4ања. 
НИКИТА: Добро. 
КРАТОВАЦ: Договорено. Сада ћу те оставити. Односно вас, насамо.
(Нагло као што се и по1/4авио, Кратовац нестане у неком та1/4ном пролазу Никита узме дугачки шрафцигер и припреми се. Магдалена изађе из купатила.
Мрак.)

9. СЛИКА
(Казимир, Балатон и Авелино у неком шипраж1/4у. Можда шикара близу воде. Чу1/4е се клокот потока. Потока ко1/4и се улива у мочвару. Као да звекет воде замире негде у близини. Ноћ. Још увек, као да су заглављени у исто1/4 ноћи. Заправо, неколико ноћи путу1/4у не осећа1/4ући то. Казимир и Балатон 1/4едан наспрам другог. У позадини Авелино претражу1/4е простор опрезно крчећи себи пут цевком аутомата.)
КАЗИМИР: Балатоне, послуша1/4 шта ћу ти рећи. И пази, Авелино не сме ништа чути.
БАЛАТОН: Јесмо ли близу, Казимире?
КАЗИМИР: Јесмо. Још неколико корака ко1/4и ће нам се учинити растегнутим као сама вечност и стићи ћемо на место одакле смо можда и кренули.
БАЛАТОН: Где смо се, уствари, запутили? Ни1/4е довољно бежати од нечега, потребно 1/4е бежати ка нечему.
КАЗИМИР: Уколико човек бежи од себе, бежи к себи. Зато и идемо по 1/4едну дево1/4ку. Учинила 1/4е нешто страшно и ми ћемо 1/4е казнити, њу и 1/4ош неколико људских створова, кажњава1/4ући, уствари, сами себе.
БАЛАТОН: Шта си оно желео да ми кажеш?
КАЗИМИР: У хуку прошле ноћи, негде пред црну тишину када природа мине преморена од непрестаног хода иструљења и умирања, мењања и сталног свлачења сво1/4е животне опне што окружу1/4е све што називамо посто1/4ећим, Авелино 1/4е пожелео да те опљачка и спали.
БАЛАТОН: Знао сам. Гледа ме испод ока откако смо кренули.
КАЗИМИР: Примети си?
БАЛАТОН: Наравно да сам приметио. Када сам га први пут угледао, док 1/4е спаљивао људе у 1/4едно1/4 кући усред ратне котлине, погледао ме 1/4е ужареним очима и рекао: "Писни само неком о томе шта си видео, о томе шта све 1/4едан човек може да учини ако се створе погодни услови, само писни и бићеш спаљен попут ових људи." 
КАЗИМИР: Ето, видиш, синоћ сам га 1/4едва спречио у то1/4 намери.
БАЛАТОН: Авелино 1/4е злочинац.
КАЗИМИР: Мислиш ли да ми нисмо?
БАЛАТОН: Не мислим. Али, када човек погледа облик туђег злочина, ту форму истра1/4авања супротно границама самоосећања, злочин поста1/4е увек лакши, провиђени1/4и док туђи опста1/4е као прави, пластични, матери1/4ални злочин. Не видети мотиве, значи гледати у животну одвратност. 
КАЗИМИР: Само сам желео то да ти кажем. Припази се. Када будемо поново ступили међу људе, они нас неће гледати овако како се међусобно гледамо. Посматраће нас као мртве. И тада ће Авелино сигурно видети да тебе и мене људи гледа1/4у тако, а да 1/4е сам жртва наше тро1/4ке.
БАЛАТОН: Откуд све то знаш?
КАЗИМИР: Знам, био сам 1/4едном међу живим људима.
БАЛАТОН: А шта ако смо заиста мртви? Тако би де об1/4аснио ова1/4 спори проток времена око нас. И ова1/4 утисак да сто1/4имо и када се крећемо? 
КАЗИМИР: То не мења ствар. Ако више нисмо живи, нешто друго посто1/4и наспрам живота. А све што посто1/4и, човек тежи да одржи. 
(Авелино им се приближи.) 
АВЕЛИНО: Чудно, пронашао сам неколико, малих, мртвих животиња. Тамо три кунића, испред две сове, на оно1/4 страни неколико пацова, чак и 1/4едну мртву водену зми1/4у. Као да преко овог потока цару1/4е неко непожељно царство.
КАЗИМИР: Преко овог потока 1/4е ливада, потом шума букових стабала и затим људска настамба. Зове се "Мотел" . Ту 1/4е и циљ нашег пута.
АВЕЛИНО: Спалићемо мотел.
КАЗИМИР: Полако.
БАЛАТОН: Опљачкаћемо мотел.
КАЗИМИР: Полако.
АВЕЛИНО: А ако нас неко савлада?
КАЗИМИР: Нас 1/4е немогуће савладати.
БАЛАТОН: А ако нас неко препозна? Можда смо већ били 1/4едном тамо?
КАЗИМИР: Биће страшни1/4е ако нас нико не препозна. А сад кренимо. Балатоне, води нас.
(Балатон крене први кроз шипраж1/4е. За њим, нешто одво1/4ени Казимир и Авелино.)
АВЕЛИНО: Знаш, шаке су почеле да ми се зно1/4е. Али, уместо сланих капљица са њих се слива крв.
КАЗИМИР: То 1/4е нормално, Дешава се то и нама. Слуша1/4 ме пажљиво, и пази да нас не чу1/4е Балатон.
АВЕЛИНО: Кажи. Нешто сте говорили вас дво1/4ица?
КАЗИМИР: Рекао ми 1/4е да жели да те опљачка. Имаш боље оруж1/4е од њега. Још 1/4е рекао да ће те убити.
АВЕЛИНО: Ђубре! Знао сам од часа када смо кренули.
КАЗИМИР: Само сам желео то да ти кажем. Припази се. Када будемо поново ступили међу људе, они нас неће гледати овако како се међусобно гледамо. Посматраће нас као мртве. И тада ће Балатон сигурно видети да тебе и мене људи гледа1/4у тако, а да 1/4е сам жртва наше тро1/4ке.
АВЕЛИНО: Само нек проба. Убићу га!
(М Р А К.)
10. СЛИКА
(Верина соба у полумраку и потпуном хаосу. Једино светло допире испод Вериног лица, са гробљанске свеће што 1/4у 1/4е упалила. Намешта1/4 испревртан. Зидови и тапети подерани, као да 1/4е ноктима покушавала да избразда себи излаз. Као животиња у кавезу. Насупрот томе, Вера 1/4е уредно обучена и зачешљана. Просто спремна за излазак. Из ходника се чу1/4у разни крици, превирање, бег нечи1/4и. У молитви 1/4е, поново.)
ВЕРА: Срушила сам све забране, покидала све сам жице и ограде 
породила баш све болове, изнедрила све сам гно1/4еви 
само снаго ти не идеш, не долазиш мени баш никако, 
да л' те треба 1/4ош за ноге вучи, да л' ти руке 1/4ош морам кидати, 
са колико вода треба тебе опрасти, са колико речи треба тебе вући,
осећам ли како ти од мене идеш, пролазиш ли, 
бежиш другоме, хоће ли 1/4ош много крви исцурети, 
хоће ли се многе ране разноктити,
отераћу 1/4а све реке тамне, све вирове и гласове равне, 
покуљаћеш ти из мене, снаго, улићеш се све у поре и канале, 
допустићу да колаш одасвуд, да претачући себе и мене, 
учинићеш да мучено1/4 дево1/4ци баш све муке ми прекратимо, 
истераћеш, снаго, ти из мене отрове, 
попалићу куће и кровове, све ће опет бити како треба, 
душа мо1/4а одмориће себе,
Срушила сам све забране, покидала све сам жице и ограде 
породила баш све болове, изнедрила све сам гно1/4еве...
Врата се хитро отворе. У собу улети избезумљена Магдалена. рањена 1/4е и обливена крвљу. Она затвори врата не примећу1/4ући Веру. Закључа врата два, три пута, довуче столицу и постави 1/4е иза врата.)
ВЕРА: Боже... како си лепа. 
МАГДАЛЕНА: Шта!? Ко си сад па ти?
ВЕРА: Не бо1/4 ме се. Зовем се Вера... рањена си!? Шта ти се десило!?
МАГДАЛЕНА (Хистерично.): Не прилази ми... не додиру1/4 ме... склони се... убићу те ако приђеш!
ВЕРА: Ко ти 1/4е то урадио?
МАГДАЛЕНА: Ћути! Доћи ће, само што ни1/4е дошао.. потпуно 1/4е луд... боже мо1/4, боже...
ВЕРА: Не брини, 1/4а ћу те сакрити. Овде си на сигурном. Из ове собе нема изласка, зато неће смети ни да уђе унутра. А ко 1/4е то...?
МАГДАЛЕНА: Мо1/4... неко кога сам некада познавала.
ВЕРА: Људи не полуде тек тако, мораш ми рећи зашто да бих умела да ти помогнем.
МАГДАЛЕНА: Не прилази ми, боље довуци ону фотељу на врата, зови рецепци1/4у, тражи полици1/4у!
ВЕРА: Овде нема полици1/4е.
МАГДАЛЕНА (Хистерично.): Зови полици1/4у, мора1/4у доћи... зови их...!
ВЕРА: Смири се, поново си хистерична!
МАГДАЛЕНА: Шта хоћеш од мене, лудачо, шта хоћеш... зови полици1/4у, помози ми, ранио ме 1/4е... неће се смирити све док ме не уби1/4е... све 1/4е припремио, видела сам на1/4лон... и конопац...
ВЕРА: Како си ме то назвала?
МАГДАЛЕНА: Лудача, лудача си, причаш ко1/4ешта... зови полици1/4у када ти кажем!
(Вера нагло изгуби маску готове инферналне смирености. Њом поново завлада неред и немир. До кра1/4а слике она говори, као опседнута сво1/4им и "Мари1/4иним гласом" као у 1/4едно1/4 од претходних слика.)
ДРУГИ ГЛАС: Ха1/4де сад, сестро Вера, помози дево1/4ци, младић 1/4у 1/4е искасапио и сада ће доћи да доврши кучку!
МАГДАЛЕНА: Шта то причаш!?
ПРВИ ГЛАС: Смири се, Мари1/4а, не говори такве ствари!
ДРУГИ ГЛАС: Глупачо, зар не видиш како смо добиле 1/4ош 1/4едну сестру, сада смо прави чопор од три вучице!
МАГДАЛЕНА: Лудачо, с ким то причаш... ћути, ћуче нас, доћи ће... и тебе ће убити!
ДРУГИ ГЛАС: Об1/4асни дево1/4ци, Вера, да смо одавно уби1/4ене!
ПРВИ ГЛАС: Прекини да лупаш глупости, Мари1/4а, ти си жива и 1/4а сам и доћи ћу до твог брата... све ће поново бити у реду!
МАГДАЛЕНА: Ништа неће бити у реду... ево га, чу1/4ем његове кораке, ево, отвара све собе дуж ходника, ускоро ће доћи и до нас.
ПРВИ ГЛАС: Призна1/4 да желиш да га уби1/4еш, дево1/4ко!
МАГДАЛЕНА: Не желим ништа... желим да дође полици1/4а, вичи, вичи, неко ће нас чути, он се приближава! Вичи!
ДРУГИ ГЛАС: Нас 1/4е три, сачекаћемо га и заклати, сигурно 1/4е заслужио... и он 1/4е силоватељ, сви су они силоватељи!
МАГДАЛЕНА: У праву си, пронађи нешто чиме би могла да га уби1/4ем, флашу, ексер, стакло... нешто!
ПРВИ ГЛАС: Немо1/4 да 1/4е слушаш. Ако га уби1/4еш осуђена си на нас две, заувек!
ДРУГИ ГЛАС: Не лажи дево1/4ку, Вера, 1/4едини начин да прошири живот, да изађе из ове собе биће ако га уби1/4е!
МАГДАЛЕНА: Добро, ћути сада, убићу га ако треба!
ПРВИ ГЛАС: Немо1/4 да 1/4е слушаш, 1/4ош увек имаш времена да побегнеш одавде.
МАГДАЛЕНА: Ћути... изгледа да 1/4е пришао. Изгледа да ни1/4е проверио овде! Ћути.. прошао 1/4е.
(Пауза. Вера полако иступи из тесног простора Мари1/4иног тела.)
ВЕРА: Опрости... посто1/4и нешто што не знаш. Што не знам ни 1/4а баш на1/4боље. Мораћу да ти све испричам.
МАГДАЛЕНА: Пронађи неку крпу, кошуљу... рањена сам. Преви1/4 ме и бежимо одавде.
ВЕРА: Хоћу, хоћу.
(М Р А К.)
11. СЛИКА
(Никитина и Магдаленина мотелска соба. Све 1/4е у нереду, очигледни су трагови отимања и туче. На ивици кревета седи Никита, озно1/4ен и плачљив, поред њега 1/4е крвави шрафцигер. Испред човека, са крутим и рутинираним покретима, шетка се Григори1/4е. Понаша се као полици1/4ски иследник.)
ГРИГОРИЈЕ (Цинично.): Па шта ћемо сад, брате, да зовемо милици1/4у, а!?
НИКИТА (Избезумљено.): Да... морамо да зовемо милици1/4у. Предаћу се. Како сте тако брзо дошли!?
ГРИГОРИЈЕ: Нема живог бића тридесетак километара унаоколо ко1/4е ни1/4е чуло да се кољете ко свиње! Брате, мораћемо да зовемо милици1/4у.
НИКИТА: Морамо да зовемо милици1/4у, морамо да 1/4е нађемо, све ћу признати.
ГРИГОРИЈЕ: А то ти 1/4е риба?
НИКИТА: Молим... па, била ми 1/4е дево1/4ка. Отишла 1/4е у иностранство да живи... дошла 1/4е код родитеља у посету пре четири дана... удала се... ето!
(Пауза.)
ГРИГОРИЈЕ: А... курва, значи?
НИКИТА: Шта то причаш, човече...?
ГРИГОРИЈЕ: Па, без увреде, преварила те, курва, то мислим. Ни1/4е ти то први пут, дешава се то људима. Људи су, брате мо1/4, потпуно полудели. Нема ти више ни1/4едног закона, забране, морала, нема вредности на ко1/4у да се ослониш...
НИКИТА: Шта причаш, ти, да1/4 да пронађемо дево1/4ку... зови милици1/4у, ранио сам 1/4е, ако 1/4е побегла напоље може да падне у несвест, можда губи крв...
ГРИГОРИЈЕ: Отимала се, видим, добро се отимала.
НИКИТА: Мислио сам да могу.
ГРИГОРИЈЕ: Па то ти и кажем, брате, људи се мора1/4у научити памети. Па ни1/4е тебе ма1/4ка на улици нашла да те вара ко стигне, да те оставља1/4у кад им падне на памет. Ти сво1/4им понашањем можеш, пази, МОРАШ да утичеш на свет око себе. Планирао си да 1/4е уби1/4еш.
НИКИТА (Уста1/4е.): Чека1/4, стани... да1/4 да урадимо нешто, Ћути мало...
ГРИГОРИЈЕ (Одгурне га на кревет.): Хтео си да 1/4е се решиш....
(Пауза. Никита скапљен, гледа Григори1/4а.
ГРИГОРИЈЕ: Изабрао си пажљиво ово место због шупљих букви. Хтео си да 1/4е увежеш и метнеш у шупље стабло. Никада 1/4е не би нашли.
НИКИТА: Чека1/4, 1/4еси ли луд? Шта причаш...
ГРИГОРИЈЕ: Је ли те посетио 1/4едан прос1/4ак?
НИКИТА: Не знам о чему говориш.
ГРИГОРИЈЕ: Смири се. Разумем те 1/4а. И мени се, не тако давно, када 1/4е почео рат и ово лудило, десило нешто слично. Нисам имао кога да уби1/4ем, а хтео сам, Бог ми 1/4е сведок колико сам то хтео.
НИКИТА (Смири се.): Шта хоћеш од мене? Новац да ме не при1/4авиш?
ГРИГОРИЈЕ: Ма не. Ха1/4де да помогнемо 1/4едан другоме. Ја ћу 1/4е убити за тебе. Ево, ако си се ти смирио, 1/4а ћу 1/4е убити. 
(Никита крене према Григори1/4у, покуша да га одгурне. Григори1/4е се постави у "гард" и са неколико брзих удараца сручи Никиту на под. Шутира га. Никита престане да се опире.)
ГРИГОРИЈЕ (Ван себе.): Ја ћу 1/4е пронаћи, убићу 1/4е и затим ставити у шупљу букву, баш као што си и ти планирао. Ти сада можеш да се одмориш, брате. Људима треба показати да не могу да понаша1/4у онако како они мисле да треба, да нема праштања за неред ко1/4и направе, да нема оправдања за оно што раде....
(М Р А К.)

12. СЛИКА
(Данило 1/4е сам на рецепци1/4и. Већ се собалио на рецепционерски пулт. Последњим снагама испи1/4а флашу раки1/4е. Мртав пи1/4ан, упишан, несрећан. Уз тресак се отворе улазна врата. Као да сама мркла ноћ ступи у мотел. После неког времена уђу Казимир, Балатон и Авелино. Са репетираним аутоматима. Пи1/4ани Данило их дуго гледа. Трља очи, као да покушава да регистру1/4е нечи1/4е присуство. А онда их стварно угледа.)
ДАНИЛО (Пи1/4ано.): Добро вече... желите собу...?
КАЗИМИР (Гурне му аутомат под нос.): Проби1/4а1/4ући се кроз шибље што 1/4е гребало кожу правећи малене крваве раседе, спава1/4ући дању по рупама у земљи, хода1/4ући ноћу као ракуни се гура1/4ући 1/4едан уз другог, ни на1/4мање нисмо очекивали да су у свету живих људи сви пи1/4ани ко летве!
БАЛАТОН (Данилу.): Матори, говори, где су!?
АВЕЛИНО: Да1/4те мени да га мало 1/4а упалим, ватреним 1/4езицима ко1/4и ће поскакивати због толиког алкохола, пржећи га као прасе на ражњу!
ДАНИЛО: Људи... шта вам 1/4е... нема овде пара, е1/4...
КАЗИМИР: Где 1/4е дево1/4ка? Говори!
ДАНИЛО: Ко1/4а дево1/4ка?
КАЗИМИР: Дево1/4ка, гост мотела. Вера 1/4о1/4 1/4е име. Црнка, луде очи, болничарка у лудари... где 1/4е?
ДАНИЛО: Чека1/4 бре, чека1/4те мало, ратници... али, 1/4а сам вас већ негде видео.
АВЕЛИНО (Бесно.): Где, говори, где си могао да нас видиш, говори, просућу ти мозак!
ДАНИЛО: Зар ви нисте ортаци ово малог...
КАЗИМИР (Прекине га.): Нисмо ми ничи1/4и ортаци! Где 1/4е дево1/4ка!?
БАЛАТОН: О чему ова1/4 прича, Казимире, и ко1/4 ће нам та дево1/4ка!?
КАЗИМИР: Ћути.... Ти се не сећаш, али 1/4а се сећам. По дево1/4ку смо дошли 1/4ер смо њена крв, последња у низу, може да нам спере руке, да нас више нико не препозна.
АВЕЛИНО: Мислим да се сећам неке дево1/4ке...
КАЗИМИР: И ти ћути, теби су ватре спржиле мозак. У диму спаљених кућа и лелеку жена и вама 1/4е издимила сва памет! (Данилу.) Где 1/4е дево1/4ка!?
ДАНИЛО: Дево1/4ка.... дево1/4ка... има 1/4една дево1/4ка у соби 9.
КАЗИМИР: Балатоне, вежи ово говно. Ти, Авелино, идемо по њу!
ДАНИЛО (престрављено.): Људи, 1/4унаци... шта хоћете од нас!?
КАЗИМИР (Унесе му се у лице.): Од тебе ништа посебно. Кад вас поби1/4емо и уби1/4емо Бога у њо1/4, има да легнемо поред вас мртвих и да умремо. ДА УМРЕМО!!!
(Казимир бесно удари Данила посред лица. Он се скљока. Балатон га веже. Авелино и Казимир крену низ ходник. Данило 1/4е у несвести. Из главе му липти крв. Балатон га постави поред пулта. Он седне на столицу, стави аутомат у крило и почне да звижди. Кроз неки пролаз, нечу1/4но као и у претходно1/4 слици, до рецепци1/4е дође Кратовац. Поново 1/4е погурен, у свом прос1/4ачком облич1/4у, ћопав, сипљив и грбав. Балатон га уопште не примећу1/4е. Данило 1/4е у неком међупростору између несвести и свести. Кратовац, не обазирући се на Балатона приђе Данилу. Чучне кра1/4 њега.)
КРАТОВАЦ: Да1/4 мало деди, сине, да1/4 деди за мало леба да купи да не умре од глади, да1/4, сине, штитио те Бог, болесан не био у животу...
ДАНИЛО (Једва.): Ко си ти... ко сте сви ви... мутно те видим...
КРАТОВАЦ: Шта ти се десило, сине?
ДАНИЛО: Ко си да си, одлази... и тебе ће убити.
КРАТОВАЦ: Не може, сине, он деду да види, одавно 1/4е деда мртав у букви на пољу, и ова1/4 1/4е сине, мртав. Мртви не виде мртве. Живи виде мртве и мртви живе. Ни 1/4а њега не видим, само осећам да 1/4е ту негде. Дуже сам 1/4а мртав од њега.
ДАНИЛО: Ако сте сви ви мртви, како сте ту?
КРАТОВАЦ: Човек умире само ако га неко уби1/4е, у времену уби1/4ања где крв лети распршена кроз ваздух, где људи из душе метастазу трпе, када деца зубићима не1/4аким откида1/4у ма1/4чине до1/4ке, у том времену, на земљи у ко1/4о1/4 се светови живих и мртвих непрестано преклапа1/4у, у коме мртваци живе животе рађа1/4ући сво1/4у мртву децу, Домовини, људи умиру само уби1/4ени. А хода1/4у мртви. Не би, сине, они дошли да 1/4е деду Кратовца неко рани1/4е убио... овако, ова ноћ можда и неће проћи. Можда никада.
(Данило поново изгуби свест. Кратовац одгега у сво1/4у рупу одакле 1/4е и дошао. Као да се ништа ни1/4е ни десило, Балатон и даље пуши и чека сво1/4е другове.
М Р А К.)
13. СЛИКА
(Као да 1/4е ноћ у борби са самом природом да никада не престане. Рецепци1/4а, но за разлику од претходне сцене недоста1/4е трећи, фронтални зид. Уместо њега, иза простори1/4е налази се мрачна ливада и 1/4една усамљена буква на средини. Исти распоред као и у слици са Вером. Нико од присутних то не примећу1/4е. Балатон 1/4ош увек седи на сво1/4о1/4 столици са аутоматом пребаченим преко крила. На друго1/4 страни су Авелино, Казимир и Магдалена. Рањена, измучена, у лошем стању, она 1/4е заробљеник. Авелино петља око ње, покушава да 1/4е веже. Магдалена се грчевито опире.)
БАЛАТОН (Изван себе.): ... ове се уопште не сећам... довели сте погрешно биће, е1/4, Казимире.... кажи ми, кажи ми да ово ни1/4е она!?
КАЗИМИР (Бесно.): Шта ни1/4е та, ни1/4е та, ти се као сећаш ко1/4а 1/4е била. Био си пи1/4ан!
АВЕЛИНО (Казимиру.): Чека1/4 мало, па ти би морао добро да се сећаш те ноћи, и дево1/4ке испред чи1/4е смо куће на Нову годину чекали да остане сама, а!? Одговори ми!?
КАЗИМИР: Не обрецу1/4 се на мене!!?
МАГДАЛЕНА (Једва.): Ко сте ви, шта хоћете од мене.... погрешили сте, зар не видите, пустите ме на миру!!!
ДАНИЛО: Чека1/4те, људи, 1/4унаци..... кога ви то тражите!?
(Казимир бесно шутне Данила чизмом у главу. .)
КАЗИМИР: Тебе, пи1/4андуро, ништа нисам питао! (Магдалени.) Како се зовеш?
МАГДАЛЕНА: Магдалена.
АВЕЛИНО: Ето, видиш да она ни1/4е та.. рекао си да се она дево1/4ка звала Марушка, Мара или Мари1/4а...
КАЗИМИР (Магдалени.): Што си тако крвава!?
МАГДАЛЕНА: Неко 1/4е покушао да ме уби1/4е.
БАЛАТОН: Неко кога ми знамо?
МАГДАЛЕНА: Не.
АВЕЛИНО: А, успела си да му побегнеш?
МАГДАЛЕНА: Јесам, па шта... шта уопште хоћете од мене!?
КАЗИМИР (Покушава да се смири.): Реци ми, само 1/4едном ћу те питати.... Јеси ли икада била силована?
ДАНИЛО: Само проба1/4 да 1/4е дирнеш, 1/4а ћу...
КАЗИМИР: Ти ћеш да ћутиш! Је л' ти то 1/4асно? Оне периво1/4е таме из ко1/4е су се поново на исте кости, преко истог меса, скупили делови некадашњег посто1/4ања наших бића, те делове помрачине ти не позна1/4еш, створе. Мислиш ли да мртваци могу да силу1/4у, чак и ако то желе!?
ДАНИЛО: Ништа вас не разумем... узмите паре, има нешто у каси... немо1/4те бела1/4 да правите!
АВЕЛИНО: Давно 1/4е направљен бела1/4. Приредили су га многи други па и ми. И то више нико неће моћи да исправи.
МАГДАЛЕНА: Шта хоћете од мене!?
БАЛАТОН: Дево1/4ко, ми 1/4едноставно.... морамо да умремо. Тражећи парчиће наших дела, остала си 1/4ош само ти, уколико ниси неко други што само тврди да 1/4е ти, као што ни ми сами не знамо од кога смо и ко смо. 
КАЗИМИР: Не мудру1/4, ко би био ако ни1/4е она... (Данилу.) Имаш ли ти 1/4ош неку младу жену у ово1/4 рупи, ноћас?
ДАНИЛО: Има 1/4ош 1/4една... погледа1/4те у књигу...
(Балатон нервозно листа књигу гости1/4у, откида и 1/4еде листове ко1/4е 1/4е прегледао.)
БАЛАТОН (Нервозно.): ...Ево... Вера, већ некако, Вера.... соба 6!
АВЕЛИНО: То ни1/4е та... погрешио си, Казимире.... убићу те, погрешио си...
КАЗИМИР: То 1/4е немогуће. Знаци су били више него 1/4асни. У танано1/4 копрени између сна и 1/4аве говорили су ми да ће ове ноћи, дево1/4ка ко1/4у смо некада давно нас тро1/4ица, предвођени младићем чи1/4и ми обриси никада нису били разазнатљиви, да ће она бити овде.
АВЕЛИНО: Али, реко си да 1/4е њено име на "М" . Не може бити Вера.
(Пауза.)
КАЗИМИР (Смирено, отегнуто.): Уколико дух дево1/4ке ко1/4у тражимо ни1/4е напустио њено тело, настанивши се у телу некога ко 1/4е обитавао у близини!
(Казимир, Авелино и Балатон се згледа1/4у. На тренутак ко1/4и се чини као вечност, они су непомични. Једино Данило, везан, покушава да се приближи Магдалени ко1/4а поново крвари.)
МАГДАЛЕНА: Помози ми.... умрећу....
(Тишина 1/4ош неколико секунди. Потом се простором преломи стравичан крик сличан звуку откидања меса са кости1/4у. Ратници се прену.)
КАЗИМИР: Авелино, врати се међу мрачне ходнике. Доведи 1/4е!
БАЛАТОН: Можда 1/4е ово она покушала да се уби1/4е, да нас остави заувек заглављене у међупростору 1/4едне ноћи ко1/4а никако не замире и дана ко1/4и се никако не рађа! Брзо!
(Авелино репетира аутомат и потрчи низ ходнике мотела.)
МАГДАЛЕНА: Видите да 1/4а нисам та... помозите.
ДАНИЛО: Јунаци, дево1/4ка 1/4е изгубила много крви, преви1/4те 1/4е.
КАЗИМИР: Уколико наше руке такну само парче њеног крвавог меса, зна1/4те да ће ледени дах галопира1/4ућег умирања праћен челичним добом копита по уси1/4ано1/4 земљи, уништити и последње остатке њеног живота.
МАГДАЛЕНА: Ко сте ви?
БАЛАТОН: Знамо само ко нисмо. Нисмо живи, нисмо ни мртви.
Магдалена клоне, изгубивши свест. Као да се запутила низ клизаву спиралу времена.
ДАНИЛО (Једва.): Убићете нас. Знао сам да ћете доћи.
КАЗИМИР: Страх од смрти... танани титра1/4и под очним капцима малених животиња, откуцавање времена ко1/4е нам никада ни1/4е ни припадало.
ДАНИЛО: Дода1/4 ми флашу, морам да попи1/4ем.
(Балатон устане, узме избљувану флашу раки1/4е са стола. Полако приноси Даниловим, уснама. Борећи се да дохвати 1/4ош само 1/4едан гутља1/4, Данило се полако придиже. Балатон хитро измакне флашу и поље алкохолом Данила по лицу. Он урликне. Алкохол му пржи очи. Балатон се инфернално церека.)
БАЛАТОН: Дезинфекци1/4а... очи су тво1/4е превише виделе, старче, време 1/4е да их мало очистимо.
КАЗИМИР: Пази, иде неко.
(Бука у ходнику. У простори1/4у ступи Авелино. Једном руком вуче ошамућеног Никиту. Глава му 1/4е у крви, претрпео 1/4е многе ударце од полуделог Григори1/4а.)
БАЛАТОН: Ко 1/4е сад па то!? Јеси ли ти ћорав!
АВЕЛИНО: Одумирање мо1/4их чула ипак ни1/4е дошло до границе када се не може препознати мушко од женског. Ипак, довео сам га. Лежао 1/4е преби1/4ен у 1/4едно1/4 соби.
НИКИТА: Ко сте ви!?
КАЗИМИР: Ако нам 1/4ош неко постави ово исто питање, кунем се изнутрицом сво1/4ом да ће умрети одмах!!! Ко си ти?
(Никита примети склупчану, онесвешћену Магдалену у углу. Баци се према њо1/4.)
НИКИТА: Магдалена.... Магдалена... 1/4еси ли жива?
МАГДАЛЕНА (Једва.): Никита...
АВЕЛИНО (Отргне Никиту од дево1/4ке.): Дођи да одговараш!
КАЗИМИР: Дакле, ово 1/4е смртник затегнуте коже на свом црвеном месу, она1/4 ко1/4и 1/4е узео ствари у сво1/4е руке и покушао да дару1/4е смрт дево1/4ци! Добродошао међу нас, 1/4уначино.
НИКИТА: Шта хоћете!?
КАЗИМИР: Прво да се упознамо. Господин Балатон, некадашњи шверцер бензина, потоњи ратник 1/4едног рата. Господин Авелино, некадашњи кловн са бацачем пламена у руци, делитељ небеске ватре и мо1/4а маленкост, Казимир, именован по мртвом човеку ко1/4и ме 1/4е родио у 1/4едно1/4 ноћи наступа1/4уће смрти.
НИКИТА: Поново вас питам, шта хоћете!?
АВЕЛИНО (Удари га.): Умукни, не 1/4уначи се!
КАЗИМИР: Говори, младићу, колико 1/4ош изгубљених душа тумара по овом мотелу, колико се 1/4ош људских страхова завукло по собама, под паркетима, по угловима и мртвим ћошковима ове настамбе!?
НИКИТА: Зини да ти кажем!
БАЛАТОН (Удари га.): Говори, где 1/4е дево1/4ка: КАЗИМИР: Где 1/4е Вера?
МАГДАЛЕНА: Отишла 1/4е да га пронађе и уби1/4е.... луда 1/4е као и ви.... да ме одбрани.
КАЗИМИР: Чудних ли створова.... ви стварно не знате шта хоћете. Чим се волите, уби1/4ате се. Више се не сећам, можда 1/4е у свету живих заиста увек и било тако.
НИКИТА (Крвари.): Не знам о коме причате... али чули сте, она 1/4е кренула да ме уби1/4е.
КАЗИМИР: Лепо, сада ћете сви умрети!
(Три ратника истовремено репетира1/4у сво1/4е аутомате. Никита устане, испрси се, полулуд чека метак. Данило 1/4е у неверици да се све то заиста дешава. Магдалена поново клоне без свести. Слика се замрзне, као да су сви заглављени у вакууму после кога ће доћи кра1/4.
М Р А К.)

14. СЛИКА
(Поново исти призор. Као омађи1/4ани вантелесном музиком што долази са неке велике висине устремљу1/4ући се право на њих, људи и живи мртваци и даље сто1/4е, 1/4едан поред другог, први спремни на стрељање, други спремни да устреле. Један хистеричан крик проломи се простором. У рецепционерску простори1/4у, мирна као смрт уђе Вера. Испи1/4ена 1/4е, делу1/4е мршави1/4е него у претходно1/4 слици. Раширене, широм отворене очи. У дрхта1/4у, неком тетанусу, она се приближава. За њом, као да су собу ступе шумови ветра ко1/4и звижди кроз шупље букве.)
ВЕРА: Остариле сад сте руке, у дрхта1/4у 1/4ош сте клете
држаћу вас завезане да зубе не ископате
да прсте не протикнете све у поре и зарезе
живу да ме не исцепате
Руке клете, руке штете
Сад 1/4урите свуд по мени, из замке да изађете
тешко вас 1/4е обуздати, друга 1/4една душа ту 1/4е
што наредбе вама да1/4е, 
слушате 1/4е не питате сада мене
Руке клете, руке штете
Куд да бежим куда да се денем
од руку се сво1/4их не може, сваку рупу 
за скривање, прво мени ви ископате
да л' секиром да вас дељем, да л' ножем да раздва1/4ам
руке мо1/4е што прогоните
Руке клете, руке штете...
Чим заврши са сво1/4ом тужбалицом, Вериним телом завлада промена, дрхта1/4, и у сцени она поново прича подељеним гласовима (као Вера и као Мари1/4а.).)
КАЗИМИР: Она 1/4е.
АВЕЛИНО: Ту смо, дакле!
БАЛАТОН: Ни ове се не сећам... Казимире (усплахирено.) Ни ова ни1/4е била наша жртва!
ВЕРА (Први глас.): Ту сам, Мари1/4а.
ВЕРА (Други глас.): Нагрнули су, хрупили. Сама сам. Ноћ. Сада ми се чини да сам их сама звала. Да их 1/4е он звао. Ломљава. Мрак. Батери1/4а. Снопови светла. Улазе у собу. Пи1/4ани. Као земља. Потпуно омамљени. Не видим их добро. тро1/4ица. Униформе. Смрад алкохола. Пушке. Нож. Чизме. Блато. Снажни, врло снажни. Во1/4ска. Не могу да прочитам ознаке. Добровољци. Смех. Кида1/4у. Кухиња. Сто. Жица. Око руку и ногу. Врисак...
КАЗИМИР: Дух наше жртве сада ће нам подарити мир.
БАЛАТОН: Слабо 1/4е светло... Казимире... не видим 1/4е.
АВЕЛИНО: .... очи ме пеку...
МАГДАЛЕНА: Никита, то 1/4е та дево1/4ка.
КАЗИМИР: ТИШИНА! То 1/4е по1/4ава ко1/4ом мртви а несахрањени не могу видети друге мртве а несахрањене. Биће све у реду. Приђи, дево1/4ко! 
ВЕРА (Први глас.): Кажи ми, дево1/4ко, немо1/4 ме више мучити.... да ли су ово они?
ВЕРА (Други глас.): Потрбушке. Кост о кост, кост о кост, удри, удри, удри... Смрад. Осветљава1/4у 1/4едан другог батери1/4ама. ПРЕПОЗНАЈЕМ ИХ! ЗНАМ ИХ! ЗНАМ ИХ! Добровољци. Прву дво1/4ицу препозна1/4емо одмах. Шверцовали су бензин са мо1/4им братом. Сме1/4у се. Цере ми се у лице...
КАЗИМИР (Сме1/4е се.): Казимир, поново се срећемо.
БАЛАТОН (У смеху, полуслеп.): Балатон са бензинског 1/4езера Балатон. Драго ми 1/4е.
АВЕЛИНО (У смеху, полуслеп.): Авелино, госпођице, другарице...
ВЕРА (Први глас.): А трећи?
ВЕРА (Други глас.): Батери1/4а лизне два, три пута његово лице. Управо ништа. Ништа посебно. Као лице некога кога толико добро знаш да га и не препозна1/4еш... (Вера се примакне Казимиру.)
ДАНИЛО: Људи мо1/4и...
АВЕЛИНО: Кога ни1/4е препознала... 1/4а сам Авелино, АВЕЛИНО?
(За то време, Никита приђе Магдалени и покушава да 1/4е преви1/4е.
Казимир и Вера се дуго гледа1/4у. Очи у очи.)
КАЗИМИР: Хоћеш да кажеш да мене, мене чи1/4и су последњи остаци, мрвице посто1/4ања и довели ову дво1/4ицу до овде, да ти сада 1/4едино мо1/4 лик ни1/4е 1/4асан!? Да на читаво1/4 ово1/4 кугли што се само претвара да се окреће док уствари само сто1/4и на месту, 1/4едино 1/4а и мо1/4 злочин ме можемо да пронађемо сво1/4у жртву!?
ВЕРА (Други глас.): Вера, ово ни1/4е трећи.
АВЕЛИНО (Хистерично.): Изгледа да ти ниси био са нама над овом дево1/4ком, Казимире! 
КАЗИМИР (Несигурно.): А где сам био... и где сам то све ово већ видео?
(Врата се отворе уз тресак. Ступи Григори1/4е. Тресе се, хода одлучно. Тело му подрхтава. Држи се за лице. Низ рупе на његовом лицу, уместо очи1/4у, слива се крв. Очи су му повађене. Ипак, он хода одлучно као цар Едип, миран, свестан, слеп.)
ГРИГОРИЈЕ: Данило, ДАНИЛО... где си! Кучка ми 1/4е очи повадила...
(Данило, потпуно поблесављено почне да "скида" разговор са Теле-Моста.
ДАНИЛО: .... и надам се да су сви добро.... они ко1/4и су побегли. Ми се више не распиту1/4емо за живе... можда су погинули, можда су живи... страх нас 1/4е да питамо... лепо изгледаш, мада при1/4ем ни1/4е на1/4бољи, изгледа да си се поправио... последњи пут сам те видела пред Црвеним крстом пред новогодишње бомбардовање...
АВЕЛИНО: АЛО, ТЕЛЕВИЗИЈА... умукни, кра1/4 програма!
ВЕРА (Други глас.): Толико познато, као лице некога кога знам, не... не веру1/4ем, НЕ ВЕРУЈЕМ.... ГРИШО!
МАГДАЛЕНА (За себе.): Њен брат. Трећи 1/4е био брат.
ГРИГОРИЈЕ: Мари1/4а...
ДАНИЛО (Још увек теле мост.): ... сутрадан, на Нову Годину гранате су удариле у бро1/4 65, у стан оно дво1/4е старих, сећаш се ... Губер, Грубер...
(Вера урликне 1/4ако. Као да их све гром погоди. Казимир 1/4е удари кундаком у главу и дево1/4ка се стропошта поред Магдалене. Григори1/4е скочи негде према Казимировом гласу. Казимир га ухвати и унесе му се у слепо лице.)
КАЗИМИР: Познат си ми. Сањао сам те некада. Личиш на мене.
ГРИГОРИЈЕ: Знао сам да ћеш доћи. Предуго си био у рату. Ти си Ја.
КАЗИМИР: Ушао си у мене, некада... носио сам тебе сво ово време.
ГРИГОРИЈЕ (Церека се.): Јеси, 1/4еси... носио си мене као што ова жена носи мо1/4у поко1/4ну сестру... носио с мене и распадао се изнутра због мене, 1/4а сам те ждрао..
КАЗИМИР (Удара га.): .... побићемо вас све.. Балатоне, иди и пронађи шупља дебла у ко1/4а ћемо их убацити...
(Балатон истрчи из мотела опи1/4ено се церека1/4ући. Никита и Данило устану, Авелино упери аутомат у њих, па у Казимира, поново у њих, поново у Казимира.)
ГРИГОРИЈЕ (Тихо.): Ноћ 1/4е била тамноплава, попут свиле глатка и нешто 1/4е покренуто, неки оча1/4, нека мука, неки затвор, нека гно1/4на упала... покренуто дубоко у мени, смрад бензина и страх под непцима, укус страха што те гризе док га гризеш... сестра, делови тела ко1/4е ни брат никада ни1/4е видео, ко1/4е 1/4е само младић могао видети и нека раки1/4а као мазиво паклене машине... уронити заувек у сопствену наказу и 1/4едино бол, бол ко1/4и ти говори да посто1/4иш.
(Данило изненада почне да пева, попне се на фотељу и запева пи1/4ано колико га грло носи. Његова песма све паралише. Аветињска, демонска.)
ДАНИЛО: Кад прође ова ноћ,
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан, нежан и леп
однесе нови дан.
Кад прође ова ноћ,
и 1/4утро та1/4не збрише
познаћу 1/4а, тво1/4 драги лик
у ходу летње кише.
Ти снена журиш тад кроз млад,
кишовит град
можда заборављаш на скори
сусрет наш. 
Кад прође ова ноћ, 
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан, нежан и леп,
однесе нови дан.....
(Зачу1/4е се рафална паљба изван простори1/4е.
М Р А К.)

15. СЛИКА
(Иста простори1/4а. Једино се чу1/4е, заглушу1/4ући, по1/4ачан, несносан звук ветра и букви. У собу уђе Кратовац. Његова по1/4ава 1/4е поново прос1/4ачка, то 1/4е она1/4 исти оронули старац ко1/4и проси, куми и куне. Руке су му крваве. У 1/4едно1/4 руци држи Балатонов аутомат. Неха1/4но.)
КАЗИМИР (Не види га.): Ко 1/4е то? Неко 1/4е ушао, осећам, 1/4е л' видиш неког, Авелино!?
АВЕЛИНО: Не!
НИКИТА (Сулудо.): Увек 1/4е тако било. Само се о томе ћутало. После 1/4едног рок концерта пре двадесет година пронађено 1/4е 16 лешева. Неки од њих су били толико искасапљени да их 1/4е било немогуће препознати. Ту вест нико тада ни1/4е об1/4авио.
КРАТОВАЦ (Ратницима.): Не узбуђу1/4те се. Природно 1/4е што ме не видите. Једном 1/4е деда, за време оног рата ушао у букву и више никада ни1/4е изашао одатле.
Чекао 1/4е вас! Она1/4 ваш, напољу, ни1/4е хтео да помогне деди да умре.
АВЕЛИНО: Убио 1/4е Балатона!
КАЗИМИР: Зар несахрањени могу да уби1/4у несахрањене?
КРАТОВАЦ: Само оволико дуго несахрањени као 1/4а.
ГРИГОРИЈЕ: Људи облепљени скореном крвљу зу1/4е оно нас... Скорени, растргани, поређани, 1/4едан поред другог, чекамо да свет мртвих отвори врата...
АВЕЛИНО: Онда смо могли и сами да се поуби1/4амо.
(Авелино почне да пуца. Испразни читав шаржер у Кратовца. Деда падне 1/4едном па се подигне, падне други пут и аутомат одлети до средине собе, поново се дигне. Његове груди су пуне кравих рупа али 1/4е 1/4ош увек жив.
Данило се баци на средину, дохвати Балатонов аутомат. Пуца у Авелина. Авелино падне. Изненађен 1/4е.
Казимир пуца на Данила. Уби1/4е га.
Сви на поду. Тишина и дим барута.)
АВЕЛИНО (Кроз смех.): Заспаћу... ха, ха, не могу да веру1/4ем.... Зар 1/4е жив човек могао да ме уби1/4е?
КРАТОВАЦ: Можда 1/4е његова душа одавно метастазирала, толико давно да 1/4е и сам био несахрањени.
(Авелино последњи пут зграби мало ваздух, астматично, сипљиво. Потом оде лако.)
КАЗИМИР: А ко сам 1/4а... зар сам 1/4а само он (покаже на Григори1/4а.) или сам и сам Ја?
КРАТОВАЦ: Нећеш никада знати.
(Григори1/4е скочи на Казимира. Њих дво1/4ица се жестоко боре.
Магдалена дохвати флашу са раки1/4ом, сломи 1/4е о под. Полулуда, покуша да скочи на њих дво1/4ицу. Никита 1/4е зауставља. Она му се отме.
Григори1/4е обори Казимира, притисне му главу на под. Магдалена почне да га коље. Над њима 1/4е само продорни хук шупљих букви. 
Једино Кратовац узме смотуљак папира и упали га.
Док тра1/4е борба, он пали завесе, намешта1/4...
Са сваким новим пламеном Вера се ускопрца као да 1/4е сама на живо1/4 ватри.
Вера умире на неколико гласова ко1/4и су у њо1/4.
Мрак.)
16. СЛИКА
(Дубока ноћ, негде на пропланку изнад мотела, мочваре и букви. У поднож1/4у ватра лиже бившу насеобину бивших људи. Неки од њих су мртви а неки у збегу. У збегу су мање срећни. Чу1/4е се догоревање. Јауци се одавно не чу1/4у. На пропланак ступе, сваки са сво1/4е стране, у свом особеном ритму кретања, наизглед неха1/4но, три ратника. Униформе су им у дроњцима. Њихова рањена тела такође. То су Никита, Григори1/4е и Магдалена.)
ГРИГОРИЈЕ: У бруму оне куће у поднож1/4у, изрешетане гранатама толико да ветар што шишти кроз њу подсећа на надлетање неке гломазне, транспортне летилице што никако не одлеће, она 1/4ош увек лежи у ватрено1/4 постељи. Мртви леже око ње.
НИКИТА: Је ли уби1/4ена!?
МАГДАЛЕНА: Од курца, можда?
ГРИГОРИЈЕ: Не, 1/4ош увек 1/4е жива.
НИКИТА: Зашто 1/4о1/4 нисмо помогли?
МАГДАЛЕНА: Зато што 1/4е то сада све1/4едно. Живи или мртви, људи су учинили то што су учинили, њихове руке су створиле то што су створиле. Сада више ништа неће променити ствар.
ГРИГОРИЈЕ: Можда нам 1/4е доста!?
НИКИТА: Не веру1/4ем да 1/4е доста оно1/4 мрачно1/4 рупетини из ко1/4е ме гледа1/4у док спавам. Посматра1/4у, па онда као да се дошаптава1/4у, домунђава1/4у нешто.
ГРИГОРИЈЕ: Како их видиш, ако 1/4е рупа мрачна?
НИКИТА: Осећам их.
МАГДАЛЕНА: Кренимо одмах, негде.
НИКИТА: Па зар се не крећемо?
ГРИГОРИЈЕ: У последње време и 1/4а осећам како сто1/4им иако ходам. И читав ова1/4 свет, ова кугла се и даље претвара да се окреће док, уствари, сто1/4и.
НИКИТА: Ако уопште будемо негде икада кренули, хоће ли се скорити крв, хоће ли се скинути временом? Шаке ми шкрипе од крви, скорене.
МАГДАЛЕНА: А шта ћемо са оном полумртвом дево1/4ком, доле у мотелу?
ГРИГОРИЈЕ: Ништа. Оставићемо 1/4е да сама дочека сво1/4 кра1/4. Као и старац. Ти ћеш, Магдалена, палити ватре ко1/4е ће нам осветљавати пут. Дању ћемо спавати по рупама ко1/4е ће бирати Никита.
НИКИТА: А ти, Григори1/4е?
ГРИГОРИЈЕ: Ја ћу убити свакога на кога наиђемо. И водићу вас. Имам мапе овог кра1/4а.
МАГДАЛЕНА: Ова1/4 кра1/4 ни1/4е уцртан у мапе. А што би ти водио?
ГРИГОРИЈЕ: Сваком чопору 1/4е потребан вук предводник.
НИКИТА: Јадан 1/4е то чопор од тро1/4е.
ГРИГОРИЈЕ: И у 1/4едном вуку лежи чопор.
МАГДАЛЕНА: Кренимо.
(Они крену. Што даље од котлине што си1/4а у мраку.
Мрак.)
КРАЈ

 
// Про1/4екат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Про1/4екта | Контакт | Помоћ ]